Beogradskog biznismena pretukao "đubretar": Nije jedini - Mišković bio otet, Beko ranjen ispred kuće!

Slobodan Petrović iz Digital printing centra (DPC) pretučen je 21. oktobra u centru Beograda u sačekuši, međuitm, on svakako nije prvi poslovni čovek u našoj zemlji koji je se našao na meti napadača, a najpoznatiji slučajevi su otmica vlasnika "Delte" Miroslava Miškovića, kao i pokušaj ubistva vlasnika Luke Beograd Milana Beka.

Slobodan Petrović

Beogradski biznimen Slobodan Petrović iz Digital printing centra (DPC) pretučen je 21. oktobra u centru Beograda u sačekuši.

Osumnjičeni se obukao kao đubretar, sačekao je biznismena kod garaže, pitao ga “gde je neka ulica”,a onda ga je iznenada napao i prebio. Petrović je zadobio prelom nosa.

Beogradska policija ubrzo je uhapsila M. M. (27) zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo teška telesna povreda. On se sumnjiči da je 21. oktora ove godine u Ulici Milovana Bojića, maskiran u uniformu radnika gradske čistoće, sačekao pedesetčetvorogodišnjeg muškarca i zadao mu više udaraca u glavu.

Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 časova nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti priveden nadležnom tužilaštvu.

Biznismen imao problem oko nekog placa sa konkurentskom firmom. Na kamerama se vidi kako “đubretar” skida odelo i masku kod Crkve Svetog Marka. Brzo je identifikovan i uhapšen.

Miroslav Mišković

Promo/SAM

Vlasnik "Delta Holdinga" Miroslav Mišković otet je 9. aprila 2001. godine u 8.15 sati ispred iz svog automobila u Bulevaru Arsenija Čarnojevića na Novom Beogradu, u blizini zgrade Geneksa, u kojoj se tada nalazilo sedište "Delte". Oteli su ga pripadnici "zemunskog klana" i držali u zatočeništvu 18 sati u šahtu u garaži u Zemunu.

Ja, tajkun, u šahtu

Mišković je otmicu opisao u autobiografiji "Ja, tajkun".

- Dolazio sam na posao i otprilike na dvesta metara od garaže jedan tamnoplavi audi preprečio je put alfa romeu u kojem smo bili moj vozač Krle i ja. Iz audija su izašla trojica muškarca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u audiju, za volanom. Jedan je otvorio vrata mog vozača, drugi moja. Počeli su da nas izvlače iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali dobio sam najpre nekoliko udaraca u grudi, a onda i jedan u potiljak. Taj udarac u potiljak bio je vrlo jak, po svoj prilici je izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi široku lepljivu traku preko očiju i usta. Kratko su me vozili tim automobilom, a onda prebacili u drugo vozilo i odvezli me na nepoznatu lokaciju. Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo da idem. U svakom slučaju, bila je to neka garaža s kanalom na sredini. Dok smo joj prilazili, osećao sam kako mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid. Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to bio poklopac od šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravak automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih sišao je sa mnom, a onda sam ga čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta, čulo se zatvaranje poklopca - naveo je Mišković.

Mišković je naveo da je osećao da mu je samo jedna ruka slobodna, ali da nije shvatao šta se tačno dogodilo. Druga ruka bila je vezana lisicama za alku na zidu.

- Prostorija je bila minijaturna, možda metar sa metar i po i bila je slabo osvetljena žućkastom sijalicom. Odozgo je kapala voda, a pored mene je bila neka polomljena stolica. Sve je to – kasnije će se saznati – pravljeno da bi se dovodili oteti. Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali. Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju. Potrudi se da nas ne vidiš. Za tebe je bolje da nas ne vidiš.“ U takvoj atmosferi, u skučenom, polumračnom, vlažnom i hladnom šahtu teško je da se čovek ne uplaši. Bilo je jasno da imam posla sa opasnim ljudima - navodi se u knjizi.

Naveo je da je u šahtu bilo užasno hladno.

- Kad sam se požalio, doneli su mi vunene čarape, one bele, pletene. Nešto kasnije i dva ćebeta da se u njih umotam. Donosili su mi vodu u flaši, dozvoljavajući da flašu držim u rukama.
Jedan od kidnapera govorio je bosanskim akcentom. Hteli su da pomislim kako traže pare za pomoć haškim optuženicima. Ali nisu to baš najveštije radili. Odmah sam posumnjao u tu priču. Ispostavilo se da me je kidnapovao zemunski klan, u tom trenutku najmoćnija srpska i jedna od najjačih evropskih kriminalnih organizacija, koja je godinama imala zaštitu države i nesmetano otimala ljude, trgovala drogom, i radila ko zna šta još. Otmicu je video i prijavio jedan penzioner koji je gledao s prozora svog stana - naveo je Mišković.

Platili taksi posle otkupa

Naveo je da mu je otkup prvi put pomenut tek kad se pojavio čovek kojeg su ostali zvali „šef“.

- Zahtevao je deset miliona maraka. Odgovorio sam da je to nemoguće. Na kraju smo se sporazumeli da se plati pet miliona. Čak smo se i rukovali. Pristao sam jer, ma koliko čudno zvučalo, moj najveći strah nije bio da će mi otmičari nečim nauditi. Uostalom, počeli su da pregovaraju, pa sam barem znao koji su im motivi. Moj najveći strah, gotovo paničan, bio je da policija može da krene u akciju, da će oni pobeći, ili mogu čak biti ubijeni na ovoj ili nekoj drugoj lokaciji – u tom slučaju, mene u tom šahtu, u ko zna kakvoj zabiti, niko neće pronaći - naveo je Mišković.

Ispričao je da je posle isplate otkupa ponovo ubačen u kola, a da su mu otmičari dali kapu, jer je padala kiša i 10 evra za taksi, jer je bio bez ičega.

- Pomislih, kakav posao: uzeli su mi sedam miliona maraka, a ostavili 10 za taksi. Bilo je oko dva sata noću, a ja sam shvatio da se nalazim na neuređenoj livadi, negde u blizini Prokopa. Izašao sam na ulicu čekajući da naiđe taksi vozilo, kojih nema baš previše u ovo doba noći. Negde kod Rudog konačno je naišao jedan taksista – nije me prepoznao, niti je primetio nešto neobično – i uskoro sam bio kod kuće. Posle 18 sati u zatočeništvu, bio sam na slobodi. Sledećeg dana oko podne bio sam na Sajmu automobila sa Zoranom Đinđićem. Nisam mogao ni da pomislim da će ga dve godine kasnije ubiti upravo zemunski klan, Legija i Zvezdan Jovanović - naveo je.

Milan Beko

Tanjug/Miloš Milivojević

Biznismen Milan Beko teško je ranjen u novembru 2014. godine ispred njegove kuće u beogradskom naselju Senjak. Za ovaj pokušaj ubistva pravosnažno je na 13 godina zatvora osuđen nekadašnji pripadnik "zemunskog klana" Aleksandar Zdravković.

Beko je na suđenju u aprilu prošle godine rekao da se sa osobom koja je pucala u njega pogledao "oči u oči" i da je još čvršće nego ranije uveren da je to bio Zdravković, dok je, sa druge strane, Zdravković od početka to negirao.

Beko je na suđenju ispričao da je teško ranjen u slepoj ulici u kojoj živi na Senjaku, i da su osim njega tu uglavnom rezidencije. Objasnio je da je nepoznatu osobu u ulici njegov vozač primetio na 20-ak metara, dok su se približavali, a da ga je on dobro video jer mu je iz neposredne blizine ispalio dva hica u stomak, jedan u leđa, a potom nanišanio da ga "overi".

Beko je rekao da ne bi preživeo da je bio udaljeniji pola sata od bolnice.

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi