Radio je grozničavo, ludački, u grobnoj tišini: Kako je Mikelanđelo preživeo Sikstinsku kapelu

Mikelanđelo di Lodoviko Buonaroti Simoni smatra se jednim od najznačajnijih umetnika renesanse i istorije umetnosti uopšte. Freske kojima je ukrasio svod Sikstinske kapele u Rimu njegovo su najmonumentalnije dostignuće.

Mikelanđelo nije bio nimalo oduševljen idejom pape Julija II da upravo njemu poveri ovaj grandiozni zadatak. Budući da je svoj umetnički dar do tada izražavao gotovo isključivo kroz skulpturu, smatrao je oslikavanje gotovo 800 kvadratnih metara tavanice freskama projektom koji prevazilazi njegove sposobnosti.

Mikelanđelo Buonaroti/ Profimedia

Umetnikov strah je, naravno, bio neopravdan, ali on je svejedno pune četiri godine proživljavao pravu agoniju. Na samom početku procesa se toliko plašio da će napraviti neku grešku da je odlučio da prve scene počne da slika na slabo vidljivom segmentu svoda.

Ceo posao obavljao je sam, stojeći povijen blago unazad, iskrivljenog vrata i pogleda uperenog naviše, na skelama koje je konstruisao specijalno za ovaj poduhvat.

Nikada nije, kako mnogi veruju, slikao u ležećem položaju. Radio je grozničavo, gotovo ludački, u grobnoj tišini. Zbog fizičkog i psihičkog premora posle izvesnog vremena više nije bio u stanju da siđe sa skela. Jeo je i spavao na svom „radnom mestu“.

Kako bi se oslobodio stresa, okrenuo se poeziji. Svoju frustraciju projektom najbolje je izrazio jednim sonetom koji je 1509. godine poslao bliskom prijatelju Đovaniju da Pistoji.

Profimedia

Mikelanđelo piše:

„Već gušu dobih od silnoga truda,

kô lombardijski, od vode mačori

il' kakva god ih druga zemlja stvori,

pa mi sad stomak pod bradom vrluda.

Ova u nebo, a potiljak kuda

leđa su pošô, harpija grud mori,

kičica kaplje, lice nalik kori

posta, od boja razasutih svuda.

 

Slabine mi se u utrobi boče,

kô hrbat konja izvilo se dupe,

ćoravih nogu korak ludost puka.

Koža sve duža napred biti poče,

kad hoću nazad, krljušti se skupe,

zapet sam poput sirijskoga luka.

 

Otud sud mi je bruka,

laž, čudo, ne zna um da sudi više,

jer se duvaljci krivoj loše piše.

Slikarstvo mi ne diše,

ti ga, Đovani, i čast moju, brani,

kad nit sam slikar, nit na dobroj strani.“

(Mikelanđelo Buonaroti, „Uživam u snu, u kamenu više“, prevela Milana Piletić, Beograd: Paideia, 2008).

Mikelanđelo Buonaroti/ Profimedia

Na našu sreću, preživeo je, a njegovo nenadmašno remek-delo u Sikstinskoj kapeli već više od petsto godina nadahnjuje i oduševljava čovečanstvo.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi