Vanja Milačić za 24sedam: Moje biće je puno tragičnih iskustava

Neke uloge se ne dešavaju slučajno. Neke glumice jedine mogu da ih igraju. U slučaju Nadežde Petrović i Vanje Milačić dogodilo se upravo to. Sjedinjenje u svakom smislu. Umetničkom, životnom, emotivnom. I razumevanje. Zato je ovo uloga koja predstavlja biser u opusu glumice koja nikada ne igra ono što publika ili neko drugi očekuje, već ono što bira srcem. Njena karijera nije od onih za koju je prvi sinonim popularnost, već trajanje.

Vanja je direktna, otvorena, duhovita, eksplozivna, nasmejana, ponekad fatalna, izrazito emotivna.  Jak i slojevit karakter, kako u životu, tako i na sceni. Njeni intervjui su konkretni, bez poze, bez pompe, bez šmiranja. Takva joj je i gluma. Zato je i ova priča o Nadeždi jedna od onih koju vredi pročitati, jer ostaje pod svetlima onoga što se zove umetnost.

Vanja Milačić Promo/Nebojša Babić

Na koji način se igra uloga kakva je Nadežda Petrović? Kojom bojom, kakvim izrazom, kojom emocijom?

Razna osećanja su prisutna u meni dok igram Nadeždu. Poštujem tu ženu, divim joj se, istinita sam, iskrena sam, nepatetična, vedra, konkretna, razigrana, temperamentna i potresna.

U ovoj ulozi niste poništili sebe, naprotiv, svom habitusu ste dodali jedan novi, drugačiji sjaj, ali i senku tuge koja se vidi u vašim očima. Šta ste morali da pronađete u sebi ne bi li na pravi način dočarali ono što vidimo, ali i ono što osećamo, gledajući vas u ovoj monodrami?

Upotrebila sam svoj aparat, to je jedini alat koji posedujem. Ne mislim da za igranje Nadežde Petrović treba poništiti sebe, nego upotrebiti sebe da bi mogli izneti sve ono sto je ta žena imala i mogla. Mislim da mi sve u sebi već imamo i da je ključ u tome kako se i na koji način otvaramo. Jedan vid kreativne psihoterapije.

Monodrama "Nenapisana pisma", Vanja Milačić Promo/Slobodan BUS Vukajlović

Šta vam je najviše pomoglo da dočarate tu tragičnost? Koju ličnu tamu ili bol ste svesno želeli da „oživite“, ne bi li dali posebnost ovoj ulozi?

Tragediju ne doživljavam kao tragediju, doživljavam je kao situaciju koju treba iskoristiti jer je data sa nekim razlogom. Moje biće je puno tragičnih iskustava, ožiljaka, nedostatka ljubavi, bola, povreda... tako da nije teško izvući iz sebe sećanje na taj osećaj i pozajmiti ga pozorištu. Na taj način služim teatru i lečim sebe.

Koji osećaj je bio primaran dok ste radili na ovom liku, a koji je danas, tokom izvođenja predstave, a da predstavlja značajno iskustvo koje vas je obogatilo kao umetnicu?

Shvatila sam da je položaj umetnika tada i danas gotovo isti. Osećala sam jednu vrstu očaja što se zapravo ništa ne menja, što je isti odnos države prema umetniku i tada i sada. Odnos Srbije prema Nadeždi govori loše o Srbiji. Kao glumica sam sazrela i ova forma dramskog teatra je postala teren mog scenskog uživanja.

Vanja Milačić, monodrama Nenapisana pisma Promo/Nebojša Babić

Da li veliko interesovanje za ovaj komad daje nadu da one prave vrednosti, uprkos svemu što čini vreme u kome živimo, nisu zaboravljene?

Reakcije publike su impresivne, dišu sa mnom, žive sa mnom, prisutni su sve vreme, puštaju da ih ponesu emocije, svesni su da gledaju priču žene koja je postojala u našoj bliskoj prošlosti, tako da se sa nekim posebnim odnosom ophode prema pozorištu kom prisustvuju. Publika voli kvalitet, ne voli da je ponižavaju jeftinim sadržajima, voli katarzu, voli lepotu, voli Nadeždu. Vreme koje živimo nije zaboravilo prave vrednosti, održava ih i prepoznaje. Treba brinuti o generacijama koje dolaze, one su u problemu. “Nenapisana pisma” su predstava koja je okrenuta mladim ljudima, njima treba pokazati koje vrednosti treba čuvati.

Ko je bila Nadežda Petrović? Ali ne ona koju, uslovno rečeno, svi znamo, već ona koju ste vi otkrili, koju ste pronašli među redovima pisama, među godinama, u vremenu, u tišini, u suzama, slikarskim platnima, tragu koji je ostavila za sobom?

Nadežda definitivno nije bila obična žena, njen stav je odavao veliku snagu i posebnost. Mislim da je bila žena koja zna šta hoće i šta neće u svakom trenutku svog odrastanja. Moj utisak je da je bila ranjiva i osetljiva, mislim da su svi veliki umetnici senzibilni i krhki. Kolika je snaga, tolika joj je slabost. Hrabra, svoja, autentična, neokaljana, na neki savršen način voljena od strane naroda, verovatno na toj duhovnoj i intelektuaalnoj visini usamljena, imala je svoje lomove i tragedije i o njima je govorila otvoreno. Uspela  je da sve podredi višem cilju. Znala je da postoji nešto više od nje same, zato mi se čini da je to čemu je stremila u životu ostvarila i ostvaruje i dan-danas.

Nadežda Petrović Wikipedia

Jeste li uspeli da proniknete u tajnu njene umetnosti?

Ne, nisam ni pokušala. Doživljaj njene umetnosti mi je sasvim dovoljan.

Kada biste bili u mogućnosti da napišete pismo Nadeždi, šta biste joj rekli, otkrili, poverili?

Verovatno bih se izvinila za to što sam uopšte ulazila u njen intimni prostor bez dozvole i zahvalila bih se što njenom inicijativom  ja živim slobodu da biram kako će moj život izgledati.

Ako bi vašu karijeru i život preneli na pisma ili slikarsko platno, kako bi ona izgledala?

Mislim da bi to bila jedna ozbiljna šarena šizofrenija, uzbudljiva, drugačija, nepredvidiva, na momente i u određenim fazama dosta komplikovana, ali u rezultatu stabilna, konzistentna i vredna. Kao kad biste slikali Šagala na Ticijanovoj osnovi.

Vanja Milačić Promo/Nebojša Babić

25 godina ste glumica koja se ne utapa u klišee, koja je svoja, hrabra, istrajna, autentična... Ipak, postoji li kamen spoticanja koji vas sputava da vaš talenat, ali i ličnost vidimo pod još jačim svetlom?

Ceo svoj svesni i odrasli život radim na tome da prestanem samu sebe da spotičem. Sebi sam veliki prijatelj i ozbiljan neprijatelj. Osvešćujem svoje postupke i želje, učim se lakoći stvaranja i kreiranja. Mislim da moje najbolje vreme i moji kvaliteti još nisu ni počeli da se koriste. Volela bih da pristanem na to da ljudi ne drže reč i da gledaju svoj interes u poslu, ali nikako da se na to naviknem.

Koliko bez tog širokog osmeha, razorne energije i beskrajne emotivnosti ne biste bili to što jeste? I čime to branite i čuvate?

Intenzivno hranim, volim i održavam dete u sebi. Bez tog kreativnog deteta ne bih bila ovakva kakva jesam. Zahvalna sam na svemu što imam i na svemu što sam postigla i dobila u životu i od života. Imam mnogo razloga za zahvalnost.

Šta novo pripremate, a da u ovom momentu možemo otkriti čitaocima? 

Prvog oktobra imam premijeru operete „Pariski život“, Ofenbaha u režiji sjajnog Roberta Boškovića, koja će biti na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum u sjajnoj glumačko-pevačkoj podeli. U Narodnom pozorištu radim kamernu operu romana Milene Marković “Deca”, u režiji kompozitorke i rediteljke Irene Popović. Premijera je takođe početkom oktobra. Snimaću seriju „Stara varoš“ u režiji Marka Manojlovića, putovaću sa monodramom, čekaju me festivali, gostovanja predstave „Feliks i Doris“ i mnogo toga lepog.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi