Produžena smena, ista plata – šta radnici mogu da urade?

Može li poslodavac da produži radnu nedelju na 48 sati, a da pritom ne plati prekovremeni rad? Ovo pitanje sve češće stiže pravnicima i inspekciji rada, posebno kada se menja organizacija posla i uvode novi rasporedi.

Prema rečima advokatice Nevene Petrović, dilema nastaje kada zaposleni dobiju rešenje o rasporedu radnog vremena kojim im se uvodi, na primer, rad od 48 sati nedeljno, bez jasnog obrazloženja i bez uvećane zarade. Poslodavci se tada pozivaju na zakonske odredbe o rasporedu radnog vremena, ali zanemaruju deo koji reguliše prekovremeni rad i obavezu dodatne naknade.

Puno radno vreme 40 sati nedeljno

Zakon o radu propisuje puno radno vreme od 40 sati nedeljno. Sve preko toga, po pravilu, smatra se prekovremenim radom. Ipak, zakon predviđa situacije u kojima zaposleni može biti obavezan da radi duže, ali isključivo na zahtev poslodavca i pod jasno definisanim uslovima. Ti uslovi ne mogu se proizvoljno tumačiti.

Prekovremeni rad dozvoljen je u slučajevima više sile, iznenadnog povećanja obima posla ili potrebe da se u kratkom roku završi neplanirani zadatak. Mora, dakle, postojati konkretna vanredna okolnost. Ako nedeljni fond sati prelazi 40, ulazi se u zonu zakonskih ograničenja i obaveza, bez obzira na to kako je raspored formalno nazvan.

Ako zaposleni radi 48 sati nedeljno, osam sati preko punog radnog vremena predstavljaju prekovremeni rad i moraju biti plaćeni uz uvećanje. Da bi takav režim bio zakonit, poslodavac mora da primeni i odredbe koje se odnose na prekovremeni rad ili preraspodelu radnog vremena.

Nije isto - prekovremeni rad i raspodela radnog vremena

Važno je razlikovati prekovremeni rad od preraspodele radnog vremena. Kod preraspodele se u jednom periodu radi duže, ali se u drugom kraće, tako da prosečno radno vreme u određenom obračunskom periodu ostane u okviru zakonskih 40 sati nedeljno. To nije isto što i trajno produženje radne nedelje bez dodatne naknade.

Dodatnu složenost donose smenski rad, noćne smene i delatnosti u kojima priroda posla zahteva drugačiju organizaciju. Ipak, ni tada zakon ne daje „blanko“ dozvolu za produženje radne nedelje bez plaćanja dodatnih sati.

Poslodavac je dužan da vodi preciznu evidenciju o radnom vremenu, uključujući i prekovremene sate. Ti podaci moraju biti usklađeni sa obračunskim listama, na kojima se posebno iskazuje uvećana zarada za prekovremeni rad. Propisana je i obaveza vođenja dnevne evidencije o prekovremenom radu.

U slučaju sudskog spora, sud ne bi cenio samo formalno pozivanje na zakon, već bi utvrđivao da li su postojali stvarni razlozi za prekovremeni rad i da li su svi sati uredno plaćeni. Sudska praksa pokazuje da prekovremeni rad mora biti izuzetak, a ne pravilo poslovanja.

Radnicima se savetuje da traže pisani nalog za prekovremeni rad i da ga čuvaju kao dokaz, ukoliko dođe do spora ili prijave inspekciji. Bez takvog naloga često je teško dokazati da je prekovremeni rad zaista bio zahtevan.

Postoje i situacije kada zaposleni samoinicijativno ostaju duže na poslu, bez izričitog zahteva poslodavca. Takav rad se ne smatra prekovremenim u smislu zakona i ne povlači obavezu isplate uvećane zarade. Bez jasnog naloga poslodavca, ti sati ostaju van zakonske kategorije prekovremenog rada.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi