Budućnost stripa u Srbiji je svetla, a ja sam pesimista po prirodi: Dušan Mladenović za 24sedam priča o renesansi devete umetnosti

Strip scena u Srbiji trenutno prolazi kroz neku vrstu renesanse, jer je po broju izdanja i izdavača na vrhuncu, još od raspada stare zemlje. Ljubitelji stripa imaju širok dijapazon izdanja svih žanrova na koja mogu da troše novac.

A sve to usledilo je posle kolapsa devedesetih godina, kada su zbog ratova i sankcija u Srbiji stripovi prestali da izlaze i kada je uništena jugoslovenska strip-scena, živa i popularna, koja je predstavljala jedno od najvećih tržišta u Evropi. Tih decenija od raspada države bilo je brojnih, zaista brojnih pokušaja oživljavanja, ali nijedan nije imao konstantnost i stalnost.

Sve do pojave Veselog četvrtka, izdavačke kuće koja je osnovana pre 15 godina, februara 2008. i koja je svojom konstantnošću prosto pogurala revitalizaciju srpske strip-scene i otvorila vrata i drugim izdavačima. VČ je danas ubedljivo najveći strip izdavač ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu.

Taj rođendan je idealan trenutak za razgovor sa glavnim urednikom Veselog četvrtka, Dušanom Mladenovićem. "Dušman" kako ga prijatelji zovu je po rođenju i opredeljenju Zemunac i roker i potpuno pasionirani "stripadžija" sa kojim je više nego lako pričati o stripovima i svemu oko njih.

24sedam/Ivan Mitić

Sad, ovo nije baš klasičan intervju, jer su Dušman i beležnik ovog razgovora višedecenijski prijatelji, pa diskusija često ode stranputicom. Izvinite na tome, izvinite i što nije bilo klasičnog novinarskog persiranja, ali verujemo da ovi redovi vrede vaše pažnje…

Kako je sve počelo

Iako je malo ko ljubitelj počinjanja "od Kulina Bana", Dušmane, kako i kada si zavoleo strip?

- Legenda kaže da sam prvi strip pročitao najverovatnije sa četiri godine, kada sam otprilike naučio da razlikujem slova, da ne kažem baš da čitam. Prvi stripovi su sigurno bili nekakvi Mikijevi almanasi i stripovi Maksa Bunkera i Magnusa, odnosno epizode Alana Forda. To su prva vividna sećanja koje imam u glavi, sa papirnatim sveskama u kojima su crteži i gde likovi komuniciraju kroz oblačiće. Od tad, pa oduvek, otkad znam za sebe, stripovi su bili neka vrsta opsesije. Odrastajući devedesetih godina u Beogradu, nije bilo novih izdanja, ali sam uprkos tome obožavao da gledam kioske u nadi da će da se pojavi neki novi strip, nekog izdavača.

To je tad bila relativno česta pojava. Ne kao što je danas, ali dešavalo se svake godine da neki izdavač pokuša da nešto pokrene - Da li je to domaći strip, "Generacija Tesla" ili "Borci sumraka" ili vraćanja Bonelijevih stripova na kioske… Mada, sad se ispostavlja, budući da je Jugoslavija bila pod sankcijama, da su ta licencna izdanja bila mahom piratski objavljivana, budući da nije bilo moguće otkupiti licencu. Ali, uprkos tome, imali smo razne izdavače, ali ispostavilo se da su to ljudi koji su radili u Dnevniku i koji su, kada je tamo počelo sve da tone, pokupili materijale i sledećih pet-sedam-deset godina objavljivali piratski to što su pokupili od Dnevnika. Nije to sad neka tajna, to su ista imena iz impresuma, ali su objavljivali mahom istih 20 stripova. Ali, da, nije tajna da su devedesetih stripovi izlazili najviše zahvaljujući piratima i domaćim autorima. Tada je najjača scena bila andergraund stripa, gde su isplivali, recimo, Vostok i Grabovski (Wostok i Grabowski) i cela ta ekipa…

(Aleksandar) Zograf (pravo ime: Saša Rakezić) je malo stariji, ali je i on tada stekao veću popularnost kod nas, a i (Zoran) Janjetov je ranije bio u tome…

- Da, s tim što Janju ne možemo svrstati u alternativne autore, iako je i on počeo iz te scene osamdesetih, sa onim svojim stripovima inspirisanim Mebijusom, da bi na kraju došao do toga da upozna Mebijusa, da ovaj pogleda njegove radove i da kaže: "Da, ti si taj koji će me naslediti" i da nastavi da crta "Inkala" i šta je već sve radio…

Nevezano sad za bilo kakvu istoriju i ovaj intervju, ali mene već skoro 35 godina oduševljava onaj stih iz Zografovog stripa u kome kiklop prodaje Šilje, pa postane popularan pevač, a stih mu ide: "Sudbina se sproću mene ruga, drage nemam, kamol' bračnog druga"…

24sedam/Ivan Mitić

(Smeh)

- Janja je i sad genijalac, ja obožavam da odem kod njega, on te samo napuni dobrom energijom, kao i Gera. Ma, svi ti naši genijalci koji su postigli uspeh u svetu, a ovde ih malo ko ceni i uopšte malo ko zna za njih.

Najuspešniji domaći autori u svetu

Ko su po tebi, poimence, naši trenutno najuspešniji autori u svetu?

- Zoran Janjetov i Rajko Milošević Gera (RM Guerra), Zograf pomenuti je verovatno najobjavljivaniji domaći autor u svetu, u Italiji, Francuskoj, SAD, prosto svuda je objavljivan zato što je kompletan autor, specifičan je i potpuno je drugačiji od ostalih. Počeo je kao alternativac, tada se to zvalo andergraund strip, sada se zove alternativni strip, ali vremenom su neki autori, kao što su recimo on ili Nina Bunjevac, mnogi autori tog profila, postali su veći od pokreta iz kog su potekli, i postali su prosto autori grafičkih romana. To je ono kada se strip pretvorio iz stripa u grafički roman. Ali, otišli smo predaleko sad…

Pre nego što nastaviš, zanima me da li Ninu Bunjevac smatraš našom? (Nina je rođena u Kanadi 1973. od srpskih doseljenika, sa dve godine se njena majka vratila u Jugoslaviju da pobegne od supruga, koji je bio radikalni nacionalista i koji je poginuo 1977. u Torontu praveći bombu u garaži. Nina se školovala u Nišu, ali se 1990. vratila u Kanadu i tamo završila studije i počela da radi.) Ona je veoma globalni autor.

- Ako ćemo tako, onda Mebijus nije Francuz i Hugo Prat nije Italijan. Ali, budući da poznajem Ninu i imao sam prilike u Torontu da odem u taj njen stan koji je ovekovečen u njenim stripovima. Osećao sam se kao da sam ušao u stranice stripa kad sam ušao u onaj hodnik i video ta vrata. Ali, budući da pričamo na čistom srpskom jeziku, dok je tamo i u Italiji zovu "Nina Bandževak", jer je kod njih došlo odande, a na odavde… Uglavnom, ja je doživljavam "svojom". E, sad, šta je moje, to je pitanje. Ne volim da gledam usko, kao da me zanima samo srpski strip. Zanima me samo strip kao takav, ne zanimaju me nacionalne podele. Ali, da se vratimo na priču.

Put od strip-entuzijaste do strip-profesionalca

Da se vratimo. Jako brzo si prošao put od deteta koje trguje stripovima na ulici do nekoga ko je u strip poslu.

- Ja se sećam raspusta između četvrtog i petog razreda osnovne škole. Imao sam neki jadni i bedni kompjuter, a i hteo sam da se priključim na internet, jer je to bila glavna fora, ne u mojoj generaciji, ali među starijima sa kojima sam se družio. I svoj prvi modem sam kupio tako što sam prodavao stare stripove u Knez Mihajlovoj tokom celog leta. Tada još nije bilo striparnica. Mislim da se "Alan Ford" otvorio sredinom devedesetih kao prva striparnica i danas je svakako najstarija aktivna.

To da deca i mladi prodaju i razmenjuju stripove na ulici je duga to tradicija kod nas. Šezdesetih i sedamdesetih su tu bile stotine klinaca, a devedesetih nas je bilo mnogo manje, ali nas je bilo. Tu se prodavalo sve i svašta, a to je očigledno poslednji trzaj te kulture. Ne znam da li sam u poslednjih 20 godina video da tako nešto prodaje. Meni su devedesete od pete do 15. godine. Meni je to i period detinjstva i adolescencije, a devedesete su bile to što jesu. A za mene su devedesete stripovi i rokenrol u Beogradu.

24sedam/Ivan Mitić

A kako si uopšte ušao u posao sa stripovima? Od čitaoca i preprodavca do radnika u redakciji i urednika u izdavačkoj kući do urednika u najvećoj izdavačkoj kući?

- Shvatio sam sada, a tada sam imao ogromnu žeđ i glad za stripovima i ne samo stripovima, muzikom, filmovima, fantastikom… To je celo nasleđe oko (Društva ljubitelja fantastike) "Lazara Komarčića". To je sve bilo usko vezano. Ljudi koji su pratili strip su pratili fantastiku, a  i horor, koji se, eto, "pojavio" tada na velikoj sceni. I Goran Skrobonja kao pisac, urednik i prevodilac je ostvario veliki uticaj na mene.

Ja sam kao potpuni klinac ušao u sve to. Nije bilo lako kao danas nekom klincu da ode u Delfi ili onlajn da naruči sa Book Depository knjigu, nego ćeš ti prvo dve godine da pričaš da postoji Skrobonjin roman "Nakot", ali nema gde da se nađe. I onda ćeš tek posle dve godine da nađeš foto-kopiju Emitora (fanzin društva "Lazar Komarčić") ili tako nešto. Mnogo je teži tada bio put, samim tim je i dolazio i do katarze kada se taj put pređe i kada se konačno dođe do tog jednog stripa koji je objavljen te godine, ili dva fanzina koji su objavljeni te godine. Samim tim je bilo cenjenije nego, mislim, što danas čitaoci cene da Veseli četvrtak svakog četvrtka objavi bar jedan strip. Ili što svi izdavači zajedno objavljuju maltene knjigu žanrovsku dnevno, i strip dnevno tokom cele godine.

Početak u poslu, ali sad stvarno

Da se vratimo na to kako si počeo da radiš i došao na to mesto. Je l' ti to bio prvi posao?

- Mislim, radio sam preko studentske zadruge, neke leve poslove, pisao za Pop boks ili tako nešto, bio sam urednik strip Emitora…

A kako si sa samo 23 godine postao glavni urednik Veselog četvrtka?

- Ja nisam bio tu u prvim mesecima Veselog četvrtka, ja sam došao posle pola godine. To je 2008, tad sam bio član redakcije, a 2009. su svi otišli, a ja sam ostao sam i proglasio sebe za glavnog urednika. Eto.

A zašto su svi otišli?

- A j**i ga… Prvi urednik je bio Sloba Darkvud (Slobodan Jović, vlasnik striparnice i izdavačke kuće Darkwood). Doduše, prvo je mesto urednika bilo ponuđeno (glavnom uredniku Politikinog zabavnika) Zefirinu Grasiju, koji je rekao da ne može zbog Zabavnika, ali je vlasnike uputio u Darkvud sa rečima "tamo sigurno ima neko ko zna to da radi". I Sloba je prihvatio, ali je posle nekog vremena shvatio da mu to nije dovoljno, nego je otišao i napravio svoju izdavačku kuću. Zeka (Goran Zečević – Phoenix Press) je otišao i napravio svoju izdavačku kuću… Mislim da je to njima bio prirodni put u svetu stripa, hteli su da budu vlasnici izdavačke kuće, a ne urednici za drugog.

Prvi potez kao urednika

I šta je prvo što si uradio kad si postavio sam sebe po sopstvenom nalogu na mesto glavnog?

- Ja tad još nisam bio svestan šta to sve znači, a i tada je bilo mnogo manje izdanja nego sada. Ja sam svoj najveći neprijatelj. Poslednjih 15 godina sam proveo pokušavajući da sebi otežam život što je više moguće, izmišljajući nove edicije, nova, posebna, predr***a izdanja, kao što ih imamo sad, kao i za čuvenog Dilana Doga "Majke i očevi", koji su se rasprodali za mesec dana i sada koštaju 300 evra na crnom tržištu. To je knjiga formata kao što su "Bubnjeva Darkvuda" (A4 format, tvrde korice…), a oni imaju četiri epizode. Tako da ne znam ni šta je bilo pitanje…

Veseli četvrtak

A da, prvi potez. Moj prvi potez je bio da pozovem mog drugara i stručnjaka i za jezik i za Dilana Doga, (repera) Marka Šelića "Marčela". On je oklevao, jer nije radio u izdavaštvu na taj način. Radio je kolumne za neke publikacije, ali ovo je sad redakcijski rad, urednički rad. I onda smo, zahvaljujući Vladi Tadiću "Đoletu", koji je pre njega radio taj posao i koji mu je predao štafetu… Tadić je poznati urednik i prevodilac, koji je tada otišao u drugim pravcima. Dakle, on mu je predao štafetu i Marko je ostao da radi Dilana 15 godina. Ove godine se obrće pun krug: Marko odlazi, Vlada se vraća.

Za mnoge, pa i za nas koji smo Dilana zavoleli još sredinom osamdesetih, Šelićevi uvodi su bili sastavni deo izdanja, a nekad čak i bolji od samih epizoda, budimo iskreni. Nema sumnje da Đole drži sve što se tiče stripa u malom prstu, ali da li te možda plaši kako će reagovati publika na tu promenu?

- Vlada je kod nas urednik Martija Misterije već godinama. Znam da to nije ista publika, to su dva junaka koji imaju zasebne publike… Sigurno će doći do promene, makar u smislu poetike jednog i drugog urednika. Neke promene će moći da se vide, ali ništa dramatično. Bitno je da će Dilan Dog nastaviti redovno da izlazi, kao i svi naši junaci i edicije.

Ubrzani kurs odvikavanja od čitanja

Da li i za strip važi isto ono što važi za svaku umetnost i svaki hobi: Počni profesionalno da se baviš time i ljubav će nestati?

- Ja volim da kažem da je rad u izdavaštvu, a naročito izdavaštvu stripova, jedan ubrzani kurs odvikavanja od čitanja. Sve se svodi da ti na poslu, puno radno vreme, pa onda i kad dođeš kući i nastaviš da radiš, čitaš u ovu ili onu ruku, radiš na stripovima, na tekstu. Da li sad pišeš predgovore ili prolaziš kroz prelom i prevod, ili kroz dizajn ili prelom… U svakom slučaju si non-stop u tom tekstu i čini mi se da je sve manje onih trenutaka kada iz čistog zadovoljstva uzmem neki strip da pročitam. Ali, to je i zato što mi posao ne ostavlja dovoljno slobodnog vremena. Pored teretane, ha, ha.

Strip-scena u Srbiji sada

Kako ti sada, 15 godina kasnije izgleda strip-scena u Srbiji? Izdanja je bukvalno nikad više, izbor je bukvalno ogroman…

24sedam/Ivan Mitić

- Izdanja je više nego ikada, ali, na žalost, vidimo da su tiraži stagnirali, odnosno da ne prate porast broja izdavača i izdanja, nego da su prosto tu gde su. To znači da stripove danas u Srbiji prati grupa zaljubljenika. Ja to mogu da uporedim sa ljubiteljima ploča. Kao što su se ploče vratile u modu i ljudi ih skupljaju, tako su se stripovi vratili i ljudi ih skupljaju. Mada, opet, moja lična priča je da stripovi nisu ni izlazili iz mode, jer ja sam ih najviše zavoleo kada su prestali da se objavljuju devedesetih.

Dobro, strip je umetnička forma, izraz, a ploča je format nosača zvuka. Nije to isto...

- …Ali, kolekcionari ti ne bi to rekli. Oni često više obraćaju pažnju na formu nego na sadržaj.

Kolekcinoraska kletva

Sve razumem. Ja sam bivši kolekcionar i ploča i stripova. Čitao sam razna izdanja, jasno čujem kad se muzika pušta sa ploča ili sa diska ili elektronskog formata, ali opet – sad muziku slušam preko striming servisa, a stripove, kad god mogu, na tabletu. I ne fali mi ni miris papira, ni zvuk pucketanja ploča, bitan je sadržaj.

- Dobro, ti si napravio taj transfer u 21. vek, ali… Pazi, tu se pojavljuje jedan potpuni apsurd. Pojavljuje se prezir prema kiosk izdanjima. Kao, "to je jeftino, to je samo 200-300 dinara i to može svako da kupi". A onda, kad odeš u striparnicu, e, vraga, tamo imaš ovo izdanje koje je štampano u samo 500 primeraka i košta 20-30-50 evra, koji je veliki format, u boji, kunstdruk od 150 grama, svaka epizoda ima predgovor, pogovor, naslovnu stranu, esej, intervju, skice, bla, bla… I samim tim ima mnogo veću kolekcionarsku vrednost jer manje ljudi može da dođe do toga. Stripovi su danas, ispostavlja se, sve više skupljaju, a na žalost, možda sve manje čitaju.

Veseli četvrtak

Na nekoj od brojnih tribina, jedan od tih strip entuzijasta je u raspravi oko izdanja onako malo besno lupio šakom o sto rekao: "Kako ne shvatate da je nama kolekcionarima najvažnije da skupimo sve?".

- Da. A jako je zanimljivo da mi 15 godina objavljujemo serijale koji u Italiji izlaze 40-50-60-70 godina. Iluzorno je misliti da mi u 15 godina možemo da objavimo celokupnu italijansku produkciju, koja pritom, ni u jednom trenutku nije stala! Dakle, mi da objavljujemo i ono što sada izlazi, a istovremeno i ono što je izlazilo pre 70 godina, a tržište nije dovoljno jako da to izdrži. Osim što ima ljudi na internetu koji govore "koliko ste pokvareni i zli, nećete da objavite sad baš ono što hoću, a ja znam bar još tri čoveka koji bi to kupili, dakle, isplati se sigurno, jer ako ja znam tri čoveka i oni znaju tri čoveka i to je dovoljno".

Gde je naša scena u odnosu na region

24sedam/Ivan Mitić

Gde je naša scena u odnosu na region, i u smislu ponude i tiraža?

- Bez dileme, nakon raspada Jugoslavije i nakon te prve decenije zatišja, kad je bilo pokušaja stripova, pa stalno kreće neki novi izdavač, uvek je bio neki prvi koji je probijao mehur, onaj koji će da vrati strip, pa onda i ostali da prođu kroz tu rupu. E, pa nije prošao prvi put, drugi put, treći put, N-ti put… I onda je prošlo sa Veselim četvrtkom. Iako je pre toga bilo izdavača koji su radili krupne stvari, kao što je, recimo, Beli put, koji je opet utro put svim današnjim izdavačima koji danas objavljuju američke i francuske stripove.

I nakon tog početnog hendikepa koja je srpska strip-scena imala, nakon kraha, ratova, sankcija, nestašica papira i svega, dve hiljadite donose neku vrstu renesanse i danas je srpsko strip-tržište… Ne bih da zvučim kao političar, ali je lider u regionu. Srpsko tržište je veće nego bilo koje, veće nego tržište Hrvatske, veće nego BiH, veće nego crnogorsko, makedonsko, slovenačko. I Bonelijevi stripovi se danas prodaju u Srbiji više nego u Hrvatskoj. Izdavač koji objavljuje američke i francuske stripove imaju veće tiraže nego u Hrvatskoj. A često su i izdanja u Srbiji prosto jeftinija, jer su često troškovi produkcije manji. Mada, sa ovim poskupljenjem papira u poslednjih godinu dana to i nije pravilo.

Dobro, to je ex-Yu, ali region su i zemlje kao što su Bugarska i Rumunija, pa i "stara EU" kao što je Grčka, koja je mnogo bogatija.

- Niko tamo nema neko jako tržište. Mislim, izlaze u Grčkoj recimo Bonelijevi stripovi, ali to je sve nešto na manjoj skali nego kod nas. Sad, iako tiraži sa kojima mi danas radimo su pet posto onoga što je bilo nekad u Jugoslaviji. Pet ili 10 u najboljem slučaju, ali je ipak veće i raznovrsnije nego bilo koje u regionu.

Veseli četvrtak

Najveći na Balkanu - daleko od najvećih na kontinentu

I opet, nije ni promil najvećih tržišta, kao što su Italija, Francuska, Belgija…

- Pft. Nikako ne može da se poredi, ma kakvi. To se naročito vidi po ovim stripadžijskim, gikovskim manifestacijama, kao što su Salon stripa, festival u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu… To je uvek neka grupica ljudi koja se manje-više poznaje. A onda odeš u Italiju na njihove sajmove i festivale – to su stotine hiljada ljudi, bukvalno. Najveći evropski festival stripa, a pretpostavlja se i drugi najveći na svetu, jeste u Luki (mali grad u Toskani) - "Lucca Comics&Games".

Prvi je San Dijego?

- Ne, Luka je postala veća od San Dijega. Najveći je Tokio.

Ah, pa logično…

- San Dijego je na trećem mestu, ali Luka je prevazišla sve. Mislim da su u novembru, kad sam ja bio, imali 300.000 posetilaca!

Budućnost stripa u Srbiji

Kakva je budućnost stripa kod nas? Ali te molim da kontrolišeš svoj pesimizam.

- Da ne govorim onda da su ovo zadnji dani stripa na kioscima…

Probaj da budeš neutralan bar malo…

24sedam/Ivan Mitić

- To se zove oprez! Zato što su mnogi pre nas tako završili i zato sam ja to oprezno krenuo. Ja uvek pravim petogodišnji plan za kiosk izdanja. Uvek sam pet godina ispred onoga što je sada na kioscima. Na stranu što moje kolege iz kuće misle da nisam normalan zbog toga, ali meni je to suština. Od toga šta će danas izaći, zavisi od toga šta će izaći za pet godina. Naročito u "Boneliverzumu", gde objavljujemo gigantske serijale, koji izlaze već pola veka i duže, i gde je bitno kada će se pojaviti neki negativac ponovo i kada ćemo mi to ponuditi čitaocima, odnosno da li je to ikad objavljivano na srpskom, ili da li je vreme za reprint ako je objavljivano šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih…

Sećam se kad sam dolazio kod vas 2009. po harač ili šta već, bili ste tada u Bulevaru (Kralja Aleksandra) da si mi govorio nešto tipa "Evo, pregurali smo prvu godinu, ali, iskreno, čisto sumnjam da ćemo uspeti još jednu". Kontroliši, molim te, svoje mračenje i odgovori mi za budućnost…

- Volim da mislim da je budućnost stripa u Srbiji svetla. Jer prosto, suviše je stripa ovde u poslednjih skoro pa 100 godina da bi to moglo da se ugasi. Devedesete su najbolji pokazatelj da kada se desi jedna takva katastrofa epskih razmera, i ekonomskih i moralnih, kulturnih, da se posle toga iz ruševina strip-scene, velike jugoslovenske strip-scene, nikne prosto pupoljak novi iz kog će da se izrodi scena kakva je dan-danas. I što je najbitnije, ispostavlja se sve više da su ljudi koji su danas urednici i izdavači zapravo zaljubljenici u strip. To su ljudi koji su odrastali sedamdesetih i osamdesetih godina čitajući stripove.

Ponos

Dakle, opstali ste, uprkos svemu, 15 godina i pritom stalno rastete, imate neka nova izdanja, posebne korice, stalno nešto širite i nešto se dešava, iskreno: Kako se osećaš kada pogledaš put koji ste prošli?

- Ponosan sam, pre svega. Da parafraziram jednog muzičara: "Ako sam potrošio najbolje godine svog života na nešto što je tako olako prihvaćeno kao što je strip-scena, mislim da mogu da budem ponosan i mislim da te godine nisam mogao bolje da utrošim". To je Milan Mladenović rekao za rokenrol. Mislim, parafraziram sada, ali zaista sam srećan i ponosan. A ispostavilo se prosto da se i dan-danas pojavljuju čitaoci tvojih (kasne četrdesete) i mojih (kasne tridesete) godina koji otkrivaju da Veseli četvrtak već 15 godina objavljuju stripove. Što znači da smo ili mi negde pogrešili što nismo mogli da dođemo do njih, ili da njih strip u poslednjih 15 godina nije zanimao, pa su se sada zainteresovali. Imamo i ljude koji su čitali VČ u početku, pa su se umorili, ili prestali zbog selidbe u drugu zemlju, posla, porodice, obaveza… Pa nisu kupovali stripove i sad se vraćaju i čude se što Veseli četvrtak i dalje izlazi, pokreće Zlatnu seriju, pokreće Lunov magnus strip. Stalno se nešto dešava na sceni, a ja volim da mislim da je Veseli četvrtak pokretač, budući da jeste najzaslužniji za oživljavanje masovne strip-scene.

Zlatna serija, Alan Ford i LMS su bili "sveto trojstvo" strip-scene u staroj Jugoslaviji, odnosno daleko najpopularnija izdanja.

- Još samo Alana Forda jednog dana da pokrenemo…

Ne, stvarno. Imali smo Strip Art, imali smo Spunk sa Kordejevim hermetičkim stripovima, bilo je raznih izdanja po Stripoteci, ali tada su prosto Lunov magnus strip, Zlatnu seriju i Alana Forda čitali baš, ali baš svi.

Veseli četvrtak

- Ali, tako je i danas. Ti stripovi su i danas najpopularniji. Mi smo pokrenuli Zlatnu seriju na 50. godišnjicu od osnivanja originalne serije. Dakle pre pet godina, mi smo pokrenuli ovu našu, novu Zlatnu seriju, gde smo odmah rekli čitaocima: "Mi ne pokušavamo da oživimo nešto što je nekad bilo, da skupimo poene koje je ta edicija imala i nastavimo od 1100 i nekog broja, nego pokrećemo novu ediciju". Prosto, u ključu postmodernističkom, koji je tako svojstven Bonelijevim stripovima, naročito ovim novijim, pozajmili smo, odnosno omažirali smo ono što je nekad bilo veliko, veće i najpopularnije. Neki čitaoci su se bunili što odmah nismo krenuli sa tim, čim je VČ počeo da objavljuje stripove. Prosto, moralo je da prođe 10 godina da scena postane dovoljno jaka, da se iščisti sve sa zasebnim edicijama da bi tako nešto moglo da se pokrene. I evo, pet godina kasnije, odnosno 45 brojeva kasnije, možemo da kažemo da je ta edicija i danas najpopularnija strip-edicija, kao i ona stara Zlatna serija u staroj zemlji. I to je tako na celom Balkanu.

Zašto je Zlatna serija toliko popularna?

- A najveću zaslugu za to je mislim pored izbora junaka su različite naslovne strane domaćih, ponekad i stranih autora. Koje su bile zaštitni znak one Zlatne serije, gde su domaći autori radili naslovne strane iz tehničkih razloga, jer nije bilo lako reprodukovati italijanske, ili nisu dobijali materijale, ili Bog zna šta je bilo. Mi ovde imamo koricu A, koja ide na kioske i koricu B, koja ide u striparnice, to je ova sa žutom trakom, retro, i sa naslovnom stranom domaćih autora.

Lunov magnus strip

Veseli četvrtak

Pet godina posle Zlatne serije, pokrećete i drugi od tri nekadašnja stuba nosioca, Lunov magnus strip...

- Sada, pet godina kasnije, odlučili smo da taj krug završimo i pokrenemo Lunov magnus strip po istom principu i donekle istim junacima. Samo ne sa istim epizodama kako ne bi došlo do dupliranja. Šta daje legitimitet Lunovom magnus stripu? "Lun, kralj ponoći" Frederika Eštona, odnosno Mitra Miloševića, tako što je u prvom broju one edicije iz 1968. na marginama stripa išao roman: Tabla stripa i sa strane, u stupcu ide roman kroz ceo broj. I onda kad se na pola broja završio strip, ne roman, odnosno vikend-roman, onda su ubacili šaljive stvari, viceve, poskočice, potpuno sumanuto… Mi smo odlučili da reprintujemo te stvari. Ne na marginama, nego na celim stranama. Zahvaljujući naslednicima Mitra Miloševića, koji su nam izašli u susret, dobili smo autorska prava da objavimo to i da koristimo ime "Lun" u Lunovom magnus stripu.

Priča o drugačijim naslovnim stranama

Te posebne i drugačije naslovnice su nastale u SAD, u njihovim superherojskim stripovima i one su sastavni deo strip-kulture, ali i udar na budžet kolekcionara.

- Da, ali to su stripovi koji se prodaju po ceni kiosk-izdanja, ne naplaćujemo po posebnoj ceni, iako nekad neko može da kupi 13 izdanja "Nasilja u Darkvudu". Zna se sa kojim junacima možeš to da radiš, za neke ne možeš da prodaš ni 500 primeraka korice B, kamoli da ubaciš C, D, E i F, ali za neke specijalne prilike i kad su jako bitne epizode, mi volimo da pozovemo više autora i samim tim omogućimo čitaocima veći izbor. Ne kupuju svi sve, postoje kolekcionari koji izaberu ono što im se sviđa. Kao što je bilo za "Nasilje u Darkvudu".

Veseli četvrtak

Ko ne zna, "Nasilje u Darkvudu" je 13. epizoda originalne Zlatne serije i prva epizoda Zagora ikada izašla u staroj Jugoslaviji. I onda ponovo u 13. broju nove Zlatne serije, a tim povodom je Veseli četvrtak angažovao i domaće i strane autore da naslikaju 12 korica i sve je to objavio. Poslednja, 13. naslovnica bila je bela, sa idejom da čitaoci nacrtaju svoju naslovnu stranu. Reakcije su bile burne. Naravno, bilo je mnogo više oduševljenih, ali ovi koji se bune su uvek glasniji. Posebno je Zografov rad bio drugačiji…

- Mislim da su do tada već zanemeli, istrošili su se. Zograf je bio pretposlednji, a ljudi su kukali već kod prve, koju smo gledali da bude po njihovom ukusu. Nju je radio čuveni Mikica (Miodrag Ivanović), koji je radio i za onu Zlatnu seriju. I onda su se ređala imena Galijeno Feri, Dražen Kovačević, Paolo Bizi, koji je nacrtao nastavak epizode "Nasilja u Darkvuda", a mi smo ga pozvali da uradi i za novu. Zatim, Dejan Nenadov, Bane Kerac, Aleksa Gajić, Dalibor Talajić, Doborsav Bob Živković, Tihomir Tikulin Tico, Milan Jovanović i Aleksandar Zograf. Svi su crtali svoju verziju originalne naslovne strane.

Veseli četvrtak

(Pre)emotivni fanovi i komunikacija sa njima

Komentari na Fejsbuku su bili nešto sasvim drugo, jer je strip scena prepuna vrlo emotivnih fanova. A fan-scena skoro uvek kad se gleda sa strane deluje kao da se neko svađa. A strip fanovi, i ovo govorim sa punim poštovanjem, su onako... Malo drugačiji i glasniji…

- Sad je tako sa Lunov magnus stripom. Oni znaju da ti kažu šta ti radiš loše i kako treba da radiš…

To je takva scena da se sećam da je u nekoj strip-grupi neki šaljivdžija okačio neku ilustraciju Frenka Frazete nekog čoveka sa SF pištoljem i napisao "ovo je naslovna sledećeg Zagora", a ljudi su bukvalno pobesneli i podivljali...

- ...Da, ha, ha, ha, ha, "kakvo je ovo s**nje?!", ha, ha, ha!

Pritom, Frazeta je tada bio mrtav već skoro celu deceniju i apsolutno važi za jednog od najcenjenijih stripa autora svih vremena. Kako izlazite na kraj sa takvom publikom?

- Na našoj Fejsbuk strani uvek vidimo najveći broj burnih reakcija. Nijedan izdavač nema tako strastvene čitaoce kao što su naši. A zanimljivo je da smo pre nepunih mesec dana dobili priznanje od PC Pressa za jednu od tri najbolje Fejsbuk strane u Srbiji prošle godine. Što znači da je neko od njih naišao na neku od polemika sa čitaocima i očigledno pasionirano pratio i zaključio da smo mi u top tri. To je veliko priznanje. A sa čitaocima je uvek tako. Ljubitelji stripa su uvek emotivno vezani za svoje omiljene junake i serijale i prosto žele živo da raspravljaju o svemu tome. Kao u doba video-klubova, kad su se ljudi okupljali i delili svoje znanje i informacije, e to se isto sada dešava ovde sa ljubiteljima stripova.

A vi ih cenite. Jednog od najpoznatijih, da se tako izrazim, komentatora vaše strane je Fejsbuk sam banovao, a ti si se lično angažovao i tražio da ga odbanuju jer je vaš čitalac, iako vas je čovek redovno pljuvao, da ne kažem proganjao…

- Da, pa naravno. Čitaoci su, pre svega, uvek u pravu. Mi smo izdavačka kuća koja se ponosi svojom uređivačkom politikom. Mi znamo zašto šta objavljujemo i što je utemeljeno u realnosti, gde znamo šta publika voli, a rezultati prodaje su glavno merilo. Imamo sad situaciju gde nam savetuju "zašto veliki format, smanjite; zašto veliki tiraž, smanjite". Ja svima odgovorim da ćemo videti i da zavisi od rezultata prodaje. Neki dan neko napiše "Dokle više sa tim ciničnim odgovorima?". Ali, stvarno nije cinično. Ako se bude dobro prodavalo, nastavićemo ovako; ako ne, nešto ćemo menjati. Tako to ide u izdavaštvu, naročito u kiosk izdavaštvu – kaže Dušman, pa za trenutak skreće temu:

- Da ne zaboravim, Lunov magnus strip je naše 1132. izdanje, ne računajući alternativne korice kao posebna izdanja. To su, dakle, 75,4 stripa godišnje prosečno.

Veseli četvrtak

Kakvi su odnosi sa ostalim izdavačima? Ima li konkurencije, zabadanja noža u leđa, podmetanja ili ste svi "uvažena konkurencija", kako je Marvel zvao DC?

- Suviše je ovo malo tržište da bi postojala konkurencija na klasičan način. Mi smo svi prijatelji. Mi kao izdavači maltene lično poznajemo sve čitaoce, kako nećemo ostale izdavače? To su prijateljski odnosi, korektni i kolegijalni. Svi smo u istom poslu i svi smo zaljubljenici u strip.

Nada u domaći autorski strip

Koliko je realno da ćemo uskoro videti neki domaći autorski strip. Imali smo "Generaciju Tesla" i "Družinu Dardaneli", ali to su bili incidenti. Kada će se pojaviti neki novi Aleksa Gajić, na primer? Imamo li čemu da se nadamo?

- Domaći autorski stripovi su incident i entuzijazam autora. Ekonomski nema opravdanja za tako nečim, budući da je produkcija novog stripa znatno skuplja. A uvek imamo čemu da se nadamo. Trenutno najveći broj domaćih stripova koji se objavljuju su licencna izdanja gde su domaći autori radili za nekog u inostranstvu. Da li je to Stevan Subić, da li je to Bane Kerac ili RM Gera… A od mladih – teško. Nada mora da postoji, moramo svi zajedno da promovišemo domaći strip.

Mi trenutno od domaćih autora vidimo jedino sredstvo promocije – naslovne strane. A vidimo koliko je to kontroverzno kod čitalaca naših izdanja. Nisu svi srećni domaćim autorima, iako su to u 99 odsto slučajeva svetski priznati autori. A i mladi, talentovani ljudi češće idu u ilustraciju, jer se više isplati. Mladi autori se pre svega okreću promovisanju svoje autorske umetnosti kroz društvene mreže. Što je pohvalno i vrlo legitimno i treba svi koji imaju potrebu i talenat da tako rade. Pa ako ništa drugo, primetiće ih neko.

Nadajmo se.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi