Čitulja od Pabla Eskobara za srpskog tajkuna: Nosio dijamante i "roleks", ubijen posle intervjua u Marićevoj "Dugi"

Vest da je ubijen Radojica Nikčević, direktor Prva stambene zadruge "Šumadija"i osnivač prve privatne radio stanice u Beogradu "Pingvin", odjeknula je poput bombe pre 28 godina u prestonici. Reč je o likvidaciji poslovnog čoveka, koji je bio blizak režimu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a koji je uz pomoć jakih političkih veza okretao ogroman novac. Pred smrt je govorio da je težak 50 miliona maraka, a znak prestiža bili su mu dijamantski prsten i čuveni „roleks“ sat. Ko je i zašto ubio Nikčevića do danas nije poznato.

Printscreen

Nikčević je usmrćen 7. oktobra 1993. godine ujutru, kada je izašao iz službenog "mercedesa" i uputio se ka ulazu u stambenu zadrugu „Šumadija“, koja se nalazila u Ulici Vase Pelagića. Njemu su u tom trenutku išla u susret dvojica muškaraca, koji su bili obučeni u radne kombinezone. Mimoišli su se sa njim i u trenutku dok je Nikčević bio okrenut leđima, jedan mu je ispalio dva hica u potiljak iz nesporedne blizine iz revolvera kalibra 44.

Jedini očevidac ovog ubistva bio je radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi, koji je čuo pucanj i uputio se ka tom mestu. Tamo je zatekao beživotno telo Nikčevića i video dvojicu likvidatora u radničkim kombinezonima kako sedaju u beli „jugo“ i odlaze sa mesta zločina.

Posle policijske potere taj „jugo“ je nađen u jednoj od slepih ulica nedaleko od mesta ubistva, a policijska istraga utvrdila je da je bio ukraden.

Svih ovih godina kružile su tri navodne verzije o mogućem uzroku likvidacije Radojice Nikčevića. Prva kaže da je Nikčević veliki novac uložio u banku „Jugosakndik“, koju je držao Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao Gazda Jezda, koja je sedam meseci pre ubistva Nikčevića doživela slom, a Jezda pobegao iz zemlje.

Priča kaže da su propašću banke mnogo izgubili Nikčević, Batica Stanković i Nebojša Salatić. Svi su ostali zakinuti za po nekoliko miliona maraka, pa su navnodno odlučili da se osvete gazda Jezdi, ako im ovaj ne vrati novac. Spominjala se i otmica porodice Vasiljević u Italiji, ali dokaza nije bilo. Beogradom je kružila priča da je Jezda bio brži od njih, jer su za kratko vreme sva trojica bila likvidirana. 

Kobna putovanja

Druga verzija o likvidaciji Nikčevića kaže da je ovaj moćni biznismen bio umešan u nekoliko sumnjivih poslova, koji su mu došli glave. U vezi toga spominjala su se i dva poslovna putovanja. Jedno je bilo u Maleziju gde se Nikčević navodno dogovarao o kupovini nameštaja od pletenog pruća, ali su ti dogovori propali.

U drugom putovanju „čaršija“ je našla  glavni uzrok likvidacije Nikčevića. Putovao je u Kolumbiju. pa se pričalo da je otišao tamo da sa kolumbijskim narkokartelima sklopi dogovor o prebacivanju kokaina u Evropu i tada u SRJ. Kolale su glasine da se tamo sastao lično sa Pablom Eskobarom. Ovu priču dodatno je podgrejala čitulja koja se pojavila u dnevnim novinama, gde je kao ožalošćeni bio potpisan Pablo Eskobar, koga je kolumbijska policija dva meseca kasnije, posle potere po Medelinu, likvidirala. Da li je Pablo Eskobar zaista dao čitulju ostala je večita enigma.

Treća verzija o tome ko može da stoji iza ubistva Nikčevića kaže da je ovaj rođeni Nikšićanin, koji se izjašnjavao kao Srbin crnogorskog porekla, dao jedan sporni intervju listu „Duga“, gde je napao ratne profitere i najavio „odmazdu države“, koja to neće tolerisasti. Pričalo se da je nekome to zasmetalo i da je naređena likvidacija Nikčevića zbog tih izjava. Dokaza nije bilo ni za tu tvrdnju.

Printscreen/ Youtube

Četvrta teorija o smrti Radojice Nikčevića povezuje se sa navodnim preuzimanjem ljudi Đorđa Božovića Giške, ubijenog komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem stranke Vuka Draškovića SPO. Ni za ovu tvrdnju nije bilo dokaza.

Diskreditacija i zavaravanje tragova

Sve četiri teorije, kako smatraju upućeni u tadašnja dešavanja, imale su samo jedan cilj i to da se Nikčević diskredituje, ali i da se zavaraju tragovi koji bi odveli do likvidatora i naručioca ubistva. Smatralo se da iza ovoga stoji neko mnogo moćniji i uticajniji, koji je mogao da ima koristi od njegovog ubistva.

Ono u čemu se svi slažu jeste da je Nikčević do ubistva imao veliki broj poznanika kako u vlasti, tako i u opoziciji, policiji ali  među ljudima sa one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (predsednikom Savezne skupštine i srpskim premijerom), Milom Đukanovićem predsednikom Crne Gore, pokojnim načelnikom Generalštaba VJ generalom Životom Panićem, pa i „čuvenim“ Aleksandrom Kneževićem Kneletom, kome je marta 1991. poverio komandu nad ekipom koja je trebalo da razbije studenstske demonstracije ispred Terazijske česme 1991. Drugovao je i  sa ubijenim šefom voždovačkog klana Goranom Vukovićem Majmunom koji je likvidiran 1994. godine.

Često se hvalio da radi za čak tri bezbednosne službe onu saveznu, i dve republičke, srpsku i crnogorsku. Da li je sedenje na više stolica bilo okidač za likvidaciju, ostala je tajna.

Predsednik KK Partizan

Nikčević je želeo da se okuša i u sportskim vodama, pa je tako bio i član rukovodstva Fudbalskog kluba i predsednik Košarkaškog kluba Partizan u trenutku kad je ovaj klub osvojio Kup šampiona u košarci 1992. i kad su crno-beli pokorili Evropu, a Željko Obradović, kome je Nikčević dao odrešene ruke u rukovođenju ekipom, postao najveći trener u Evropi. Bio je i prvi čovek Vazduhoplovnog kluba „Savski venac“. Važio je za velikog patriotu, koji je bio spreman da finansira filmove o genocidu nad Srbima. 

Nikčević svoje bogatstvo nikada nije sakrivao. U to vreme bio je jedan od petorice Beograđana sa inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem i jedan od trojice koji su u srpskoj prestonici kvartalno plaćali 5.000 dolara za diplomatske tablice na svojim automobilima. 

Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao, posle ubistva nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo ispunjava amanet svog pokojnog pobratima.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi