Rođen je patrijarh Pavle, svetitelj koji je hodao među narodom: Njegove reči i danas su putokaz

Patrijarh Pavle nije samo govorio o skromnosti, dobroti i veri – on ih je živeo. Zato njegove reči i danas imaju posebnu težinu, a u srcima mnogih ostao je upamćen kao svetac koji je hodao među ljudima.

Na današnji dan, 11. septembra 1914. godine, rođen je čovek koga mnogi i danas smatraju svetiteljem među nama – patrijarh Pavle.

Bio je 44. poglavar Srpske pravoslavne crkve, ali njegov autoritet nije počivao samo na visokom crkvenom činu. Poštovanje naroda stekao je načinom na koji je živeo – tiho, skromno i bez potrebe da sebe stavlja iznad drugih.

U vremenu u kojem se veličina često meri položajem, bogatstvom i moći, patrijarh Pavle pokazivao je sasvim drugačiju vrstu snage. Vozio se gradskim prevozom, pešačio, sam popravljao odeću i obuću i živeo bez raskoši. Nije od drugih tražio ono čega se sam nije pridržavao.

Njegova jednostavnost nije bila poza niti pažljivo građena slika za javnost. Bila je prirodan izraz duboke vere i uverenja da čovekova vrednost ne zavisi od onoga što poseduje, već od onoga što nosi u sebi i što čini drugima.

Od Gojka Stojčevića do duhovnog oca srpskog naroda

Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević u selu Kućanci, u Slavoniji. Rano je ostao bez roditelja, a detinjstvo su mu obeležili skromni uslovi, bolest i životna iskušenja.

Završio je Bogosloviju u Sarajevu, a potom studirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Tokom Drugog svetskog rata boravio je u više manastira, a posebno mesto u njegovom životu imao je manastir Vujan, u kojem je, teško bolestan, pronašao utočište, molitvu i put ka monaškom životu.

Zamonašio se 1948. godine i dobio ime Pavle. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957, a na Kosovu i Metohiji proveo je više od tri decenije. Delio je svakodnevicu sa monaštvom, sveštenstvom i narodom, obilazio svetinje i svedočio o teškoćama sa kojima se srpski narod suočavao.

Za patrijarha srpskog izabran je 1990. godine, uoči jednog od najtežih perioda novije srpske istorije. Na čelu Srpske pravoslavne crkve ostao je do smrti, 15. novembra 2009. godine.

Predvodio je Crkvu u godinama ratova, progona, sankcija, siromaštva i dubokih podela. I upravo tada, kada su reči lako postajale oružje, neprestano je pozivao da se sačuvaju ljudskost, vera i obraz.

Njegov najpoznatiji poziv – „Budimo ljudi“ – nije bio obična izreka. Bio je sažetak čitavog njegovog života.

Nije propovedao ono što sam nije živeo

O patrijarhu Pavlu ostale su brojne priče koje se i danas prepričavaju. Da je sam nosio svoju torbu, da nije tražio vozača kada je mogao da ide pešice ili gradskim prevozom, da je popravljao cipele i odeću i da nije dopuštao rasipanje.

Ali njegova veličina nije bila samo u tome što je živeo skromno. Ona je bila u potpunom skladu između njegovih reči i dela.

Patrijarh Pavle nije govorio jedno, mislio drugo, a radio treće. Njegova vera nije bila namenjena samo oltaru i besedama, već svakodnevnom životu – odnosu prema slabijem, siromašnom, bolesnom, protivniku i svakom čoveku.

Zbog toga su ga poštovali i oni koji nisu bili vernici. U njegovim porukama prepoznavali su ono što prevazilazi verske i političke podele: poziv da se ostane čovek čak i onda kada okolnosti nude opravdanje za suprotno.

„Možemo da biramo hoćemo li biti ljudi“

Među mislima koje se najčešće vezuju za patrijarha Pavla jeste poruka:

„Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti, ali može da bira hoće li biti čovek u tom vremenu.“

U toj rečenici sažeta je ideja lične odgovornosti. Niko od nas ne bira istorijske okolnosti, nevolje, nepravde i iskušenja sa kojima će se suočiti. Ali svako bira kako će na njih odgovoriti.

Teško vreme, poručivao je svojim životom, ne daje čoveku pravo da prestane da bude čovek. Naprotiv, upravo se u nevolji najbolje vidi koliko u nama ima dobrote, čestitosti i hrabrosti.

Sličnu poruku nosi i kratka misao:

„Ako svi ljudi čine zlo, ti nemoj.“

Njena snaga je u jednostavnosti. Tuđe zlo nije opravdanje za naše. Čak ni kada pogrešan put izabere većina, čovek ostaje odgovoran za sopstveni izbor.

Čovek je onoliko čovek koliko je human

Patrijarh Pavle često je podsećao da vera bez ljubavi prema bližnjem ostaje prazna forma.

„Ne zaboravimo nikada da smo ljudi – a ljudi smo onoliko koliko smo humani.“

Humanost za njega nije bila apstraktna vrednost. Ona se dokazivala odnosom prema onome kome je potrebna pomoć, prema slabijem i nezaštićenom, ali i sposobnošću da se ne uzvrati zlom na zlo.

U istom duhu je i poruka:

„Čuvajmo se da ne učinimo nikome ono što ne želimo da nama drugi čini.“

U toj jednostavnoj meri sadržana je osnova svakog zdravog odnosa među ljudima. Pre nego što nekoga osudimo, povredimo ili ponizimo, dovoljno je da se zapitamo kako bismo se osećali da smo na njegovom mestu.

Skromnost kao sloboda, a ne odricanje

Patrijarh Pavle nije skromnost doživljavao kao bedu niti kao kaznu. Za njega je ona predstavljala slobodu od pohlepe, sujete i stalne potrebe da čovek ima više od drugih.

„Ne traži mnogo, da ne bi bilo da tražiš tuđe.“

Ova misao upozorava da želje lako mogu prerasti u gramzivost. Kada čoveku nikada nije dovoljno ono što ima, on počinje da poseže za onim što mu ne pripada – ne samo za tuđim novcem i imovinom, već i za tuđim pravima, mirom i dostojanstvom.

Njegov život pokazivao je da jednostavnost nije znak slabosti. Onaj kome nije potrebno mnogo da bi bio zadovoljan teže postaje zarobljenik novca, položaja i moći.

„Život nam je dat da učinimo nešto dobro, a ne da uživamo u zlu.“

Tom porukom čovekov život dobija smisao u delanju. Nije dovoljno samo ne činiti zlo – potrebno je ostaviti iza sebe makar jedno dobro delo, utehu, pomoć ili reč koja će drugome olakšati teret.

Vera ne uklanja teret, ali daje snagu da se izdrži

Patrijarh Pavle nije obećavao život bez patnje. I sam je prošao kroz rano siromaštvo, gubitke, bolest, ratove i stradanja naroda kojem je pripadao.

Zato njegove reči o veri nisu nastale iz udobnosti, već iz ličnog iskustva.

„Kome je teško, neka se moli Bogu – i biće mu lakše.“

Molitva, u njegovom učenju, nije značila bekstvo od problema. Ona je bila način da čovek sačuva unutrašnji mir, dobije snagu i ne dozvoli da ga nesreća pretvori u nekoga ko više ne prepoznaje ni sebe ni druge.

Uz to se vezuje i stara hrišćanska poruka:

„Strpljen – spašen.“

Strpljenje ovde ne znači pasivno trpljenje nepravde, već sposobnost da čovek ne donosi odluke u gnevu, očajanju ili mržnji. To je snaga da se sačeka, izdrži i ostane na pravom putu čak i kada je on teži.

Bog ne traži čuda, već da budemo ljudi

Jedna od poruka koje najbolje opisuju patrijarha Pavla glasi:

„Bog ne traži od nas da činimo čuda, nego da budemo ljudi.“

U njoj nema velikih zahteva ni nedostižnih podviga. Biti čovek znači govoriti istinu, ne gaziti slabijeg, pomoći kada možemo, priznati sopstvenu grešku i ne graditi svoju sreću na tuđoj nesreći.

Upravo zbog toga njegove reči razumeju i oni koji nisu vernici. One ne traže savršenstvo, već svakodnevni napor da budemo bolji nego juče.

Najteže je uskladiti reči, misli i dela

Patrijarh Pavle upozoravao je i na licemerje, jednu od najčešćih ljudskih slabosti:

„Čuvajmo se da nas ne ponese duh ovoga sveta, da ne govorimo jedno, mislimo drugo, a radimo treće.“

Čovek se ne meri onim što govori o sebi, već onim što radi kada ga niko ne posmatra. Zato je doslednost bila jedna od najvažnijih odlika njegovog života.

Sa istom porukom povezuje se i misao:

„Nije teško biti dobar, treba samo biti čovek.“

Dobrota ne zahteva veliku moć, bogatstvo niti poseban položaj. Ponekad je dovoljna pažnja, uzdržana reč, pružena ruka ili odluka da nekome ne učinimo nepravdu iako bismo mogli.

„Onaj ko u sebi nema ljubavi, taj u svemu nalazi mane.“

Ova rečenica govori koliko naš pogled na druge zavisi od onoga što nosimo u sebi. Čovek ispunjen gorčinom svuda pronalazi razlog za osudu, dok onaj koji nosi ljubav ne zatvara oči pred greškama, ali u drugome i dalje vidi ljudsko biće.

Otišao je patrijarh, ostao je putokaz

Patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009. godine u Beogradu. Na njegovom poslednjem ispraćaju okupile su se stotine hiljada ljudi, svedočeći koliko je dubok trag ostavio u narodu.

Iza njega nisu ostale palate, bogatstvo niti spomenici podignuti sopstvenoj veličini. Ostao je primer čoveka koji je najviši položaj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi nosio bez gordosti i kojem patrijaršijski tron nije smetao da ostane blizak običnom čoveku.

Zato se patrijarh Pavle ne pamti samo po onome što je govorio, već po tome što je svojim životom potvrdio svaku svoju reč.

U svetu u kojem se mnogo govori, a malo toga zaista živi, njegov tihi poziv ostao je glasniji od mnogih govora:

Budimo ljudi.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi