DECA ULICE Albertova bolna ispovest: "Od četvrte sam po čitav dan prosio, sada imam poruku za sve"
Preživeo je i majčin odlazak u zatvor, očeva kinjenja, stalne selidbe i bežanja od kuće
Deca zarozana, musava, sažaljivog pogleda i ispružene šake, koja mole “za neki dinar”. To je, nažalost, slika koju decenijama unazad gotovo svakodnevno možete videti u bilo kom delu Beograda i Srbije.
Jedan od njih je i Albert Matić, nekada dečak tužnog pogleda, a danas mladić s navršenih 20 godina koji ima savršeno sređen život – sam se izdržava, radi kao konobar u kafiću, dok se usavršava za kuvara. Iznajmljuje stan u kom živi sa braćom, ima devojku i raduje se svakom novom danu.
Pročitajte još
Put do normalnog života bio je trnovit, pun izazova, ali hrabrost i spremnost da kaže “ne” lošim stvarima koje su ga okruživale dale su vetar u leđa klincu sa ulice.
Devet godina teškog života
Ilustracija, Foto: Profimedia
Punih devet godina sedeo je na kartonu na ulici i prosio, vraćao se kući koja i nije bila dom u pravom smislu te reči, s obzirom da novca nije bilo, a roditelji su mu bili zavisnici.
Preživeo je i majčin odlazak u zatvor, očeva kinjenja, stalne selidbe i bežanja od kuće.
– Živeli smo na Starom gradu, ali kada je mama otišla u zatvor, tata nas je poslao kod tetke u Kostolac. Posle toga sam opet bio sa majkom, negde do kraja osnovne škole, pa sam povremeno bežao kod oca. Živeli smo i u neformalnom naselju. Bilo je to burno vreme – priseća se Albert, kojem nije bilo ni najmanje nelagodno da mučna sećanja iz detinjstva podeli sa nama.
Ono što ga je dugo bolelo bili su “šamari” koje je svakodnevno dobijao od nepoznatih ljudi na ulici.
– Najteže mi je bilo kada smo prosili na ulici i kada su nam ljudi dobacivali da ne pripadamo ovde, da smo Romi. Psovali su nas i to me je zaista mnogo pogađalo. Po ceo dan sam bio na ulici sa svojih šest godina, a sa svojih 12 sam postao svestan toga šta radim i kako živim, i nije mi bilo lako da to prihvatim – iskren je ovaj mladić.
– Na ulici sam bio sa mlađim bratom i sestrom od devet ujutru do devet uveče. Ono što bismo zaradili davali smo ocu, a on nam je donosio hranu, a i drugi ljudi su nam je kupovali u pekarama. Nismo bili gladni – kroz osmeh kaže naš sagovornik, kojem je u sećanju posebno ostala jedna žena.
– Kupila nam je palačinku i još nešto u “Mekdonaldsu”, i ja sam to podelio sa bratom i sestrom. U slast smo to pojeli, sećam se – tužno gledajući kaže Albert.
“Samo sam hteo da se okupam”
Ilustracija, Foto: Profimedia
I ko zna u kom pravcu bi išao život ovog mališana da nije bilo Dragane iz Svratišta koja mu je, kako nam je ispričao, prišla jednog dana na ulici i “otvorila mu oči”.
– Imao sam četiri i po godine kada mi je ta volonterka prišla i objasnila da tamo dolaze deca kao što sam ja, da možemo da učimo i družimo se, da možemo da se okupamo i presvučemo. Prvobitno smo brat, sestra i ja osećali strah. Plašili smo se da će da nas odvedu u dom, a ni otac nije bio oduševljen tom idejom – iskren je ovaj dvadesetogodišnjak.
– Sećam se tog prvog dana u Svratištu, bio sam uplašen. Bilo mi je najvažnije da se okupam i da imam na sebi toplu i čistu odeću, a kako su dani prolazili bivao sam sve opušteniji. Tu sam stekao i nerazdvojnog druga Fadira, i danas se čujemo.
I ne samo to. Albert je u Svratištu stekao i radne navike.
– Redovno sam učio, radio domaće zadatke. Bilo je obavezno da sva deca kada ručaju operu tanjire i pribor. Kada smo se igrali i crtali, takođe smo čistili za sobom – seća se dečačkih dana.
24sedam/Jelena Stokić
Danas vredno radi u jednom kafeu, a kada zatreba “uskače” kao ispomoć u jednom lokalu brze hrane.
Kaže da se seća sreće koju je osećao kada je dobio svoju prvu platu, ali i očaja sutradan, kada je shvatio da mu ni dinara nije ostalo. S vremenom je naučio da platu raspodeli.
– Platim račune, kiriju, a što mi ostane raspodelim. Sada učim za pripremača namirnica. Ideja mi je da postanem menadžer nekog lokala ili da otvorim svoj – ushićeno kaže Albert, koji nije verovao da život može tako da se preokrene.
– Nisam mislio da ću dobiti posao, niti da ću ići na praksu. Sada sam se uverio u to da kada hoćeš možeš sve. Deci i mladima koji su u situaciji u kojoj sam ja bio, ili su u sličnoj situaciji, savetovao bih da samo slede svoj pravac, da marljivo uče i ne dozvole starijima da ih sputavaju na putu ka boljem životu – kaže glasno ovaj “dečak ulice”.
Alberte, skidamo ti kapu.
Inače, ovaj mladić je jedan od retkih koji su se izvukli iz bede u koju su upali spletom životnih okolnosti. Narednih nedelja upoznaćete još hrabrih klinaca koji su se odvažili i rekli “ne” kriminalu, ulici, neobrazovanju…
Pročitajte još
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari