Desilo joj se čudo na velikog sveca! Lekari Milicu hteli da isključe sa aparata za održavanje života, a onda je samostalno prodisala!

Milica Sinđić bila je obična desetogodišnja devojčica koja se igrala, družila, išla u školu i radila sve ono što rade i ostala deca... a onda joj se desilo nešto što joj će joj promeniti život u korenu.

- Imala sam bezbrižno detinjstvo sve do početka četvrtog razreda osnovne škole... Nakon dolaska iz škole roditelji su primetili promenu u mom ponašanju koja ih je zabrinula, kao i to da imam problem sa desnom rukom... Nisam mogla da je pomerim i osećala sam jak bol u predelu ramena. Nakon odlaska kod lekara i snimanja ruke utvrđeno je napuknuće ramena gde mi je stavljen gips koji sam nosila narednih mesec dana - započinje za 24sedam svoju priču Milica Sinđić.

- Nakon što je gips skinut sve je delovalo super, ruka je zarasla. Nažalost to je tek bio početak nečega što nisam mogla ni sanjati... Zbog promene u mom ponašanju i nezainteresovanosti za bilo kakvu aktivnost i razdražljivosti, roditelji su počeli da me vode od lekara do lekara na razna ispitivanja kako bi utvrdili šta se samnom dešava. Nakon obavljenih pregleda i analiza uvek bi dobijali isti odgovor, da sam ja sasvim zdrava, samo da sam anemična i da mi je gvožđe nisko, ali da to nije ništa strašno. Jedna doktorka je posumnjala na nešto i poslala nas je u dečiju bolnicu u Novom Sadu na ispitivanje gde mi je invazivnim i jako bolnim zahvatom izvađenja koštana srž iz kuka. Kao rezultat tog nalaza dobijam dijagnozu akutna limfoblasna leukemija (ALL) - priča ona.

Njoj kao desetogodišnjoj devojčici sama dijagnoza nije značila mnogo, a odmah je započeto hematološko lečenje koje je trajalo godinu dana.

- Nakon toga je sledilo godinu dana održavanja lekovima. Tu je trebalo da se sve završi i ja napokon nastavim svoj normalan život. Nažalost to su bili samo pusti snovi. Kontrolni nalaz koštane srži je pokazao da se bolest vratila i da ja moram nazad u bolnicu. Zbog povratka bolesti kao jedino rešenje, bila je transplatacija koštane srži. Kako niko od članova moje porodice nije bio kompatibilan, stavljena sam na listu čekanja i započeta je potraga za mojim donorom - rekla je ona.

Privatna arhiva/ Milica Sinđić

Nakon nekog vremena, donator je pronađen i Milica sa tatom odlazi u Italiju.

- Transplatacija je odlično prošla, ali nakon nje se moje zdravstveno stanje jako pogoršalo. Završila sam na aparatima za održavanje života a kao jedino rešenje tih muka lekari u Italiji su predložili mom ocu da potpiše saglasnost i da me isključe sa aparata. Tata to nije želeo da prihvati, jer je verovao da će se desiti neko čudo. Nekoliko nedelja nakon toga 19. decembra na sv. Nikolu moja pluća su počela samostalno da funkcionišu. Jedino objašnjenje koje su lekari imali bilo je da to nije medicina nego Božje čudo. Stanje mi je stabilizovano pa sam vraćena u Srbiju na Insitut za majku i dete u Beogradu. Ubrzo nakon povratka, misteriozno ostajem bez sluha, a lekari u čudu jer ne znaju i nemaju objašnjenje zašto se to desilo. Za mene je to bio najveći udarac, jer sam preko noći ostala bez nečega što mi je neophodno da normalno živim. Nakon brojnih ispitivanja dobili smo odgovor da je to toksično oštećenje sluha - priča Milica Sinđić.

Nakon toga, Milica je morala da ide na operaciju kuka i ugradnju veštačkog, jer joj je levi kuk zbog jakih lekova i terapija bio jako oštećen a i noga se malo skratila. Operacija je dobro prošla, odlično se oporavila, a tada je već bila srednjoškolka.

Privatna arhiva/ Milica Sinđić

- Prilikom pada pri povratku iz škole zadobila sam višestruki prelom potkolenice te iste noge zbog koga sam morala na još jednu operaciju. Ugrađena mi je šipka u potkolenici... Uspela sam sa time da se izborim i oporavim kao da se nije ni desilo. Nešto što je i dalje bilo tu i nije prolazilo je bio moj sluh za koji niko nije imao rešenje... Na godišnjoj rutinskoj kontroli saznajem jednu predivnu vest a to je da ću za 18. rođendan dobiti poklon o kakvom sam mogla samo da sanjam a to je sluh. Nije bilo srećnije osobe od mene. Ubrzo mi je obavljena operacija kojom mi je ugrađen kohlearni implant a ja sam napokon mogla da čujem. Nakon toga sam ubrzo završila i srednju školu i počela da se vraćam normalnom životu - objašnjava ona.

Trenutno jedino što Milica želi je da svojim primerom pokaže drugima koji se bore sa ovom opakom bolešću da dijagnoza raka nije kraj, već da on može da se pobedi.

- Želim da nastavim život kao i svaka druga devojka. Za mene je to jedno veliko životno iskustvo koje me je učinilo jačom, boljom i zrelijom osobom - ispričala je ona.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi