O Miloradu iz Čačka je i Gardijan pisao: Napravio je najbolje igralište na svetu, istrčao trku od 226 kilometara... i to nije sve (FOTO)

O životu Milorada Obradovića, mladog čoveka iz Čačka, mogao bi da se napiše roman.

Iako ima samo 35 godina postigao je neverovatne rezultate u mnogim sferama, a početak priče vezuje se za njegov rodni Čačak i ljubav prema skejtbordu. Sanjao je o skejt parku u kome će moći da vežba i provodi vreme sa drugarima, i sa samo dvanaest godina odlučio je da zakuca na vrata gradonačelnika sa molbom da im se ova želja ispuni.

Danas je ostvareni arhitekta sa 7 nagrada i priznanja na međunarodnim izložbama arhitekture i urbanizma i poseduje svoj ahitektonski biro za projektovanje i izvođenje. 

Pošto im nije pošlo za rukom da od grada dobiju park u kome će vežbati, sačekao je nekoliko godina i, kao diplomirani arhitekta odlučio da sam napiše projekat i počne sa izgradnjom.

Odlučio je da svoju viziju sprovede u delo.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

- Nisam mogao više da čekam da sredina uradi nešto za nas. Prvi put sam počeo da iskušavam onu gandijevsku mantru "Učini sam promenu u svetu koju želiš" i to je bio veliki momenat za mene.

U tom trenutku, došao je na kolosek sa koga nije nikada sišao, niti namerava.

Od vizije sve kreće

Sve što je Milorad postigao za nepunu deceniju, vredno je pomena. U svaki projekat je uložio maksimalan trud, polazeći svaki put od jedne vizije sa kojom bi sve počelo.

- Vidim je nekad jasnije nego ovo što sada vidim ispred sebe. Ja sam kriv ako ne zamislim dovoljno veliko. Sa šest godina sam znao da ću da upišem arhitekturu. Smatram da imam taj talenat da mogu da vizualizujem realizaciju ideje. To uz sve to donosi ogroman strah jer postavlja pitanje ispravnosti naših odluka. Kasnije sam počeo da "lomim" svoje vizije kako bi izgubile na krutosti i postale fleksibilne.

Na skejt parku je krenuo da radi sam, skupljao je primere projekata i crteže koji su mu služili kao inspiracija. Nakon toga, priključio se jednoj omladinskoj organizaciji i napisao projekat za NIS, gde su dobili prva sredstva, potom ostvario kontakt sa javnim preduzećima koja su mu pomagala, i ta priča je krenula u ozbiljnijem pravcu.

Od NIS-a su dobili oko 3 miliona dinara, što nije bilo dovoljno, te su se odlučili na volonterizam. Od građevinskih firmi je naručivao materijale, a u izgradnji skejt parka su im najviše pomagala deca!

Volonterizam, kako ističe Milorad, predstavlja važan deo njegovog posla, jer veliki broj projekata ne bi mogao da završi bez podrške i vrednih ručica.

Skejt park u Palestini

Neposredno pred kraj ovih radova, on dobija poziv da bude šef gradilišta u Palestini. U pitanju je bila izgradnja skejt parka u dečijem sirotištu u Vitlejemu, mestu rođenja Isusa Hrista.

- Biti u jednoj okupiranoj zemlji je jedna zaista neverovatna stvar, pogotovo što je taj projekat u sirotištu sa preko stotinu malih siročića, tako da će se ispostaviti da će to ostaviti ne samo profesionalni pečat na mene, nego i dubok emotivni, koji je utvrdio i ono zbog čega i hoću to da radim i time da se bavim.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

U zemlji zaostale infrastrukture i ekstremno lošim uslovima, Milorad dobija još jednu potvrdu da profesija koju je odabrao istinski može da menja živote drugim ljudima.

Živeći i radeći u potpuno izolovanoj zemlji okruženoj betonskim zidom, priznaje da nije mogao da ovakve uslove ne uporedi sa Srbijom za vreme bombardovanja 1999. godine.

- Prijateljtvo, podrška i zajedništvo koje tamo vlada podsetilo me je na težak period kada smo i mi bili upućeni jedni na druge.

Ipak, ističe da su deca iz tog sirotišta dala celom projektu smisao i svrhu.

Presudio je jedan dan na gradilištu koji je ujedinio njega i majstore sa decom za koju su i gradili taj park.

- Jedna devojčica na gradilištu bila je uplakana, i pitao sam direktora sirotišta šta se dešava, i on mi je rekao tužnu priču da je 4. Jedna devojčica na gradilištu bila je uplakana, i pitao sam direktora sirotišta šta se dešava, i on mi je rekao tužnu priču da je devojčica izgubila oba roditelja. I u tom momentu kao da sam shvatio da nijedno dete koje se tu nalazi nije imalo lakšu priču, već istu ili samo goru. Mene su zavarali osmesi da shvatim tu težinu. Tog dana sam na gradilištu dao naređenje da svi majstori igraju fudbal sa decom. Više se nije radilo o skejt parku.

Od tog dana su se i deca promenila, više nisu izlazila sa gradilišta i pomagala kuckajući svaki dan sa njima i obavljajući razne zadatke.

Projekat je uspešno završen i nagrađen. Međunarodni olimpijski komiter proglasio je ovaj projekat za najbolje igralište na planeti, o kome je pisao i britanski „Gardijan“.

Shvativši da je osim vizije, bez koje ne započinje nijedan projekat, potrebna svrha i smisao, Milorad nije mogao da nastavi bez ovog imperativa.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

On je, kako kaže mogao da nastavi da primenjuje znanje i iskustvo i gradi skejt parkove po Srbiji, ali je shvatio da ukoliko bilo kom projektu ne da nekakav smisao, kakav je dobio ovaj u Palestini u sirotištu, ništa za njega neće imati vrednost.

- Postavio sam pitanje da li ti projekti mogu da daju smisao u lokalnim zajednicama i lokalnim ljudima koji su istinski ugroženi, kojima istinski treba to.

Od tog dana nije mu se desilo da je bilo šta radio bez uključivanja lokalne zajednice, barem u nekom minimalnom smislu. Svaki naredni projekat morao je da uključi građane, inače ne bi ni bili započeti.

Vrativši se u Srbiju, uspešno je završio izgradnju skejt parka u rodnom gradu.

Međutim, kako se zaključuje iz razgovora sa mladim arhitektom, za Milorada ne postoji tačka nakon bilo kakvog projekta u životu, već samo zapeta i nastavak ka nekom drugom projektu koji mora imati određeni smisao.

DUK festival i Park Mladosti

Sledeći projekat bio je DUK (Dani urbane kulture) festival koji je u jednom trenutku postao najveći strit art festival u Jugoistočnoj Evropi, a sve je počelo od budžeta od 3.000 evra.

- Dobili smo 3.000 evra od jedne fondacije, i sav novac su uložili u murale, što će postati identitet ovog festivala

Za sedam godina koliko se ovaj festival održava okrečeno je i restaurirano oko 6.000 kvadratnih metara javnih institucija, škola, fakulteta. Nema nijedne škole u Čačku koja je ižvrljana, već ih krase murali. 

Organizacijom festivala uvideo je koliko je ova lokacija oko Morave ruinirana i neupotrebljiva, te je logičan sled bio da se od njega napravi šira urbanistička celina i tako se rodila ideja o Parku Mladosti.

Vodio se svojom filozofijom da se svaki projekat samo nadovezuje na prethodni i da se za svaki sledeći koriste resursi od prošlog u vidu materijala, znanja, tehnolohije i ljudi.

- Priča mora da se nastavi, inače nikada i nije bila vredna!- ističe Milorad.
Izgradnja parka trajala je šest godina, a i u ovom projektu učestvovalo je preko dve stotine dece.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

Ljudi su, baš kako je Milorad i želeo, obogatili izgradnju ovog parka i ujedinio lokalnu zajednicu.

-Dolazili su ljudi da kose, da betoniraju, bakice kuvale čajeve, deca farbala, zidala...

To je priča za sebe, a neverovatna je žrtva koju je ovaj momak bio spreman da podnese. 

 

Beč- Čačak – Beč i onako usput – pripreme za najveću trku

U međuvremenu radi na svojoj akademskoj karijeri i sprema se za najveći izazov u svom životu.
Na tehničkom Univerzitetu u Beču upisao je postdiplomske studije i svakog vikenda dolazio je u Čačak da bi nastavio radove. Po njegovoj proceni, u ovom periodu prešao je između 20.000 i 25.000 kilometara.

- U petak posle posla hvatam prvi autobus, prespavam putovanje i dolazim na gradilište.
Priznaje da su ovom odlukom najviše bili šokirani njegovi roditelji - priča Milorad i dodaje:

- Nisu mogli da veruju zbog čega je čovek spreman na toliku žrtvu. Vukla me je neodoljiva žeđ da se uradi prava stvar. 

Privatna arhiva/Milorad Obradović

Paralelno sa odlascima u Čačak svakog vikenda, Milorad radi na ostvarenju sna koji je dugo sanjao, a to je najteža trka koju je istrčao, Ironman.U pitanju je trka dugog triatlona od 226 kilometara.

Za ovo takmičenje potrebno je spremati se minimum godinu dana, a neverovatno je što je Milorad uspeo da izdvoji vreme za pripreme dok je gradio Park Mladosti i radio puno radno vreme.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

- Takmičenje je trajalo dvanaest i po sati, bez pauze. Prvo se pliva skoro 4 km, pa se vozi bicikl 180 km, pa onda sledi maraton od 42 km. Za to se trenira minimum godinu dana, ne postoji prečica za to. Trenira se u teškim  uslovima, i to je izazov sam po sebi i jedna od najtežih stvari koje sam fizički uradio u životu, definitivno.

Tada je radio kao istraživač u Institutu za arhitekturu i trenirao šest puta nedeljno.

- Budio sam se u četiri ujutru, pa bih išao biciklom do Pančeva. U povratku bi već svanulo, nakon čega bih od devet do pet bio na poslu.

Posle kratkog odmora odlazio je u teretanu, a priznaje da su vikendom treninzi bili najteži. Na vrhuncu forme, dva meseca pre same trke, išao bi do Palićkog jezera biciklom i intenzivno trenirao dva dana.

Prešao bi celu Vojvodinu za 10ak sati vožnje, a onda bez odmora trenirao i trčao 10 kilometara.

Fascinantno je što je sve projekte, i festival i skejt park i park mladosti, radio bez ikakve novčane nadoknade!

Najvažniju trku istrčao je 2019. godine i postao prvi Čačanin, a 80-ti Srbin u istoriji koji je istrčao surovu Ironman trku.

Uspešna akademska karijera

Nakon brojnih izazova i projekata odlučio je da sebi da malo oduška i posveti se akademskoj karijeri. Trenutno piše doktorat na Arhitektonskom fakultetu, a kaže da mu je on važan jer je vezan za temu kojom se bavi, a to su javni prostori.

- Doktorat ne definiše čoveka i ne moraš da se baviš time, tako su mi pričali i tek sada sam shvatio da je doktorat način da ljudi provere vašu akademsku sposobnost da možete da se izrazite.

Kada se sumira šta je sve ovaj zaista mlad čovek uspeo da postigne u svom životu, nameće se pitanje otkud tolika motivacija i snaga u jednom čoveku.

- Ne radi se o količini stvari koje mi možemo da ubacimo u naš život, radi se malo i o toj našoj ideji, zbog čega uopšte radimo bilo šta. Pravog odgovora nema. Sve ovo može biti i hobi, ali pravi odgovor je da, ako se ne pronađe u našoj osobenosti i našoj želji da uradimo nešto više, da pomognemo nama i preko nas i našoj lokalnoj zajednici, naši projekti i naš rad i naše zbivanje gubi smisao.

"I najlepše jelo gubi ukus kada ga jedeš sam"

Milorad kaže da nijedan od velikih projekata na kojim je radio ne bi bio toliko uspešan i kompletan da ih nije podelio sa ljudima koji su mu bliski.

- Preko mnogih ljudi sa kojim sa podelio ovu moju priču, i planinu, i spasavanje i skejt park, sa svakim sam morao da se nosim kao sa odrazom u ogledalu čoveka koji sam i sam- Znao sam da težina nije samo u mom srcu, već i u srcu mojih saradnika i kolega, i zahvalan sam životu što mi je uvek dozvoljavao da pročitam dušu mojih prijatelja i da ih odmenim i da im pomognem  u bilo kojim uslovima.

Privatna arhiva/Milorad Obradović

Zbog toga i voli da citira arapsku izreku: "I najlepše jelo gubi ukus kada ga jedeš sam".
Impresivan život ovog mladog čoveka pokazuje da vizija i želja da se uradi nešto, ne samo za sebe, nego i za zajednicu može da bude motivacija za zaista velike poduhvate.

Milorad je za kraj naglasio da je istina ona koja se desila još u Palestini 2015. godine:

- Nikad se nije radilo o skejt parku, nego o osećaju da su došli neki ljudi čista srca da urade nešto i za tebe i za zajednicu. Da se ne tiče samo njih, nego i nas, i na taj način jelo jeste imalo svoj ukus u ustima, rezultat je bio neverovatan, a mnogi prijatelji širom sveta su tu, u najdivnijim sećanjima. Zahvalan sam svim učesnicim bez kojih ovi projekti ne bi bili mogući.

Impresivan život ovog mladog čoveka pokazuje da vizija i želja da se uradi nešto, ne samo za sebe, nego i za zajednicu, može da bude motivacija za zaista velike poduhvate.

Bonus video:

 

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi