Za Viktora se u nedelju okuplja Beograd: Više od 100 automobilskih lepotana stiže u Luku Beograd

Velika humanitarna akcija za Viktora Miletića biće održana u nedelju, 4. oktobra, u Luci Beograd, u okviru sedmog izdanja manifestacije Cars & Coffee Serbia.

Događaj će trajati od 10 do 16 časova, a sav novac prikupljen prodajom kafe biće doniran za nastavak Viktorovog lečenja.

Svi koji žele da pomognu Viktoru Miletiću mogu da pošalju SMS sa brojem 7 na 3800.

Privatna arhiva

Reč je o dečaku čiju borbu javnost već dobro poznaje. Viktoru Miletiću je 2024. godine dijagnostikovan redak maligni tumor u maloj karlici, a od rođenja se bori i sa cerebralnom paralizom.

Njegova borba pokrenula je brojne ljude na humanost. Tako su fudbaleri Crvene zvezde prošle godine deo premije posle večitog derbija usmerili upravo za Viktorovo lečenje, kojem je potrebno dalje lečenje u inostranstvu.

Sada će novi talas pomoći stići kroz Cars & Coffee Serbia, manifestaciju koja okuplja ljubitelje oldtajmera, retkih automobila i supervozila.

Organizatori očekuju više od 3.000 posetilaca, a ovogodišnja izložba donosi više od 100 pažljivo odabranih automobila.

Posetioci će tako imati priliku da na jednom mestu vide neke od najzanimljivijih četvorotočkaša, ali je najvažniji cilj ovogodišnjeg okupljanja pomoć Viktoru i njegovoj porodici.

Organizatori se nadaju velikom odzivu i značajnoj sumi koja bi Viktoru pomogla u nastavku njegove teške borbe.

Cars & Coffee Serbia biće održan u nedelju, 4. oktobra, od 10 do 16 časova u Luci Beograd.

 

 

Ko je Viktor Miletić?

Pre nego što odgovorimo na to pitanje, moramo da se vratimo šesnaest godina unazad.

U Beogradu, 12. decembra 2010. godine, na svet su došla dva dečaka, Viktor i Veljko. Došli su zajedno, iz iste majčine utrobe, kao da je život već tada znao da će Viktoru biti potreban neko ko će kroz sve što dolazi koračati uz njega. I Veljko je ostao tu. Uz majku Andreu, do danas. Korak uz korak, bez pitanja koliko je put dug i bez pomisli da se sa njega skrene.

A Viktorov put nije počeo lako. Rođen je prerano, u 30. gestacijskoj nedelji. Umesto bezbrižnih prvih dana, dočekali su ga inkubatori, lekari, neizvesnost i borba. Težak porođaj ostavio je posledice, moždano krvarenje trećeg i četvrtog stepena, a ubrzo potom stigla je i sepsa.

Prognoze nisu ostavljale mnogo prostora za nadu. Govorili su da možda nikada neće hodati. Da možda neće govoriti. Da neće razumeti svet oko sebe onako kako ga druga deca razumeju. Ali medicina ume da kaže šta je verovatno. Ne ume uvek da predvidi čoveka. A u telu tog prerano rođenog dečaka bilo je nečega što nijedan nalaz nije mogao da izmeri. Bila je to volja.

Viktoru je dijagnostikovana cerebralna paraliza, ali je on, godinu po godinu, počeo da pomera granice koje su mu drugi unapred odredili. Najpre male, nevidljive granice, a onda sve veće. Sve dok nije stigao do fudbalskog terena. Dečak za kojeg se nekada govorilo da možda neće hodati, igrao je fudbal. Do svoje četrnaeste godine trčao je za loptom. Možda nekome to izgleda kao obična dečja igra. Za Viktora je svaki taj korak bio mala pobeda nad onim što je nekada izgledalo kao neumoljiva presuda.

I taman kada je porodica mogla da poveruje da je život konačno odlučio da bude blaži prema njemu, stigla je nova dijagnoza. Godine 2024. Viktoru je otkriven rabdomiosarkom, retka i agresivna maligna bolest sa metastazama. Bolest koja pogađa tek jedno do dvoje dece na milion.

Kada čitate statistiku, "jedno ili dvoje na milion" zvuči gotovo nestvarno. Sve dok to jedno dete nije vaše. Tada milion prestaje da postoji. Postoji samo jedno. Vaše.

Usledila je godina teškog i iscrpljujućeg lečenja u Parizu. Bolnice su zamenile školske hodnike, terapije dečje obaveze, a dani su počeli da se mere rezultatima analiza, pregledima i vestima koje porodice teško bolesne dece čekaju sa strahom koji poznaju samo one.

Posle svega, došao je trenutak kada su mogli makar nakratko da udahnu. Vratili su se u Srbiju verujući da je ono najgore ostalo iza njih. Nije. Metastaze su se pojavile na mozgu i plućima. I Viktor je ponovo morao tamo gde nijedno dete ne bi smelo da bude, na početak još jedne borbe za sopstveni život.

Danas se nalazi u Hjustonu, hiljadama kilometara od svog doma. Daleko od poznatih ulica, prijatelja, svog kreveta i svega što jednom dečaku znači sigurnost. Ali nije daleko od onih koji ga vole. Njegova majka je tu. Njegov brat je tu. A sa sobom je poneo i ono što mu niko nikada nije uspeo oduzeti, osmeh, veru i gotovo neverovatnu ljubav prema životu.

Viktor veruje u Boga. Veruje i u svog zaštitnika, Svetog Nektarija. A čovek koji je toliko puta u životu morao da traži svetlost tamo gde je drugima izgledalo da je više nema, valjda najbolje zna zašto mu je ta vera potrebna.

Pre dve nedelje dogodilo se ono čega su se svi plašili. Bolest je napala mozak. Viktor je izgubio svest. Nastupili su dani u kojima vreme više nije imalo uobičajeno značenje. Dani čekanja, tišine, molitve, pogleda prema vratima bolničke sobe i prema monitorima čije brojke odjednom postanu važnije od svega što postoji izvan njih.

Dve nedelje kasnije Viktor je otvorio oči. A onda se osmehnuo. Onim svojim osmehom zbog kojeg ljudi oko njega, čak i kada bi imali hiljadu razloga da zaplaču, pokušavaju da se nasmeju.

I rekao je: "Ja ne mogu da umrem. Jak sam i Bog me voli. Mogu da odem samo ako ja to budem hteo."

Postoje rečenice koje čujemo i zaboravimo. Postoje i one koje ostanu sa nama dugo nakon što utihne glas čoveka koji ih je izgovorio. Ovu je izgovorio dečak. Dečak koji je već jednom naučio da hoda kada su drugi sumnjali da će moći. Koji je igrao fudbal kada je život od njega očekivao da sedi sa strane. Koji se borio sa bolešću koja se javlja jednom ili dva puta na milion. I koji se, posle dve nedelje bez svesti, probudio i rekao da je jak.

Zato pitanje sa početka ovog teksta više i nije tako jednostavno. Ko je Viktor Miletić?

On nije samo ime na humanitarnom apelu. Nije broj računa. Nije dijagnoza napisana na medicinskom nalazu. Nije ni ona hladna statistika, jedno dete na milion. Viktor je sin. Brat. Drug. Dečak koji voli fudbal. Dete koje želi da živi.

I možda je upravo zbog toga njegova priča veća od njega samog. Jer nas podseća na nešto što odrasli tako lako zaborave. Koliko smo bogati dok možemo da ustanemo iz kreveta bez tuđe pomoći. Koliko smo srećni dok se nerviramo zbog ogrebanog automobila, loše frizure, propuštenog autobusa, neuspelog tiketa ili neke sitnice zbog koje smo spremni da kažemo da nam je "propao dan".

Negde, u jednoj bolničkoj sobi u Hjustonu, postoji dečak kojem je život dao mnogo ozbiljnije razloge da se naljuti na njega. A on mu se i dalje smeši.

Možda zato danas nije potrebno da učinimo ništa veliko. Možda je dovoljno da preskočimo jednu kafu, da zastanemo, da uzmemo telefon u ruke i pošaljemo poruku. Jer Viktor je svoj deo posla odavno počeo da radi. Bori se. Sada je red na nas da mu pokažemo da u toj borbi nije sam.

A ako jednog dana ponovo budemo mislili da nam je život nepravedan zbog neke sitnice, možda bi trebalo samo da se setimo jednog dečaka iz Beograda. Dečaka koji je prerano došao na ovaj svet, koji je bezbroj puta padao i ponovo ustajao, koji je naučio da trči kada su govorili da možda neće hodati i koji se, kada je bolest pokušala da mu uzme i svest, ponovo probudio sa osmehom.

Zove se Viktor Miletić. I možda odgovor na pitanje ko je on na kraju uopšte nije komplikovan.

Viktor je dete koje svim silama želi da ostane ovde. Sa majkom. Sa bratom. Sa ljudima koje voli. Sa životom koji, uprkos svemu što mu je učinio, i dalje voli.

A ponekad je upravo to najveća hrabrost od svih.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi