Kako će izgledati kraj sveta: Desiće se poslednji savršen dan na Zemlji, a onda počinje pakao

Jednog dana, u nezamislivo dalekoj budućnosti, Sunce će izaći nad Zemljom kao što je izlazilo milijardama godina. Biće to, međutim, poslednji lep dan naše planete. Posle njega započeće nepovratno pretvaranje sveta u užarenu, beživotnu stenu.

Sunce nam se čini večnim upravo zato što ljudski život traje prekratko da bismo primetili njegovu promenu. Isto je sijalo nad prvim gradovima, drevnim civilizacijama i ljudima koji su pre desetina hiljada godina podizali pogled ka nebu. U poređenju s vekovima kroz koje merimo sopstvenu istoriju, ono zaista deluje nepomično i nepromenljivo.

Ali Sunce nije večna svetiljka postavljena u središte našeg sistema. Ono je zvezda – rođena, aktivna i osuđena da jednog dana umre.

Taj kraj neće ličiti na iznenadnu apokalipsu iz filmova. Neće postojati jedan trenutak u kojem će sve nestati. Biće to spor, gotovo neprimetan, ali nezaustavljiv proces tokom kojeg će isti izvor energije koji je omogućio život postepeno učiniti Zemlju nepodnošljivom za njega.

Britanski fizičar profesor Brajan Koks opisao je taj scenario u BBC dokumentarnom serijalu „Čuda univerzuma“, u epizodi „Sudbina“. Govoreći o poslednjim fazama života naše zvezde, Koks je izneo misao koja istovremeno zvuči spokojno i zastrašujuće: Zemlja će jednoga dana doživeti svoj poslednji savršeni dan.

Dan će početi izlaskom Sunca, okeani će se još pomerati pod njegovom svetlošću, a na planeti će postojati poslednji ostaci ravnoteže koja je milijardama godina omogućavala život. Ništa neće najaviti da je pređena granica. Neće se začuti eksplozija niti će se nebo u trenutku promeniti. Ipak, posle tog dana više neće biti povratka.

Sunce se već menja, samo mi to ne možemo da vidimo

Sunce je nastalo pre približno 4,6 milijardi godina i sada se nalazi otprilike na polovini svog životnog puta. U njegovom jezgru se svake sekunde oko 600 miliona tona vodonika pretvara u helijum, dok se približno četiri miliona tona materije preobražava u energiju.

Ta energija prolazi kroz slojeve Sunca, napušta njegovu površinu i širi se svemirom. Njen sićušni deo stiže do Zemlje i pokreće gotovo sve što ovu planetu čini živom – od klime i okeanskih struja do fotosinteze i lanaca ishrane.

Međutim, dok sagoreva vodonik i stvara helijum, Sunce ne ostaje potpuno isto. Njegovo jezgro postepeno postaje gušće i toplije, zbog čega zvezda vremenom sija sve snažnije.

Promena je toliko spora da je nemoguće uočiti je tokom jednog ljudskog života, pa čak i tokom čitave istorije civilizacije. Na vremenskoj skali od stotina miliona godina, međutim, ona postaje presudna.

„Za oko milijardu godina to će imati katastrofalan uticaj na naš krhki svet“, rekao je Koks u dokumentarcu.

Sunce tada još neće biti crveni džin, niti će se približiti Zemlji. Biće dovoljno to što će postati sjajnije. Veća količina energije koja bude stizala do naše planete poremetiće izuzetno osetljivu ravnotežu temperature, vode i atmosfere.

Zemlja će postajati sve toplija, a voda će sve brže isparavati. Što više vodene pare bude dospevalo u atmosferu, to će ona zadržavati više toplote. Zagrevanje će tako podsticati novo isparavanje, a novo isparavanje dodatno zagrevanje.

Planeta koja je životu dugovala gotovo sve svojim okeanima počeće upravo njih da gubi.

Freepik

 

Kada presuše okeani, nestaće i svet koji poznajemo

Kraj života neće nastupiti odjednom. Najpre će početi da se ruši složena mreža odnosa koja povezuje biljke, životinje, atmosferu i okeane.

Rast temperature i promene u količini ugljen-dioksida ugroziće fotosintezu. Biljke će sve teže opstajati, a njihovim nestankom urušiće se osnova većine ekosistema. Smanjivaće se količina kiseonika, lanci ishrane će se kidati, a složeni oblici života postepeno će gubiti prostor na kojem mogu da prežive.

Ljudi, ukoliko bi naši neverovatno daleki potomci tada još postojali na Zemlji, verovatno bi planetu morali da napuste mnogo pre njenog konačnog kraja.

Najduže bi opstajali jednostavni organizmi, skriveni duboko pod zemljom ili u poslednjim područjima u kojima bi još bilo vode. Ali ni njihova utočišta ne bi bila večna. Kako bi Sunce postajalo snažnije, nestajali bi i poslednji džepovi u kojima je život moguć.

Zemlja bi ostala bez mora, reka, šuma i oblaka kakve danas poznajemo. Njena plava površina pretvorila bi se u vrelu pustinju, a nebo bi bilo ispunjeno atmosferom koja više ne bi štitila život, već bi ubrzavala uništenje planete.

Upravo na tom mestu Koks govori o „poslednjem savršenom danu na Zemlji“. To nije precizno određen datum koji bi neko mogao da obeleži u kalendaru, već poetska slika poslednjeg trenutka u kojem će planeta još biti ono što je danas – svet sa okeanima, vazduhom i temperaturom pogodnom za život.

Posle toga Sunce će nastaviti da sija, dani i noći će se možda još smenjivati, ali Zemlja više neće biti dom.

Na horizontu će ostati samo Sunce

Prava završnica nastupiće nekoliko milijardi godina kasnije, kada Sunce bude potrošilo vodonik u svom jezgru.

Ravnoteža koja ga je održavala stabilnim tada će se poremetiti. Jezgro će početi da se sažima pod dejstvom gravitacije, ali će zbog toga postajati još toplije. Fuzija će se nastaviti u sloju oko jezgra, dok će se spoljašnji delovi zvezde širiti do dimenzija koje je teško zamisliti.

Sunce će postati crveni džin.

Merkur i Venera gotovo izvesno će nestati u njegovim spoljašnjim slojevima. Da li će ista sudbina zadesiti i Zemlju, naučnici još ne mogu da tvrde sa potpunom sigurnošću. Sunce će tokom starenja gubiti masu, zbog čega bi se Zemljina orbita mogla pomeriti malo dalje. Istovremeno bi plimske sile mogle ponovo da privuku planetu prema zvezdi.

Za konačni ishod života to, međutim, neće biti važno.

Čak i ako Zemlja ne bude potpuno progutana, ona će tada već odavno biti mrtva. Bez okeana i atmosfere kakvu poznajemo, njena površina biće spržena, istopljena i izložena ogromnoj energiji proširenog Sunca.

Koks je taj prizor opisao gotovo kao poslednju scenu iz istorije naše planete: dugo nakon nestanka života, Sunce će narasti toliko da će ispuniti čitav horizont. Sa površine Zemlje – kada bi na njoj još postojalo nešto što može da posmatra nebo – više se ne bi videla mala svetla lopta. Gotovo ceo pogled prekrivala bi ogromna, crvena zvezda u poslednjoj fazi svog života.

Sunce neće eksplodirati kao supernova

U dokumentarcu se kaže da će Sunce za oko šest milijardi godina „eksplodirati“ i izbaciti ogromne količine gasa i prašine u svemir. Ta formulacija ne znači da će naša zvezda završiti kao supernova.

Sunce za takvu eksploziju nema dovoljnu masu. Neće se pretvoriti ni u neutronsku zvezdu ni u crnu rupu. Njegov kraj biće manje nasilan, ali podjednako veličanstven.

Kada postane nestabilno, odbaciće svoje spoljašnje slojeve. Oni će se raširiti kroz svemir i stvoriti ogromnu svetleću maglinu. U njenom središtu ostaće nekadašnje Sunčevo jezgro – mali, izuzetno gust i užaren beli patuljak.

Biće približno veličine Zemlje, ali će u njemu ostati veliki deo mase današnjeg Sunca. Više neće stvarati novu energiju. Sijaće samo zahvaljujući toploti sačuvanoj iz prethodnih faza života, a zatim će se tokom nezamislivo dugog vremena hladiti i postajati sve tamnije.

Od zvezde koja je stvarala godišnja doba, pokretala okeane i omogućila svaki život na Zemlji ostaće bledi užareni ostatak usred oblaka gasa.

Profimedia

 

Kraj je izvestan, ali nije blizu

Ovaj scenario ne predstavlja upozorenje na neposrednu opasnost. Čovečanstvo, ako opstane, imaće vremena koja se ne mere vekovima ili milenijumima, već stotinama miliona godina.

Sunce će približno još pet milijardi godina ostati u sadašnjoj osnovnoj fazi razvoja. Ipak, život na Zemlji nestaće znatno ranije, jer će rast Sunčevog sjaja učiniti planetu previše toplom.

Naučne procene se razlikuju kada je reč o tačnom trenutku u kojem će Zemlja postati potpuno nenastanjiva. Atmosfera, okeani i geološki procesi čine izuzetno složen sistem, pa se ne može govoriti o jednom sigurnom datumu. Izvesno je samo da naša planeta neće dočekati smrt Sunca onakva kakva je danas.

Ako daleki potomci čovečanstva budu želeli da prežive, moraće da napuste Zemlju. Možda će najpre krenuti prema hladnijim delovima Sunčevog sistema, koji će sa jačanjem Sunca privremeno postati topliji. Ali ni tamo neće pronaći trajno utočište. Na dovoljno dugoj vremenskoj skali jedini izlaz biće odlazak do drugih zvezda.

Danas takva putovanja pripadaju oblasti teorije i naučne fantastike. Ipak, milijarda godina je toliko dugo razdoblje da se budućnost tehnologije, civilizacije, pa čak i same ljudske vrste ne može ozbiljno predvideti.

Možda tada više neće biti ljudi. Možda će postojati njihovi potomci koji neće ličiti na nas. Možda će život sa Zemlje već biti rasut među drugim svetovima. A možda neće ostati niko ko bi se sećao da je mala planeta oko Sunca nekada bila prekrivena okeanima.

Ali dok god Zemlja bude postojala kao živ svet, približavaće se danu o kojem je govorio Brajan Koks.

Sunce će tog jutra izaći kao i bezbroj puta ranije. Njegova svetlost prosuće se preko vode, vazduh će još moći da nosi život, a planeta će poslednji put izgledati kao dom.

Biće to poslednji lep dan na Zemlji.

I niko ko ga bude doživeo možda neće znati da je poslednji.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi