"24sedam" sa sestrama u crvenoj kovid zoni: Nije nam više bitna plata, samo da ovo prođe, da danemo dušom barem na pet dana

Sada su najteži dani u zdravstvu u poslednjih 100 godina. Odnosno, otkako traje epidemija kovida. Skoro sve bolnice u Srbiji su u kovid sistemu. Pacijenti boluju od teške infektivne bolesti, koju izaziva koronavrus. Bolest je nepredvidiva i menja se iz časa u čas.

Na njihovim rukama

Čuvarke svakog života danas su – medicinske sestre. Kroz njihove ruke prođe svaki pacijent. One znaju kakva mu je boja lica, kako kašlje, parametre saturacije… One su alarm, kada stvar krene u neželjenom pravcu…

Da, ovo je priča o njima. O ženama na čijim leđima je, danas, čitav zdravstveni sistem Srbije.

U skafanderu

Slavica Sinkić, glavna je sestra Grudnog odeljenja Zdravstvenog centra u Negotinu. Zatičemo je u crvenoj zoni. Radi kao da je kovid pacijente imala čitav život. Osim o njima, brine i o osam sestara, koliko ih radi na tom odeljenju.

Slavica izlazi u zelenu zonu. Odnosno, tamo gde može da posveti malo vremena i nama.

– Prvog pacijenta zaraženog koronavirusom dobili smo 22. marta. Ujedno, to je datum kada smo ušle u crvenu kovid zonu i još nismo izašle. Radim posao sestre 26 godina, pola tog vremena sam glavna sestra Grudnog odeljenja – predstavlja se ona.

Kako dodaje, na to odeljenje i ranije su stizali pacijenti koji su imali zarazne bolesti.

– Između ostalog i tuberkulozu. Naučile smo da uspostavimo kontrolu nad zaraznim bolestima i da čuvamo sebe. Sada smo samo pojačale to svoje znanje – priča ona za „24sedam“ i opisuje jedna radni dan u crvenoj kovid zoni.

Smena traje 12 sati

– Sestra dođe u smenu koja traje 12 sati. Ili ujutru u sedam časova ili uveče u sedam. Primi smenu i izvrši se takozvana primopredaja. Obuče konpletnu zaštitnu opremu, koje imamo i ne nedostaje nam, i ulazi u crvenu zonu. Naše odeljenje nije predviđeno da funkcioniše kao intenzivno, odnosno gde ima crvene i zelene zone. To smo same uradile da bismo čuvale sebe i pacijente, ali i naše porodice kod kuće – otkriva ona i dodaje da su pacijenti uplašeni, kao i da je 90 odsto njih na takozvanoj kiseoničkoj potpori.

– Imamo boce s kiseonikom koje svakodnevno stižu iz Niša. Nekada se desi da nam stignu i ujutru i uveče. Jer kovid je nepredvidiva bolest. Otkako pacijent kroči kod nas na odeljenje, nikada se ne zna šta će se dešavati i kojim tokom će krenuti ta njegova bolest. Što se kaže – dođe na nogama, već za dva sata može da bude na većem protoku kiseonika. Čim se to desi, onda ga transportujemo dalje jer nemamo centralni dovod kiseonika – priča Slavica i nastavlja:

Pratimo sve iz minuta u minut

– Sve što se iz minuta u minut dešava obolelom to pratimo mi, sestre. Pošto su po dve sestre u smeni, jedna izađe tako što svuče kompletnu opremu, dezinfikuje se cela i ode na doručak. Kada završi, ista je procedura i sa drugom koleginicom. Osam njih, radim na odeljenju i ja kao deveta – navodi naša sagovornica.

Kako ona dodaje, sestre razgovaraju s pacijentima, teše ih, pomažu im u svemu, ali i alarmiraju lekare kada je neophodno da reaguju.

– Sestre hrane pacijente, kupaju ih, odvode ih do toaleta, presvlače ih. To više nije opšta nega, već kompletna. Sve što je obolelom čoveku neophodno. Sve pratimo. Pad saturacije, pogoršanje stanja, boju kože… Uvažbane smo da reagujemo. Zna se šta sve sestra može da uradi da bi pacijentu spasila život, dok ne stigne lekar. Funkcionišemo sve kao jedna porodica. Tako brinemo i o pacijentima. Ne plašimo se toliko da ćemo koronu odneti u porodicu – opisuje ona i nastavlja:

– Otkako traje epidemija niko od nas nije otišao kući, a da je „ostavio posao na poslu“. I, kod kuće razmišljamo o pacijentima, da li smo mogle više da uradimo. Ljudima se u momentu promeni klinička slika. Odmah se organizuje transport u višu ustanovu. Nekad se desi da takav čovek i ne stigne tamo. Šta da vam kažem? Zato, ujutru, čim dođemo na posao, odmah se raspitujemo za pacijente koje smo ostavili tu da leže, dok smo bile kod kuće. Nije nam sve jedno – kazuje Slavica.

Sve je više mladih u bolničkim krevetima

Za njen tim je poražavajuća činjenica, kako priča, što u poslednjem talasu epidemije kovida na Grudno odeljenje stižu mladi pacijenti.

– Godište 1990. ili 1980. Negujemo ih i odmah šaljemo dalje, ako je neophodno – navodi ona.

Na pitanje „24sedam“ koliko se sestara zarazilo tokom epidemije na tom odeljenju, ona kaže dve, a sada i treća:

– Takođe, inficirale su se i servirka i spremačica.

Kako je u kompletnoj zaštitnoj opremi, bilo je sledeće pitanje, na koje Slavica odgovara:

Teško je

-Mnogo je teško. Pa makar je nosili i četiri sata. Ja sam u opremi ujutru tokom vizite, ukupno četiri sata, dok ne izađem iz crvene zone. Evo, kreće toplo vreme. Jako je teško. Sestre su stalno u skafanderima. Ali, ne nose samo njih. Uvek nose rezervnu garderobu da se presvuku. Ne može da se diše jer imamo maske, naočare, vizire, kape, mantile, kaljače… Obični ljudi to ne razumeju. Moramo tako. Toliko smo istančale svoj sluh i opažanje da sada prepoznajemo ko se nakašljao i iz koje sobe. Uvek smo spremne da reagujemo – priča ta glavna sestra.

Kako dodaje, mnogo su se sve umorile.

– Ovo traje duže od godinu dana. Odmore nismo koristile od septembra pošle godine. Malo nas je. Sad smo krenule jedna po jedna. Ne može više od jedne sestre da bude na odmoru. Barem desetak dana. Uskačemo i vikendom, ako se neko razboli. Administracija nam je ogromna. Svi pacijenti zovu sestre ako im je potrebno nešto. I, za vodu i za sve ostalo. Nije nam teško – priznaje ona.

Kako ističe, povećana im je plata, tačna je u dan.

Pročitajte i

Alarmantno! Svaki peti doktor suočio se sa depresijom tokom kovida, a jedna pojava zajednička je svim zdravstvenim radnicima

Šta nam se to dešava? Od pooštravanja mera oko 70.000 ljudi je zaraženo, umrlo ih je blizu 500, a mi igramo i pevamo po parkićima

Imamo sve uslove za rad

– Imamo sve uslove za rad. Dovoljno opreme, lekova, svega što nam treba. Nema čekanja. Kada nešto tražimo, to moramo da imamo. Imamo odličnu saradnju sa upravom. Nema rasprave šta može, a šta ne – kaže Slavica.

Na pitanje da li može neko da bude medicinska sestra ako nema ljubavi prema tom poslu ili ljudima, ona, kao iz topa, kaže: “Ne!“

– Sestra ne možete da budete ako nemate ljubavi prema tom poslu i ljudima. Na poslu daješ celog sebe. To nema cenu. Kolika god da je plata, neki odustanu posle mesec dana. Nisu nam bitne ni pare ni “prekovremeno”, samo razmišljamo kada će ovo da prođe. Da se samo malo odmorimo. Tu negde, barem na pet dana. Ne tražimo nikakvu zahvalnost, samo da ovo prođe. Da danemo dušom – završila je ona.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi