Jovana Tomić - najmlađa dobitnica prestižne pozorišne nagrade za 24sedam: Nasleđe Bojana Stupice je svuda oko nas

Rediteljka Jovana Tomić, dobitnica je nagrade za režiju predstave "Kretanje", autora Dimitrija Kokanova, u produkciji Bitef teatra, koja je premijerno izvedena 3. marta prošle godine. 

Tročlani žiri reditelja u sastavu: Egon Savin, Kokan Mladenović i Boris Liješević doneo je odluku jednoglasno.

Bitef teatar/Nenad Sugić

Zanimljivo je da je ova rediteljka najmlađa dobitnica nagrade koje nosi “težinu” imena velikana Bojana Stupice. Među dosadašnjim laureatima su: Ljubomir Muci Draškić, Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Tomaž Pandur, Soja Jovanović... Impozantan je spisak velikana pozorišta i baš zbog toga ovogodišnji laureat kao najmlađi dobitnik i predstava “Kretanje” zaslužuju posebnu pažnju javnosti.

Bojan Stupica je bio jedna od najsjajnijih figura naše kulture, čovek raskošnog dara kog je celog dao pozorištu. Po osnovnom obrazovanju bio je arhitekta, a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta. Pre svega bio je veliki inovator teatra. Upravo takva je i predstava “Kretanje”.

Bojan Stupica/Facebook/Časopis KULT

Komad koji omogućava publici da, krećući se kroz različite prostore pozorišta “Bitef”, uroni u šest različitih svetova, gde ljudi i prostori - kao što su na primer fabrika i bašta - pričaju intimne monologe o usamljenosti.

Celo pozorište kroz koje se kreće publika i glumci postaje scena bez barijera.

Upotrebom govora ali i savremenog plesa, šest različitih priča u šest različitih, intimnih prostora, pružaju doživljaj ekskluzivnosti i uzbudljive taktilnosti za publiku, zahvaljujući blizini izvođača, plesača i glumaca, interaktivnosti, malom broju publike (sedam u jednom prostoru, ukupno trideset pet) i aktivaciji različitih čula.

Glumci svojim monolozima u formi ispovesti problematizuju ekskluzivnost imanja vremena i prostora da se suočiš sa problemima koji te muče, da o njima progovoriš i da ih na kraju proživiš.

O predstavi, nasleđu Bojana Stupice, nagradi i mestu pozorišta danas, razgovarali smo sa rediteljkom Jovanom Tomić, ovogodišnjim lauretom.

Koliko vama lično znači nagrada koja nosi ime Bojana Stupice i gde danas može da se prepozna njegovo nasleđe?

Bojan Stupica se, pre svega, sveobuhvatno bavio pozorištem i iz različitih uglova mu je pristupao u smislu glume, režije, scenografije. Stiče se utisak da mu je život bio neodvojiv od pozorišta i to je stvarno fascinantno, na kojim se sve poljima ostvario kao autor u domenu teatra.

Za tako velike rezultate potrebna je hrabrost, upornost, trud i rad i to je nešto čega uvek fali.

Vizionari su retki, zato i jesu upravo to. Stupicino nasleđe je danas svuda oko nas, od pozorišnih zgrada koje posećujemo, do prevedenih komada, čuvenih predstava i glumaca sa kojima je sarađivao.

Bitef teatar/Nenad Sugić

Koliko danas institucionalna pozorišta imaju sluha za realan život i za potrebe publike?

Može da deluje da je pozorište anahrono sadašnjem trenutku, jer je kod nas dostupno malom broju ljudi. Srbija je siromašna zemlja, i pozorište je skupa zabava za većinu stanovništva.

Takođe, i sama pozorišta sa mukom realizuju svoje produkcije zbog katastrofalnog stanja u kulturi. S druge strane, pozorište i dalje postoji, što znači da se i dalje oseća potreba za ovakvim vidom okupljanja.

Ima nečeg ritualnog u proceduri pozorišnog čina. Ono što nemate u drugim medijima je živ akter, glumac, izvođač koji pred vama stvara nešto neponovljivo, baš u tom datom trenutku.

Ta razmena energije koja se nekada dogodi između posmatrača i izvođača je nešto neprocenjivo. Tako da pozorište danas jeste, i treba da bude, sve ono što žele publika i autori, puno je mogućnosti, stilova, sadržaja, različitih formi... Izbor postoji, ima za svakog po nešto.

Bitef teatar/Nenad Sugić

U predstavi "Kretanje" nije predviđeno da publika bude pasivni posmatrač. Kakve su dosadašnje reakcije i kako se gledaoci "snalaze", a kako glumci u novim ulogama?

Pred glumcima je svaki put težak zadatak, jer u toku jednog igranja, pet puta ponove svoju scenu sa minimalnim pauzama između, jer publika za predstavu "Kretanje" broji samo 25 ljudi, koji su podeljeni u pet grupa.

Svaka grupa različitim redosledom gleda scene koje se odigravaju u različitim prostorima unutar pozorišta Bitef.

Ta specifična forma izvođenja je izazov i za glumce i za publiku. Glumci u svojevrsnom maratonu izvođenja prolaze zaista specifičan, izazovan i naporan proces koji pri svakoj repeticiji donosi nešto novo.

Publika takođe izlazi iz svoje komfort zone, samom činjenicom da nije "na bezbednoj udaljenosti" od glumaca, daje im se prilika za učešće u svakoj od scena, a reakcije nakon predstave su uvek dirljive, emotivne, katarzične.

Bitef teatar/Nenad Sugić

Izjavili ste jednom prilikom da je svaka predstava rizik. Na kakav rizik ste mislili?

Mislim da je samo bavljenje pozorištem u našoj sredini hazarderstvo pa onda kad je već tako, besmisleno je ići na "sigurne karte", ne probijati lične granice i ne izlagati se novom i nepoznatom.

Kada govorim o riziku, mislim da autori treba sebe namerno da guraju van komfort zone, van poznatog, osvojenog i savladanog, bilo da je u pitanju forma ili sadržaj - izbor teksta, saradnja sa glumcima, autorskim timom...

S druge strane, institucije treba da više rizikuju u istim poljima - da više daju šanse mladim, neafirmisanim autorima i da prave uzbudljivije repertoarske poteze.

Printscreen

Kažu da ste rediteljka koja se trudi da obriše granice između dramskog i plesnog teatra. Zašto vam je to važno?

Naša škola neguje kod glumaca pre svega govorni aparat. Na fakultetu sam četiri godine gledala ukočena tela i recitovanje kao glumačke ispite. To je toliko neprirodno i nenormalno da sam još tokom studija krenula da se interesujem za savremeni ples i druge izvođačke prakse pa se to odrazilo kasnije i na moj profesionalni rad.

Naše pozorište je u tom smislu konzervativno, striktno se odvaja narativ od pokreta, gluma od telesnosti i kategorizuje se svako kretanje na scenske borbe, plesne tačke ili mjuzikl koreografije.

Postoji čitav spektar umetničkih praksi o kojima se na fakultetu ne govori, a u institucionalnom pozorištu se na to gleda uglavnom sa strahom ili neodobravanjem.

Naravno, postoje izuzeci, pa sam tako sarađivala sa brojnim fantastičnim glumcima gde smo zajedno sa koreografom istraživali u polju pokreta i stvarali neke izrazito uzbudljive predstave.

Važno je u pozorište uvoditi nove prakse, umetnike iz različitih polja kreativnog delovanja, jedino tako se ide napred, i jedino tako je moguće širiti vidike a samim tim nuditi publici nove perspektive i drugačije uglove promišljanja, a ne opšta mesta.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi