Miladin Šobić: Pesnik studentskih soba i usamljenih izgubljenih duša

Pesnik studentskih soba i gradskih parkova. Čovek koji je napisao mnogo studentskih himni među kojma se posebno izdvaja „Džemper za vinograd“. Veliki kantautor sa ovih prostora, nedovoljno poznat široj publici ali zauzvrat među ljubiteljima njegove muzike ima gotovo kultni status.

Rođen je na današnji dan, 7. januara 1956. godine. Svoju muziku je stvarao početkom osamdesetih kada je izdao svoja dva albuma „Ožiljak“ (1981) i „Umjesto gluposti“ (1982). Naravno da je svirao i stvarao još krajem sedamdesetih, ali to su bili mahom singlovi.

Njegova muzika ističe svu romantiku i melanholiju mladalačkog doba. Njegove melodije i dalje ispunjavaju ustajali vazduh studentskih soba. Njegova gitara odlično razume svu patnju i usamljenost izgubljene duše. U potrazi za samim sobom nekad je potrebno osetiti da još neko, jednako mučno, traga za smislom na devastiranim cestama. Da još negde postoji „četa luđaka“, kako bi Šobić rekao.

Šobićeva muzika izražava bunt jednog individualca spremnog da žrtvuje sve zarad svoje slobode. Romantičarski zanos koji provejava njegovim stihovima ispunjava svačiju dušu ponosom koji se odavno izgubio u savremenom svetu. Njegova muzika upućuje poziv svima da istraju na svojoj autonomiji uprkos malim izgledima, i vremenu koje čoveka svakom godinom sve više slama.

Koliko je samo ljudi nepovratno izgubilo dušu, i koliko samo ljudi vezuju buntovan stav samo za mlade godine? Šobić poručuje da se ne predajemo i da ne položimo oružje uprkos godinama koje nas stižu i svetu koji nas okružuje svojim predrasudama. Zato na kraju, Šobić nije samo pesnik studentskih soba i mladalačkog doba, on je pesnik svih ljudi koji se još nisu predali bez obzira na godine. 

Neizostavan element njegovog stvaralaštva čini ljubavni zanos u njegovim pesmama. Šobićeve balade su jedne od najboljih u domaćoj muzici. Njegov glas izražava svu čežnju za voljenom osobom, i najbolje zvuči kada ga prati samo akustična gitara. Uz njegove pesme ljubavna čežnja postaje univerzalna, i svi osećaju Ašik Ajšu kako ulazi u njihovu sobu i spajaju se sa njom pod senkom netaknute smokve dok joj recituju stihove.

„A nije znala da sam pjesnik

I da može u stihove moje

Ašik Ajša u najboljem dobu

Uđe u njih, al kroz moju sobu…“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi