Sve je počelo od užasnih prizora dece koja gladuju na ulicama: Kako je Dikens napisao čuvenu „Božićnu priču“

U maju 1843. godine, Čarls Dikens je pozvan na dobrotvornu večeru za pomoć ambulanti Čarterhaus Skver, koja je negovala starije, siromašne muškarce. Da ironija bude veća, većina gostiju bili su vrlo imućni muškarci, koji su bogatstvo stekli u gradu Londonu. Dikens je napisao prezrivo pismo prijatelju Daglasu Džeroldu opisavši ih kao „ljigavu, balavu, uparađenu, natovljenu, apoplektičnu, frkćuću marvu."

Autor je izgarao od želje da dovede do istinskih promena u društvu. Bio je „skrhan" kad je pročitao parlamentarni izveštaj iz 1843. godine o deci kao radnoj snazi u Velikoj Britaniji, koji je napisao revolucionarni doktor Tomas Sautvud Smit i nameravao je da napiše pamflet nazvan Apel narodu Engleske, u ime dece iz siromašnih porodica, „potpisan mojim vlastitim imenom, naravno".

Što je više razmišljao o tome, međutim, smatrao je da će manje efekta imati. Umesto toga, odlučio je da napiše nešto što će privući pažnju ljudi, nešto što će „udariti kao maljem" u ime siromašne dece i biti „dvadeset hiljada puta jače" od političkog pamfleta.

Profimedia

Užasni prizori porodica koje gladuju na ulicama

U oktobru 1843. godine, Dikens je otputovao u Mančester da održi govor podrške Ateneumu, obrazovnoj dobrotvornoj organizaciji za radnike i radnice. Njegova starija sestra Feni živela je u Mančesteru sa mužem, Henrijem Barnetom, i njihovom dvojicom sinova, Harijem i Čarlsom.

Kad ih je Dikens posetio, susreo se sa poteškoćama sa kojim sa borio njegov sestrić Hari kao dete sa invaliditetom. To ga je navelo na razmišljanje o realnosti života za siromašnu decu sa invaliditetom, čiji životi su još teži od njihove zdrave braće i sestara. Hari je poslužio kao inspiracija za Malog Tima. Nažalost, za razliku od njegovog fiktivnog ekvivalenta, Hari Barnet nije poživeo - uprkos trudu njegovog ujaka da plati doktore da ga spasu.

Dok je šetao po Mančesteru, Dikens je bio užasnut prizorom porodica koje gladuju na ulicama. Razmere siromaštva u Mančesteru posle industrijske revolucije bile su jezive. Zvali su ih „Gladne četrdesete". Velika Britanija je prolazila kroz ekonomsku krizu, nezaposlenost je rasla eksponencijalno, dve uzastopne žetve bile su neuspešne, a cena svakodnevne hrane mnogima je bila nedostupna.

Profimedia

Znao je da mora da napiše nešto monumentalno

Dikensov govor u Ateneumu 5. oktobra bio je strastven u svom pozivu na reformu. Ogorčen onim što je video, njegove reči su plamtele od besa i osećanja nemoći. Bio je ljut što viša klasa bogatih privilegovanih muškaraca deluje odlučno da nikad ne podeli bogatstvo sa onima kojima je pomoć najpotrebnija:

„…Koliko smo često slušali od visoke klase ljudi da je 'malo učenja opasna stvar?' I gle, malo vešanja se smatralo veoma opasnom stvari, prema istim tim vlastima, s tom razlikom što, zato što je malo vešanja opasno, dobijamo ga mnogo; a zato što je malo učenja opasno, ne dobijamo ga ni malo…"

Njegov govor prenesen je u svim novinama širom zemlje. Kad se Dikens vratio u London, znao je da mora da napiše nešto monumentalno važno.

Profimedia

Momentalni uspeh

Prvo poznato pominjanje „Božićne priče“ je u pismu škotskom akademiku Mekveju Nepijeru od 24. oktobra: „Bacio sam se naglavačke u mali projekat… i angažovao ilustratora da počne da radi na njemu." Ilustrator je bio Dikensov veliki prijatelj Džon Lič, koji će se proslaviti kao jedan od glavnih karikaturista Panča.

Dikens je pisao šest nedelja. Novelu je završio 2. decembra, ali umesto da oseti olakšanje, bio je pod stresom i u panici zbog finansijskih problema. Njegov bankovni račun je bio u minusu, a njegovi izdavači, Čepmen i Hol, nisu gledali blagonaklono na ono što su smatrali čudnom idejom.

Njegov aktuelni roman „Martin Čazlvit“ izgubio je čitaoce tokom objavljivanja u nastavcima i izdavači su počeli da gube poverenje u svoju najveću zvezdu. Zbog svega toga, odbili su da plate kompletne troškove za objavljivanje „Božićne priče“, tako da je Dikens ostatak morao da plati sam.

Kad je knjiga bila odštampana Dikens je bio nezadovoljan koliko su malo truda Čepmen i Hol ulagali u njeno reklamiranje. Ali oni će zažaliti zbog svog nepoverenja. „Božićna priča“ je ostvarila momentalni i nedvosmislen uspeh, a 1844. godine Čarls Dikens je prešao kod rivalske izdavačke kuće Bredberi i Evans.

Profimedia

Nostalgija prema Božiću

„Božićna priča“ je objavljena 19. decembra 1843. godine i verno je dočarala duh vremena. Godinama su ljudi osećali nostalgiju prema tome kako se Božić slavio nekada u prošlosti. Zaplet je takođe istakao kako je Božić izgubio prethodnu svrhu, kao vreme milosrđa i davanja. Zadivljujući uspeh romana zatekao je čak i njegovog autora.

Devetnaestog decembra objavljeno je šest hiljada primeraka, a na Badnje veče Dikens je dobio pismo od Čepmena i Hila u kom stoji: „Kako porudžbine ubrzano pristižu iz grada i zemlje, uskoro će biti neophodno da se doštampa tiraž."

Romanopisac Vilijam Tekeri napisao je srdačan prikaz u Frejzerovom magazinu, rekavši: „Izgleda mi kao nacionalno blago, a za svakog muškarca ili ženu koji ga pročitaju, lični čin milosrđa."

Sasvim slučajno, 1843. je bila i godina u kojoj je štampana prva božićna čestitka koja se našla u slobodnoj prodaji. Bila je to ideja hronično zauzetog državnog službenika Henrija Koula koji nije imao vremena da piše očekivana duga božićna pisma. On je odštampao 1.000 razglednica, a višak je počeo da prodaje. To je pomoglo nastanak nove pomodne strasti u vreme Božića.

Profimedia

Glavni razlog za pisanje „Božićne priče“

„Božićna priča“ nikad nije izašla iz štampe. Poznata je svud u svetu i zagarantovano je da će biti komentarisana u novinama svakog decembra. Dikens je to iskoristio kao platformu za vlastita mišljenja o društvu.

Na početku, Ebenizer Skrudž kaže da siromašni ljudi koji ne mogu da rade treba da umru i „smanje prekomerni broj stanovnika". Dikens je pretočio u reči ono što je verovao da mnogi njegovi čitaoci misle o siromašnima - i kako je verovao da su ljudi nekada gledali na njega dok je radio kao dete dužnika na robiji.

Ove reči počinju da proganjaju Skrudža i on će na kraju osetiti veliku sramotu zbog toga što je ljudska bića smatrao bezvrednim. Ono što je Dikens verovao da je suština „Božićne priče“ često se izostavlja iz adaptacija. Kad Duh božićne prošlosti počne da stari i bledi, Skrudž primećuje nešto ispod odeće sablasti.

On misli da je to kandža neke životinje, ali je to zapravo mršava čovečija ruka: „Dvoje dece; bedne, gnusne, strahovite, skaradne, jadne… držalo se za spoljnu stranu odežde... dečak i devojčica.... 'Duše, jesu li oni tvoji?', Skrudž nije bio sposoban da kaže više od toga. 'Oni pripadaju Čoveku', rekao je Duh, gledajući ih odozgo.'... Ovaj dečak je Neznanje. Ova devojčica je Nužda. Čuvaj ih se oboje i svega što čine...'."

To je bio Dikensov glavni razlog za pisanje „Božićne priče“. On je želeo da njegovi čitaoci shvate da, ako nastave da uskraćuju siromašnoj deci osnovne potrepštine za život - kao što su hrana, krov nad glavom, topla odeća, zdravstvena nega i obrazovanje - oni će kad porastu postati opasni i nasilni odrasli ljudi.

Dete rođeno u fabrici koje nije imalo sreće kao Oliver Tvist ili siromašno dete koje nije umrlo mlado kao Mala Nel, odrašće i postati još jedan Bil Sajks, Fagin, Mala Emili ili Danijel Kvilp.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi