Đorđe Mišina za 24sedam: Ne stidim se ni svog osmeha ni svoje tuge
„Ne želim da dozvolim da mi otrovne misli otruju dušu, jer nam, na kraju krajeva, duša samo i ostaje“, ističe mladi umetnik
Serija „U klinču“ predstavila nam je jednu novu generaciju glumaca koji dokazuju da svojim talentom mogu da stoje rame uz rame sa velikim imenima i opravdaju ukazano poverenje, pružajući najbolje od sebe u ulogama dovoljno zahtevnim da kroz njih vidimo život, emociju i istinu.
Đorđe Mišina je jedan od onih koji toj generaciji pripada s punim pravom, jer svakodnevno hrabro ulazi u životni i umetnički klinč, koračajući ka budućnosti sa, kako kaže, raširenim krilima. U klinču jednog ozbiljnog i otvorenog intervjua se takođe odlično snašao, pružajući nam iskrenu ispovest, zbog koje će, sudeći po svemu, njegova budućnost biti i te kako svetla.
Uloga Filipa u seriji „U klinču“ je, sudeći po onome što smo do sada videli, bila pravi izbor za vas. Igrate istinito i uverljivo. Šta je presudilo da je prihvatite, u čemu je bio najveći izazov, i na koji način ste joj pristupili?
Uloga Filipa je jako provokativna i izazovna, njegov raspon od početka do kraja serijala je ogroman, jer su drugačije boje koje on, kao ličnost, pokazuje u raznolikim situacijama. Svakom glumcu je to primamljivo, prvo zbog truda koji mora da se uloži kako bi Filip „oživeo“, a onda zbog glumačkog ispita koji taj lik nudi. Bilo mi je veoma drago kada sam dobio ulogu, ali sam odmah shvatio kakav sam zadatak dobio i trudio sam se da mu se stopostotno posvetim. Takva prilika je mladom glumcu na neki način i šansa za dalje.
Izjavili ste da Filip na početku odlazi na „mračnu stranu“ i da predstavlja veran prikaz mladih koji odluče da se bave nečim što je „prečica do novca“. Šta vam je najviše pomoglo da razumete tu mračnu stranu i na pravi način je prikažete?
Svaka osoba ima svoju mračnu stranu, ili barem put ka njoj. Mislim da taj mrak proizilazi iz same ličnosti. Kada sam radio na ulozi nisam razmišljao toliko o Filipovim odlukama koliko o tome iz čega one proizilaze. Šta ga tera da se kocka i na lak način dođe do novca? Iza svake te mračne odluke kriju se tuga, usamljenost, težnja ka boljem životu. Jer, Filipov život je, od kada je izgubio majku, postao mrak, i on te odluke vidi kao svetli, a ne mračan izlaz.
Koliko je mladih danas na toj strani, i zbog čega, i da li ova serija šalje poruku da, uprkos svemu, taj mrak nije pravi izbor?
Apsolutno! Serija prikazuje da ne postoji samo jedan način ili izbor, već više njih, jer nam i život nudi mnogo opcija. Smisao tih opcija i jeste u tome što one ne padnu sa neba, već nastanu kao svest svih naših likova. Mi kroz seriju vidimo tu svest svakog lika koji, iz epizode u epizodu, sazreva i razume da je uvek bolje u životu sagledati više opcija i odlučiti se za najoptimalniju i najrealniju. Snimili smo fiktivnu seriju, ali poruke koje ona šalje su i te kako realne.
Kao što sam već rekao, svako od nas nekad zađe u te tamne ćoškove svog života, posebno mladi ljudi, ali jedino ako iz tog mraka izvučemo nešto pametno i vratimo se još jači, kao vitez koji je ubio aždaju u pećini, onda smo uspeli da mi „pojedemo“ taj mrak, a ne on nas. Moja poruka svim mojim vršnjacima i mlađima od mene jeste da ne dozvolimo da nas sopstveni mrak pojede, kao ni loši izbori koji dolaze iz njega, već da pokušamo da našu svetlu stranu prenesemo preko tog mraka, i svog i tuđeg.
Jeste li nekada bili u iskušenjima koja nose stranputice u životu i šta vas je odvratilo od njih?
Iskušenja su uvek tu, samo je svaka osoba drugačija, pa zato ona nisu ista za svakog. Nekome je iskušenje lak put do novca, a nekome ko pokušava da drži djetu, palačinka na stolu. Malo se šalim, ali poenta života je u iskušenjima, preprekama, nivoima, kao u igrici, koje prelazimo svaki dan, neke sa lakoćom, neke malo teže. Ta iskušenja, ako ih pobedimo, čine nas jačim. Mladost je, naravno, puna toga, i kao svaka mlada osoba imao sam svoja životna iskušenja koja možda nisu toliko strašna kao Filipova, i hvala bogu što nisu. Ali su me ona učinila jačim i svesnijim sveta u kome živim i kako mu treba pristupiti. Sa puno strpljenja, strasti i dobre volje.
Šta ste od sebe „dali“ Filipu? Iako za sada on deluje prilično zatvoreno, naslućuju se njegova emotivnost i koraci ka promeni, ka sazrevanju i biranju prave strane. Šta je vaše u svemu tome?
Dao sam svoj trud i glumačko znanje koje sam gradio do sada, kao i pozitivnu energiju i radost igre koju gajim prema svemu. Filip je moja kreacija i nešto što je moj umetnički potpis tog lika. Kao i kod svake druge uloge koju sam do sada igrao, prvo pođem iz svog bića i onda ga rasklapam i sklapam, dodajem i oduzimam, dosta radim na pripremama i razumevanju osobe koju igram. Nisam tip koji će praviti spomenik od svog lika. Trudim se da pokažem Filipove dobre i loše strane, jer to je ono što ga čini živim. Šta je moje u njemu? Saradnja nas dvojice, Filipa i Đorđa, da se zavole, razumeju i malo odrade razmenu. Ja njemu pokoje osećanje, a on meni razlog za takvo osećanje.
Da li ste zaista „mangup dobrog srca“, kako je vaš lik opisan u kampanjama za seriju?
Takav opis jeste primamljiv za svakog mladog muškarca i često mi to ljudi dovikuju kad me sretnu na ulici. Izgleda da je to postala neka vrsta parole za lik Filipa. Ja se trudim da, pre svega, budem čovek dobrog srca.
Sa čim ste, ili sa kim, najviše u životu bili u klinču, i šta vam je to donelo?
Sa samim sobom. Moraš sebe da pobediš svaki dan, svako veče i svako jutro, kako bi bio jači i spremniji. Niko ne može da te sabotira kao ti sam sebe, i to kad najmanje očekuješ. Ako kroz život i sazrevanje upoznaš sebe do maksimuma, onda si svestan svojih mana, možeš da radiš na njima i da ih pobediš. Ja se uvek trudim da radim na sebi, kako na svom znanju, tako i na svom duhu. Tek onda možeš stvarno voleti druge i pomoći drugima. Ako si sa sobom čist.
Kako se izlazi iz klinča sa samim sobom?
Snagom volje i razumevanjem. Uvek treba biti iskren prema svakom problemu. Najveći je problem lagati sebe i predstavljati neku nestvarnu laž koja nam trenutno olakšava život. Svi to s vremena na vreme radimo zbog trenutnog komfora koji nam ta laž nudi. Bitno je boriti se sa samim sobom, nije bitno uvek pobediti. Ali bar nikad ne odustati. Moraš da budeš najbolja verzija sebe, tako ćeš biti pošteniji prema životu koji živiš i ljudima sa kojima radiš.
Gledali smo vas u mnogim popularnim serijama, ali vas publika možda najviše pamti po „Azbuci našeg života“? Kakva je azbuka vašeg života?
Azbuka mog života sigurno nije po pravilnom redu, u smislu od A do Š. Moja azbuka ima svoj redosled, čak i neka slova za koja niko do sada nije ni čuo. Ali to i čini moj život autentičnim. Njegov redosled slova i njegova spontanost. Zato i uživam u njemu. Mnogo volim život i sve što on nudi. Trudim se da budem srećan i da pustim taj talas „izmišljenih slova moje azbuke” da me odvedu u neku novu avanturu i neku novu priliku za sreću.
Igrali ste sa mnogim velikim glumačkim imenima. Koju saradnju posebno izdvajate?
Raduje me činjenica da su naše starije kolege toliko brižne i otvorene za lepu saradnju sa mladim glumcima. Mislim da nam oni mnogo pomažu da očistimo svoj put ka dobrim karijerama. Daju nam primer rada i truda koji treba uložiti u posao kojim se bavimo. Jako mi je teško da bilo koga izdvojim. Mogu samo da kažem, na osnovu najsvežijih iskustava, da mi je pedantnost rada koju smo imali Branka Katić i ja veoma prijala. Spontanost i improvizacija sa Sergejem Trifunovićem je jedinstvena i prelepa. Sigurnost koju pružaju Nikola Kojo i Nebojša Dugalić neprevaziđena. Tako da sam od svih njih na ovom poslednjem projektu svašta pokupio.
Hiperprodukcija je danas velika, mnogo mladih glumaca traži svoje mesto na sceni i svoj kadar. Vi ste uspeli da pronađete svoje. Čime ga branite?
Mislim da je, kao i u svakom poslu, tako i u glumi najbitnije uvek biti apsolutno posvećen. Tu nema greške. U životu sam naučio da bilo čime da se baviš, samo ako si istrajan, originalan, vredan, komunikativan i saradljiv, nebo je granica. Gluma nije individualan posao, već kolektivan, uvek budi tu za partnera i za projekat. Sve će onda doći na svoje.
Svakoj ulozi posvećujem se kao prvoj u životu. Ne smatram sebe nešto posebnim, ali mislim da je moja ljubav prema ovom poslu posebna, ali samo za mene. To me gura da svaki dan ustanem i radujem se novom danu kao novoj prilici da uradim nešto bolje nego juče. Videćemo šta budućnost donosi. Ja je se ne plašim, već je dočekujem punim plućima i sa raširenim krilima.
Na koji način mlad glumac danas mora da se postavi u poslu koji je, kao i gotovo svi drugi, postao prilično nemilosrdan? Čime se štitite da vas to ne promeni?
Smatram da je život sam po sebi grub. Ako je neko sklon tome da postane ono što nije, to će i postati. Ja se ne stidim svog osmeha, kao ni svoje tuge. Ne treba se skrivati iza lažnih maski, trudeći se da budemo ono što nismo. Ne želim da postanem neko kome se kolege neće obratiti kad im zatrebam. Život danas donosi dosta problema i nismo uvek svi nasmejani. Treba razumeti kad neko nije u svom najboljem izdanju.
On će to prevazići ili neće, to je njegova lična borba. Moja je da budem dosledan sebi i svojim najbližima koji znaju kakav sam. I verujem da će me, ako ikad skrenem sa svog puta, dobro opomenuti. Ali nadam se da neće doći do toga. Ne želim da dozvolim da mi otrovne misli otruju dušu, jer nam, na kraju krajeva, duša samo i ostaje. Iza svakog čoveka, iza svakog zida odbrane koji taj čovek napravi, stoji dobra i iskrena duša. Bar se nadam da je tako.
Mnogi mladi glumci su se sapleli o popularnost? Jeste li preskočili taj kamen ili ga tek očekujete na svom putu i kakav je vaš stav prema tome?
Nisam još primetio taj kamen, niti mi je stalo do njega. Bavim se javnim poslom, popularnost je neizbežna. Neko je voli, neko ne. Smatram da je popularnost na neki način obaveza, jer sve što kažeš i uradiš utiče na nekog ko će se ugledati na tvoje poteze i razmišljanje. Zato verujem da treba biti obazriv i pažljiv. Ako ništa drugo, makar biti pristojan i kulturan, pa na taj način uticati na nekog drugog da i on poboljša sebe. Svi mi, čak i oni koji nisu iz javnog posla, imamo zadatak da budemo 24 sata dnevno društveno korisni. Jer zajednica je ono u čemu smo jači. Nikad pojedinci. Mnogo je heroja koji nisu popularni, ljudi koji se bave poslovima koji pomažu zajednici. Njima treba odati počast.
Snimili ste dva inostrana filma. Kakvi projekti su u pitanju i šta vam je to iskustvo donelo?
Imao sam sreću da radim sa stranim produkcijama i to mi je mnogo značilo. O jednom filmu, nažalost, i dalje ne smem da pričam, niti imam informacije šta se sa njim dešava, iako je izuzetno velika produkcija u kojoj sam imao malu, ali značajnu ulogu. Drugi film “Slotherhouse” je u postprodukciji i sa tim ljudima sam i dalje u kontaktu i nadam se da ću, po dogovoru, otići na premijeru u inostranstvo. Film je horor snimljen kod nas. Talentovani mladi britanski i američki glumci su mi pružili jednu drugačiju energiju i nova prijateljstva. Radujem se ponovnoj saradnji sa njima, ako se dogodi.
Šta je primarno u vašem životu kada glumu ostavite po strani?
Porodica i moje društvo koje jako volim i cenim. Posebno probrani prijatelji koji su duži niz godina uz mene. Tu je i moj pas, vučjak Relja, moj verni drug. Uvek se radujem dugim šetnjama sa njim kada odem u moju vikendicu van grada. Tada me on vrati na početak i pomogne mi da sagledam život iz drugog ugla i iz drugog kadra. Prirodu smatram svojim tvorcem i mestom na kom se osećam najbliže sa samim sobom.
Posle serije „U klinču“, u kakav novi poslovni „klinč“ ulazite?
Od oktobra počinjemo snimanje „Azbuke 2“ i jako se radujem tome. Mislim da će druga sezona biti izuzetno dobra i jedva čekam ponovnu saradnju sa starim kolegama. Trenutno putujem sa svojom diplomskom predstavom „Hamlet u selu Mrduša Donja“, imamo još nekoliko zakazanih igranja. Već imamo par nagrada i nadam se daljem uspehu te predstave. Što se tiče drugih projekata, postoji još nekoliko na vidiku, ali saznaćete o svemu kad za to dođe vreme.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari