Bili ste žrtva porodičnog nasilja? Nije sramota: Stručnjaci otkrivaju koji je jedini način da nastavite sa normalnim životom

Samo u toku prošle godine 26 žena je preminulo od posledica rana zadobijenih u porodičnom nasilju, a Sigurna kuća je primila oko 3.000 poziva ljudi koji su se požalili da su žrtve porodičnog nasilja. Stručnjaci kažu da se žrtve mogu oporaviti, međutim, za to je potrebno mnogo truda, kao i podrška okoline, ali i državnih institucija i nevladinih organizacija.

Otkrivamo koji je jedini način da nastavite s normalnim životom ako ste žrtva porodičnog nasilja.

Vesna Stanojević, koordinator Sigurne kuće u Srbiji, za “24sedam” otkriva šta bi to trebalo žrtva porodičnog nasilja da uradi posle upućivanja telefonskog poziva instituciji koja može da pomogne.

– Uzećemo za primer ženu, jer je ona najčešće u Srbiji žrtva porodičnog nasilja, mnogo češće nego muškarac. Žena bi trebalo da prvo odluči da načini taj veliki korak promene i da želi da prestane da bude žrtva porodičnog nasilja. Najvažnije je da donese konačnu odluku o tome da zaista hoće da izađe iz tog začaranog kruga, da razmisli da li ima snage, ali i da li ima mogućnosti za to, da proveri da li su deca uz nju – jasna je Stanojevićeva.

Dodaje da kada žena donese odluku da ode od nasilnika, potrebno joj je da kod sebe ima samo lična dokumenta, a sve ostalo može nadoknaditi uz pomoć stručnjaka u procesu oporavka.

– Mnogo je značajno da žena ima jasnu predstavu o tome šta hoće, da zna da je to njena odluka i da tu više nema ni mirenja, ni vraćanja. Veoma je bitno i to kako žena tome pristupa – naglašava Vesna Stanojvić.

Objašnjava da žene koje su već odlazile, koje su pokušavale da izađu iz loše zajednice, imaju iskustvo da ih je partner zvao, molio da se vrate, obećavao da će biti bolje. Pošto svi mi verujemo u ono što nam se najviše dopada kao rešenje, žene se vrate takvim partnerima, koji se, nažalost, ne menjaju. Onda vrlo često usledi zatišje u periodu nasilja, koje stručnjaci nazivaju “drugi medeni mesec”. Ipak, nasilje se ponavlja, i to najčešće u gorem obliku, na perfidniji način.

– Žena koja dođe u Sigurnu kuću svesna je toga da nema vraćanja i da se ništa neće promeniti. Zbog toga kažem da je odluka jako značajna. I žene su te koje treba da to iznesu, a mi smo tu da im pomognemo da se osnaže, da se osamostale, da počnu da rade, da mogu drugačije da gledaju na život, da ne veruju u sve ono što im je nasilnik pričao, čime im je pretio, čime ih je zastrašivao – napominje Stanojevićeva, i dodaje da oporavak zavisi od svake žene pojedinačno i da on nekada traje nekoliko meseci, a nekada nekoliko godina.

Žena na prvom mestu treba da postane svesna toga da to što se njoj dogodilo može da se dogodi bilo kome i da apsolutno nije njena krivica što je žrtva nasilja u porodici.

– Žrtve porodičnog nasilja mogu da se vrate uobičajenom načinu života, i dobro je da mogu. Uspomene, traume i problemi ostaju. Svi mi pamtimo, i najčešće pamtimo loše stvari. Svi mi tugujemo za nekim vremenom koje je prošlo i koje nam je neko uništio. Prema tome, svaka žena ima u sebi taj neki osećaj promašenosti i, možda, lične krivice. Mnogo je važno da žene shvate da ne postoji ta lična krivica, da su one jednostavno verovale u nešto u šta možda nije trebalo da veruju. Svi mi grešimo i ne treba preterivati – obrazlaže Vesna Stanojević.

Dosta žena izlazi iz ovog začaranog kruga. One su uspešne, rade, uspele su da sebi obezbede stambeni prostor, ali i da imaju neku novu vezu.

– Žena koja je odlučno izašla iz veze s nasilnikom i koja nema ništa što je emotivno veže za njega, ili ako u najboljem slučaju ima relativno normalan odnos sa bivšim partnerom, može posle nekog vremena ponovo da stupi u novu vezu. I treba da u nju stupi, pogotovo kada je reč o mladim ženama. Ali treba paziti da ta veza ne bude kopija prethodne veze. Veoma je važno da svaka žena obrati pažnju na tu buduću vezu – ističe Stanojevićeva.

Objašnjava da žrtve porodičnog nasilja najčešće nose takav model u sebi, jer često i same potiču iz primarne porodice u kojoj je bilo nasilja, a onda se to nastavilo i u sekundarnoj porodici. Stoga je velika verovatnoća da će i kasnije pronaći nasilnika. Zato treba obratiti pažnju na odabir novog partnera.

– Da bi žena zaštitila svoju decu, treba da povede računa o tome s kim ulazi u novu vezu. Ali važan je i odnos sa ocem dece, jer tu treba naći neki kompromis, da deca ne bi trpela. Na taj način žena štiti svoju decu, dok se sama oporavlja od nasilja i “staje na svoje noge” – napominje Vesna Stanojević, uz poruku da svaka žena ima pravo na normalan život.

Nasilje nad muškarcima

Stanojevićeva kaže da ima nasilja i nad muškarcima i da je ono uglavnom psihičko nasilje. Muškarci u vezama mogu da budu omalovaženi, optuženi za mnogo loših stvari koje nisu počinili. Žene su perfidnije i smišljaju ceo sistem nasilja koje se nastavlja iz dana u dan. Muškarce koji su odlučili da izađu iz ovog začaranog kruga takođe čekaju odlučnost i proces oporavka, kroz osnaživanje, fizičko i psihičko.

Dr Tatjana Milivojević, psihoterapeut i profesor na Visokoj školi socijalnog rada, za “24sedam” objašnjava koji su to psihološki procesi kroz koje mora da prođe žrtva porodičnog nasilja kako bi mogla da živi normalnim životom.

– Što je duže nasilje trajalo, to je teže i duži je proces oporavka, jer se u sve pore žrtve utkaju nesigurnost, strašljivost, sramota i nepoverenje. Žene koje su dugo doživljavale to nasilje se zgrče, drugačije je to nego kod nekog ko je doživeo jednokratno nasilje – napominje dr Milivojević, i dodaje da bi zato trebalo reagovati čim se pojavi nasilje.

Dodaje da ljude treba edukovati, ukazujući im da jednom pokazano nasilje ne treba normalizovati i opravdavati.

– Prva stvar koju žrtve treba da načine u početku je govor, prekid ćutanja. Ali mora se reći da i u okolini treba znati kome se govori – jasna je dr Tatjana Milivojević. Naglašava da nasilnik često upravo zbog toga izoluje žrtvu, a često se i ona sama izoluje zbog sramote.

Kad je nešto tabu tema i kad se ne govori o nečem strašnom, onda se to proširi i na zabranu govora uopšte. Žena tada ne može da ćaska, da priča sa prijateljima, iz stalnog straha da se ne probije ta tajna. Neki nasilnici su veoma šarmantni, druželjubivi, omiljeni u društvu, pa se žrtve suočavaju sa strahom da im niko neće poverovati da trpe nasilje. Pritom, nasilnik njihovu emocionalnu nestabilnost, koja je posledica nasilja, prikazuje tako kao da su one neuravnotežene. To je začarani krug koji iz žrtve isisava i poslednje ostatke hrabrosti.

– Ako izuzmemo korake obraćanja policiji, vladinim i nevladinim organizacijama, žrtve treba da prođu i kroz psihološko prevladavanje problema. Najbolje je da se žrtva obrati za stručnu pomoć. Nije to rečeno zato što podrška drugih ljudi nije adekvatna, već zato što je trauma velika – naglašava dr Milivojević.

Kaže i da je ova trauma povezana i s pridruženim stvarima, kao što su sramota, krivica, samomržnja, samoprezir, loše vrednovanje sebe… Onda se vidi da je to više stvari na kojima se mora raditi sistemski.

– Žrtve treba da iz velikog minusa smanjuju tu vrednost i prvo dođu na nulu, kako bi jednog dana mogle da koračaju ka plusu. Proces osnaživanja je takav da je prvo neophodno da osoba definiše da ne postoji ništa što je uradila što opravdava nasilje nad njom. To je prvi korak. Žrtva mora da se identifikuje, ali ne kao žrtva već kao ličnost. Edukacijom se unose instrukcije. Onda se radi na povrtaku svih njenih resursa, kvaliteta koje ima – kaže prof. dr Tatjana Milivojević.

Ima i snažnih i u karijeri uspešnih žena koje su žrtve nasilja u porodici. I te žene moraju da obnove svoje resurse, osobine koje su godinama negovale.

Žene posle procesa rehabilitacije mogu da uđu i u novu vezu, ali treba im neko vreme “kao lek”.

– Ipak, treba napomenuti da žene koje su preživele traumu neće imati volju za tim neko vreme i da je to prirodan proces oporavka. Ne preporučuje se da odmah ulaze u drugu vezu niti da to smatraju kao lek za celu situaciju. Žrtvi je potrebno vreme da prvo vrati poverenje u sebe, da vrati poverenje u život, u ljude, u budućnost, kako bi tek onda imala poverenje u partnera – jasna je dr Milivojević.

Kako bi žena koja ima i decu sa nasilnikom zaštitila i njih, ona mora da bude spremna da kroz svoj proces rehabilitacije prolazi i kroz njihov lični.

– Mnogo toga zavisi od uzrasta deteta. Deca često umeju da tumače da su ona kriva za sve što se desilo. Na to se mora posebno obratiti pažnja. Najbolje je da stručnjaci rade i sa decom, kako bi se ona što pre rehabilitovala. Treba obratiti pažnju na vrstu nasilja i u skladu sa tim reagovati – kaže dr Tatjana Milivojević, naglašavajući da se upravo tu vidi koliko je ženi potrebna pomoć drugih, jer je važno da neko sa decom radi dok ona prolazi svoj proces rehabilitacije.

Prof. dr Tatjana Milivojević napominje da je važno nasilnika primorati na tretman, jer je to jedini način da se porodično nasilje smanjuje u Srbiji, ali i svetu.

– Kao što alkoholičar mora na lečenje kada napravi saobraćajni prekršaj, tako isto bi i nasilnik trebalo da ide na lečenje od svoje bolesti. Jedino tako ćemo zaista smanjiti nasilje u porodici i nasilnik neće povrediti neku drugu, pa treću ženu – zaključuje dr Milivojević.

Porodični psihoterapeut Tamara Trajković za “24sedam” ističe da žrtve porodičnog nasilja u Srbiji imaju više mogućnosti kada je u pitanju pomoć za koju mogu da se obrate.

– Istina je da se pomoć pruža u skladu sa pretrpljenom traumom, ali treba naglasiti da žrtve nasilja u porodici imaju mogućnost da se opredele za stručnu pomoć i u centrima za socijalni rad, psihoterapeutima u Autonomnom ženskom centru, Sigurnoj kući, pa i privatnim terapeutima koji se bave porodičnim pitanjima. Žrtvama nasilja se olakšva Zakonom iz 2017. mnogo više situacija nego što je to u Srbiji bilo do tada. Nasilniku se po ustanovljenom krivičnom delu izriče kazna iseljavanja iz stana, zabrana prilaska i sve ono što je neophodno u skladu sa težinom dela – napominje Trajkovićeva.

Kaže da rehabilitacija žrtve iziskuje jedinstven pristup u odnosu na traumu.

– Priznavanje sebe kao žrtve nasilja u porodici je sam početak, a onda terapeuti rade dalje na prevazilažnju problema i osnaživanju žrtve. Ceo proces traje onoliko dugo koliko žrtva posveti sebe tom procesu – jasna je Tamara Trajković.

Pročitajte još:

Skok porodičnog nasilja zbog korone: Ubijeno je 26 žena, a jedna situacija je baš alarmantna

Još jedna žrtva porodičnog nasilja: Zadavio ženu golim rukama kod Aranđelovca

Psihoterapeuti i psiholozi koji se bave ovim problemima najbolje znaju kako da priđu žrtvi i kako da se za najkraći period ona rehabilituje. Uzima se u obzir sve ono kroz šta je žrtva prošla u životu.

– Sve zavisi od toga da li je u pitanju ekstremni slučaj porodičnog nasilja. Ako jeste, onda je neophodna socijalna podrška. Uz mrežu ljudi, i uz terapiju, danas je lakše doći do redovnog načina života. Žrtvama je važno da znaju da imaju mogućnosti, da za njih život nije prestao – kaže Trajkovićeva.

Ona dodaje i da postoje psihoterapeuti koji se bave samo nasilnicima, te je to još jedna od olakšica današnjice.

– Postoje stručni ljudi pri institutima, ali i privatno, koji se bave nasilnicima, odnosno agresivnim osobama, i pomažu im da prevaziđu probleme koje imaju,  da se i oni vrate redovnom životu – zaključuje Tamara Trajković.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi