"Devojčica urla od bolova, dečak gubi puno krvi. Dovoze decu ukočenu od straha": Ispovest doktorke koja je primila ranjene iz oba masakra

Otvaram vrata reanimacije i vidim unezverenog kolegu koji traži svog sina. Taj strah u pogledu, to trčanje po Urgentnom. Pala sam skroz. Prođe sreda, dođe četvrtak veče - novi užas. Masakr u Mladenovcu - ovako o dve tragedije počinje priču anesteziolog asist. dr Marija Milenković, šef ambulante reanimacije na prijemnom Urgentnog centra UKC Srbije.

Sticajem okolnosti, bila je u smeni i zbrinjavala povređene iz oba krvava pira koja su zauvek promenila Srbiju.

Te srede, 3. maja, nije bilo uobičajene gužve u Urgentnom jer sredom je dežurna VMA, priseća se ona, ali kaže "kao da se slutila neka nesreća".

Specijalizantima su objašnjavali kako je raditi kad je puno povređenih i u toku tog predavanja stigao je poziv da dolaze deca povređena vatrenim oružjem.

 

 

- Stiže i prvi sanitet. Izašla sam, devojčica i dečak. Svesni oboje. Stiže i najteže povređeni dečak, upucan i u vrat, grudni koš... Gleda, pokušava nešto da kaže. Sav bled, dosta gubi krv. Odmah mora intubiranje, respirator. Hitno u operacionu salu. Otvaram vrata reanimacije i vidim dragog kolegu, unezverenog. Pitam: "Šta radiš ovde?" Kaže: "Tražim sina!" Taj strah u pogledu, to trčanje po Urgentnom, da vidi da li je taj dečak, inače dovezen kao N.N. lice, njegov sin. Pala sam skroz. Mogu da pretrpim svašta, svačega sa se nagledala. Ali ovo... - priča doktorka Marija za Kurir.

Našao je, kaže, sina u sali, nakon čega se ona rasplakala.

- S tim čovekom sam provela dane i noći lečeći obolele od kovida. Koliko mi je samo puta kolega rekao: "Ajde, Marija intubiraj pacijenta!" A sad smo mi intubirali njegovo dete. Pričali su mi posle kako je bilo strašno kad je u sali prepoznao sina - dodala je.

Priča da su deca bila ukočena od straha, šoka, a da su oni u svoj jurnjavi da ih zbrinu, nalazili vremena i da ih pomaze, uvere da će sve biti u redu.

A onda - Mladenovac!

Pred ponoć stiže informacija da je bila pucnjava, priča doktorka. I opet sve iznova.

 

 

- Prvo stiže devojčica od 17 godina. Svesna, s povredom glave. Rekla nam je i kako se zove i sve podatke. Jauče, bolovi su užasni. Ni sama ne znam koliko smo joj morfijuma dali. Nakon dva-tri minuta pojavljuje se naš anestetičar Miloš. Jednom rukom drži stomak povređene devojke, drugom gura ranjenog momka s našim transporterima. Kaže: "Ovo je moj sestrić, uzmite ga. On diše, upucan je u nogu..." I ne pušta devojku - sa grčom priča ona.

- Kad je napolju krenulo da sviće, nekako mi je bilo lakše. Svi koji su stigli onako teško povređeni su živi. Al' onda staneš na dno šoka i gledaš od početka. Sin kolege i u nizu ti mladi ljudi. I opet ti nije dobro - kaže doktorka.

Bonus video

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi