“Zemlja nomada”: Film koji je ušao u istoriju pre dodele Oskara

19.04.2021

18:30 >> 07:35

0

Autor: Dejan Ćirić

Fern ima dušu koja pripada samo njoj, spakovanu u kamperu, zajedno sa četkicom za zube i pilećom supom sa nudlama. Uvek spremna da putuje dalje.

“Zemlja nomada”: Film koji je ušao u istoriju pre dodele Oskara
Promo/Courtesy of Searchlight Pictures.

Film „Zemlja nomada“ kineske rediteljke Kloi Žao osvojio je najviše nagrada britanske Akademije za filmsku i televizijsku umetnost (BAFTA). Ostvarenje je nagrađeno u kategorijama za najbolji film, najbolju režiju, najbolju žensku ulogu i kameru. Film je osvojio i Zlatnog lava u Veneciji, Zlatni globus, nagrade Američkog udruženja reditelja (Directors Guild of America – DGA) i udruženja filmskih kritičara (Critics’ Choice Awards). Ima šest nominacija za Oskara i jedan je od najvećih favorita. Film će uskoro biti prikazan na Beogradskom FEST-u, a nakon toga na repertoaru samo nekoliko bioskopa.

Do tada, bliže vas upoznajemo sa jednim od najznačajnih filmskih ostvarenja iz godine pandemije koje će, sudeći po svemu, trijumfovati i na dodeli Oskara, 25. aprila.

Promo/Joshua James Richards.

U filmovima Kloi Žao nesreća se dešava pre početka filma. Junak njenog ostvarenja „Jahač“ iz 2018. godine je mladić Brejdi koji već ima ožiljak od pada sa konja na rodeu i udarca kopitom u glavu. Na početku njenog novog filma „Zemlja nomada“, za koji je napisala i scenario, upoznajemo Fern koju tumači sjajna Frensis Mekdormand, koja je već ostala bez muža, stalnog posla i kuće. Njena kuća sada je bela kamp prikolica kojoj je dala ime Izvidnik.

Još jedna pouka iz opusa ove rediteljke glasi da je najbolji prostor radnje pogranična zona između dokumentarca i fikcije. Brejdija, na primer, igra pravi jahač koji se isto zove, iz indijanskog rezervata Pine Ridge u Južnoj Dakoti, a i njegov ožiljak je pravi. Njegova sestra Lili, koja ima Aspergerov sindrom, u stvari glumi sebe. I većina junaka iz „Zemlje nomada“ su prave lutalice koje nam prenose svoje iskustvo ptica selica, u jedinstvenoj mešavini oskudice i topline. Tako Lindu, nasmejanu i energičnu ženu srebrne kose, igra prava Linda Mej, a Svonki, kojoj je ostalo još par meseci života i koja na svom kamperu ima lobanju sa ukrštenim kostima, igra prava Svonki. I tako redom.

Film „Zemlja nomada“ zasnovan je na istoimenoj knjizi Džesike Bruder iz 2017. godine. To je dokumentaran tekst u svakom smislu: temeljan uvid, strpljivo istražen, u živote sve brojnijih Amerikanaca koji sebi ne mogu da priušte stabilnu egzistenciju. Neke je slomila privatna nevolja, druge je upropastio finansijski slom 2008. Većina ih je u zrelijim godinama, a svoj život nose s dozom stoičke duhovitosti, dok su teret vlasništva nekretnina zamenili imovinom na točkovima. Tu možete biti karavandžija ili kamper-radnik, što znači da putujete u potrazi za povremenim poslovima, od kojih neki omogućavaju parking, uz pristup vodi i struji. Bruder je upoznala Lindu, Svonki i druge nomade i podrobno nas izvestila o modelu njihovog života, a sada su one prešle u film Kloi Žao noseći sa sobom svoja teška iskustva. Ali šta je tu materijal drame? Zašto ovo nije dokumentarac?

Pročitajte još

Tako je pre svega zbog Fern, koja je izmišljen lik koji tumači Mekdormand, mada sa urnebesno niskom dozom samoljubivog prenemaganja. U jednoj od prvih scena filma ona piški usred pustinje po ledenom danu. Nešto kasnije će je uznemireni stomak prinuditi da se bučno olakša u kantu. U drugoj krajnosti plutaće gola u vodi, zureći u nebo raširenih ruku: umirujući prizor, mada ne deluje naročito lekovito ni transcendentalno. Deluje da je voda hladna, piše Entoni Lejn za Njujorker, a prenosi Peščanik.

Teško je zamisliti drugu glumicu u toj ulozi. Samo neko tako stabilan i otporan kao Frensis može da glumi tako nestalnu junakinju. Fern je nekada živela i radila u gradiću Imperija u Nevadi, fabričkom naselju starog kova u vlasništvu Američke gipsare. Kako nam se kaže na početku filma, 2011. je nastupio kraj Imperije: fabrika je zatvorena i grad je praktično nestao. Fern je bila udata za tipa po imenu Bo, ali on je umro. Nisu imali dece, ostali su samo ona i njen Izvidnik. Jednom će u prodavnici sportske opreme sresti porodicu koju poznaje od ranije. „Jesi li još uvek u kamperu?“, upitaće žena, kao da niko ne bi vodio takav život ako ne mora. „Moja mama kaže da si ti beskućnica, jel to istina?“, pita njena ćerka. Fern mirno uzvraća: „Samo nemam kuću. To nije isto.“

Pokretne slike su od svojih najranijih dana sklone ljudima u pokretu. Taj medij nije stvoren za mirovanje. Čini se prirodnim da se Čaplin, dok stoji sam u poslednjem kadru „Cirkusa“ (1928), na čistini gde je bila velika šatra, neće dugo zadržavati u setnom raspoloženju, nego će se okrenuti i odgegati dalje. Dok se blenda oko njega zatvara, ne pitamo se gde li se to zaputio; bitan je način na koji odlazi. Isto važi i za Džeka Nikolsona kad, kao Bobi Dupija na oporom kraju „Pet lakih komada“ (1970), napušta svoju devojku i benzinsku pumpu pored kafea Crveni petao i stopira kamion koji prevozi drva – bez novčanika, bez planova, čak i bez jakne, mada će, kaže kamiondžija, tamo gde idu biti pakleno hladno.

Fanovi tog filma će se setiti da je Bobi, kog ćemo prvi put videti na naftnoj bušotini u Kaliforniji, nekad bio klasični pijanista. Čudna ideja, ali je Nikolson dovoljno uverljiv da je iznese. Nešto slično se oseća i u „Zemlji nomada“ kada Fern, u razgovoru sa stidljivom mladom skitnicom, odjednom počne da recituje Šekspirov sonet. Ta scena je istovremeno malo verovatna i uzvišena, i primorava nas da preispitamo motive junakinje. Fern je nekad bila nastavnica na zameni; zar to nije veština koja se može poneti sa sobom? Zar ne bi mogla da potraži školu kojoj treba nastavnica i počne ispočetka? Da li je vremenom razvila otpor prema društvenim normama i postala zavisna od širokog puta pred sobom? „Uvek sam hteo negde da idem, uvek sam hteo nešto drugo, šta bilo“. Tako kaže Haklberi Fin u prvom poglavlju svojih avantura. Tu žudnju ima i Fern.

Kloi Žao Profimedia

Nije čudo da je film tako napet. Fern nikad neće biti napadnuta ili opljačkana, ali je pretnja moguće opasnosti stalno prisutna. Ona zvera oko sebe pre nego što počne da jede, kao da je na straži. U svakodnevnoj komunikaciji ljubaznost joj je neka vrsta oklopa, a kad joj se ponudi prilika da se skrasi, u sigurnoj luci, ona će je smesta odbiti. Jednom, kad joj se pokvario karavan, posetiće svoju sestru Doli (Melisa Smit), koja živi u prijatnoj prigradskoj ulici – na drugoj planeti, u poređenju sa negostoljubivom divljinom kojom Fern radije skita. „Otišla si od kuće čim ti se ukazala prilika“, kaže joj Doli, sećajući se njihovog detinjstva. Pošto uzima pozajmicu od sestre, Fern opet odlazi.

Zatim je tu Dejv, kamper-radnik, sa previše kilometara pod nogama. Igra ga Dejvid Strejtern. Rediteljka Žao ne trpi romantična filmska upoznavanja. U jednoj od uvodnih scena Fern se udaljava od psa koji cvili i, nasuprot zakonima kinematografske gratifikacije, ne vraća se po njega. Sa Dejvom, koji ima podjednaku potrebu za društvom, pokazuje istu neumoljivost. Njihovi putevi se tu i tamo ukrštaju – recimo u kuhinji tržnog centra na autoputu u Južnoj Dakoti, gde on obrće pljeskavice, a ona struže garež sa roštilja. Kao i mnogi nomadi, Dejv je upropastio svoj život. (Ne znamo kako se to desilo; ali Strejtern je toliko ekspresivan da nas ne treba posebno uveravati.) Pun strepnje, Dejv se vraća svojoj porodici zbog rođenja unuka. Pozvaće i Fern da svrati i tako će se ona dokotrljati na Dan zahvalnosti i naići na najtopliju dobrodošlicu. „Mogla bi da ostaneš“, kaže Dejv. „Hvala, ali moram da perem veš“, uzvraća ona. Krevet u gostinskoj sobi je toliko mekan da Fern odlazi da spava u svom kamperu. Odlazi pre nego što se ostali probude.

Promo/Searchlight Pictures

Negde u ovom filmu ljupkosti i beznađa obitava utvara vesterna. Mada se ljudi i dalje okupljaju oko logorske vatre, sada se oko nje pričaju priče o kanceru i post-traumatskom stresu. Za razliku od kauboja koji teraju stoku na ispašu, Fern i njene srodne duše se u određeno doba godine sastaju u skladištu Amazona – pridržavajući se starog sezonskog ritma, dok umotavaju bofl robu i pakuju božićne isporuke. Knjiga Džesike Bruder skreće pažnju na ekonomsku okrutnost Amazonovog sistema i posledice mukotrpnog rada na starije radnike. Žao se više fokusira na Fern, dok pozdravlja svoje dron-kolege na pauzi za ručak i secka bananu na sendvič sa puterom od kikirikija.

Pročitajte još

„Zemlja nomada“ nije film protesta. Osnovna emocija je tuga puna ljutnje glavne junakinje koja izbliza posmatra odumiranje američkog zapada. Zato Žao često snima na izmaku dnevnog svetla, da uhvati nebeska prostranstva ljubičastog i ružičastog. Njena priča se obraća publici 2020. kao što su se „Plodovi gneva“ Džona Forda obraćali onoj od pre 80 godina. Fernine potrebe jednako su bazične kao i one porodice Džoud, ali iz Fordovog filma izbija čežnja puna širine i poleta koji su u međuvremenu usahnuli. „Čovek nema svoju dušu, već samo komad velike duše koja pripada svima“, kaže Tom Džoud. To je bila nada. Fern ima dušu koja pripada samo njoj, spakovanu u kamperu, zajedno sa četkicom za zube i pilećom supom sa nudlama. Uvek spremna da putuje dalje.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti