Kako prepoznati da vam partner maltretira dete? Školski psiholog otkrila prve znake koji se ne smeju ignorisati

25.11.2021

08:30

1

Školski psiholog Biljana Lajović naglasila je značaj komunikacije

Kako prepoznati da vam partner maltretira dete? Školski psiholog otkrila prve znake koji se ne smeju ignorisati
Pofimedia

Šokantan snimak na kome se vidi kako žena za koju se tvrdi da je majka iz Leskovca nemilosrdno tuče decu predškolskog uzrasta osvanuo je na društvenim mrežama u utorak. 

Otac dece koji je postavio sigurnosne kamere po stanu bio je zaprepašćen kada je pregledao snimke i saznao za monstruozno postupanje prema deci. Međutim, postavlja se pitanje na koji način možete primetiti da vaš partner ili neka druga osoba maltretira i fizički zlostavlja vaše dete.

Školski psiholog Biljana Lajović kaže za 24sedam da je ovaj video zapis u najmanju ruku šokantan.

- Njemu nije slučajno palo na pamet da postavi kamere u stan, već je postojao razlog. On je imao određene signale da se u domu dešavalo nešto što nije u redu, a to ukazuje na elementarni problem poverenja u porodici. Poverenje je osnova ljudskih relacija, a ukoliko nemate poverenja u odnos u kojem ste, zapitajte se šta tu radite i koja je vaša uloga - izjavila je Lajovićeva.

Sagovornicu smo pitali koliko je učestala pojava da roditelj ne zna da njegov supružnik tuče njihovo dete.

- Ne znam da li uopšte postoji istraživanje u vezi sa takvim slučajevima, ali iz iskustva mogu da kažem da se takve stvari dešavaju u pojedinim porodicama u kojima je disfunkcionalnost glavna odlika - kazala je Lajović.

Profimedia
 

Na pitanje zbog čega roditelji često ne prijavljuju nasilje svog supružnika nad njihovim detetom uprkos tome što znaju za to, Lajovićeva je navela nekoliko faktora.

- Prvi i najčešći je shvatanje da je porodica nešto što je zatvoreno i privatno. Dakle, kada se kaže da ono što je u porodici treba da ostane u porodici. Zatim, sramota od okoline što se nasilje uopšte dešava, kao i zbog nemoći da se izađe na kraj sa tim. To važi i za muškarce i žene. Faktor sa kojim je zapravo najteže da se izbori jeste pojava kada se ljudi uvek nadaju da će se neko promeniti. Vode se razgovori unutar porodice, roditelj koji se protivi nasilju pokušava da promeni nasilnog, ali to je uzaludan posao. Drugi ljudi ne mogu da promene ličnost individue ukoliko ona sama ne teži promeni. Takođe, bitna je i ravnoteža moći u odnosu, a naročito ukoliko je nasilnik agresivan prema partneru kao što je prema detetu. Iz takve situacije se rađa strah od toga da će nasilje preći i na njega - rekla je psihološkinja.

Ona je potom pojasnila razloge zbog kojih je teško prekinuti krug nasilja.

- Nasilno ponašanje manifestuje se u fazama. Ono počinje kod kuće, prolongira se mišlju žrtve "ma, stvarno neće više nikad" koja je zapravo lažno davanje nade. Naravno, nasilniku ne treba puno vremena da ponovi istu stvar. Ti takozvani "periodi zatišja" produžuju nasilje dajući nadu, ali su suštinski to samo prekidi intervala nasilja - pojasnila je Lajovićeva.

Rekla nam je i u koga deca treba da imaju najviše poverenja ukoliko trpe nasilje kod kuće.

- U takvim prilikama deca se najviše uzdaju u vršnjake, međutim problem je u tome što taj vršnjak ne zna šta treba da uradi. Bolje je reći nekoj odrasloj osobi poput učitelja, školskog psihologa, razrednog starešine, direktora... Oni ne mogu da ignorišu to jer čim škola sazna za nasilje u porodici u obavezi je da obavesti Centar za socijalni rad, dok se u ekstremnim slučajevima obaveštava policija. Pojedina deca dolaze u sred leta sa dugim rukavima zato što imaju vidljive posledice batinanja. Čak i ukoliko dete ne govori eksplicitno o tome šta trpi kod kuće, a simptomi nasilja u porodici su vidljivi, takođe mora da se reaguje. Bez obzira na stepen poznavanja okolnosti sve institucije moraju da budu u službi zaštite dece - savetuje Lajović.

Poznavanje više odraslih osoba smanjuje rizik od roditeljskog nasilja

Lajović je objasnila na koji način, kada i kome deca treba da kažu da trpe roditeljsko nasilje.

- Nema dileme da bi najbolje bilo da govore od onog trenutka kada su u stanju da izgovaraju smislene rečenice, što je otprilike uzrast od dve do tri godine. Naravno, neće to reći na način kako se izražavaju odrasli, to bi recimo zvučalo "boli me ruka, udarila me je mama". Odrasli iz okoline treba da podstiču decu da govore o eventualnim problemima sa kojima se ona suočavaju. Poželjno je, između ostalog, da deca što pre krenu u vrtić da vide odrasle ljude izvan svog porodičnog okruženja. Kad su deca isključivo u porodici možda jesu zatvorena, ali i tamo može da postoji osoba od poverenja - objasnila je.

Važno je da roditelji ozbiljno shvate od početka

Lajovićeva kaže da u slučaju da dete trpi fizičko nasilje izvan kuće, a da nema vidljivih posledica na telu, sa njim treba postupati pažljivo. 

- Simptomi su prvenstveno promene u ponašanju deteta. Recimo, kada popusti u školi. To je lakmus papir koji pokazuje da se sa njim nešto dešava. Uglavnom je prisutan i gubitak koncentracije, kada mu treba mnogo više vremena za bdenje nad knjigom, a i dalje ne uspeva da nauči nešto jer ne može da se skoncentriše. Od ostalih indikatora tu su menjanje drugara među vršnjacima, promena apetita i problemi sa snom kada ili ne može da zaspi zbog straha ili beži u san zbog depresije - upozorava sagovornica.

Naglasila je i značaj roditeljskog razumevanja i empatije od prvih indikacija.

- Bilo kakva promena u ponašanju treba da alarmira roditelje bez obzira na to da li je reč o fizičkom nasilju. Najvažnije je da roditelj ne ignoriše dete kada se prvi put obrati. Da bi se deca otvorila, njihovi problemi se ne smeju nipodaštavati rečima poput "ma nije to ništa, ne obaziri se na to, šta ima veze". Zbog takvog ophođenja prema deci ona gube poverenje u značaj izjašnjavanja roditeljima. Takve stvari moramo da gledamo kroz vizuru deteta, to što je nama banalno, a detetu može da bude veoma značajno - objasnila je ona.

Za kraj se osvrnula na prećutnu toleranciju nasilja u društvu.

- Društvo je veoma loše ustrojeno, nema osobe koja u svom životu nije pretrpela neki vid nasilja. Jedino pitanje u vezi toga je kakvo je to nasilje, koliko je ono učestalo i kakve posledice ostavlja na dalji život. Postoje različiti stepeni lične otpornosti. Onaj kod koga je jača može da ostane u potpunosti bez posledica, dok će neko kroz ceo život da se nosi s tim. Tu nema pravila. Moramo se obratiti nekom u društvu jer je najveći njegov problem upravo ćutanje. Nažalost, nemamo svest o tome što ništa nećemo postići ukoliko ćutimo. Ćutanje je naš najveći problem - zaključila je Lajović.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti