Najbolje čuvana tajna SSSR-a: Pre 64 godine dogodila se najveća nuklearna katastrofa za koju nikad nismo čuli

Kada govorimo o o nuklearnim katastrofama, odmah se pomisli na Černobilj i Fukušimu, ali to nije slučaj i sa događajem koji je potresao ruski grad Kištim.

Postoje priče koje su skrivene ili namerno zataškane.

Jedna od takvih je najveća nuklearna katastrofa pre Černobilja - i gotovo jednako snažna. Incident koji je pogodio Sovjetski Savez 29. septembra 1957. do danas ostaje treća najveća nuklearna katastrofa u istoriji sa stepenom opasnosti 6 (Černobilj i Fukušima imali su najviši nivo 7 na internacionalnoj lestvici nuklearne opasnosti).

Sistem za hlađenje rezervoara za odlaganje radioaktivnog otpada se pokvario, a rast temperature je doveo do eksplozije koja je oslobodila 20 miliona kirija.

Kištimska katastrofa kontaminirala je oblast od 20.000 kvadratnih kilometara, a hiljade ljudi, koji su živeli u blizini nuklearne elektrane, morale su da budu evakuisane.

Međutim, sovjetska vlast do 1989. godine nije priznala da se dogodio nuklearni incident jer je to bilo u doba Hladnog rata.

Osim toga, područje je bilo zagađeno još pre Kištimske katastrofe jer se radioaktivni otpad iz nuklearnog postrojenja za proizvodnju plutonijuma "Majak" ispuštao u reku Teču.

- Oko 3,2 miliona kirija su isputili u tu malu reku, a ljudi koji su živeli nizvodno su je pili i kupali se, pecali i navodnjavali useve - rekla je Kejt Braun sa Univerziteta MIT.

Nikome nisu rekli da je voda zagađena.

Istina se krila godinama

Sve se odigralo u snegom okovanom Sibiru, odnosno, u gradu Kištimu, barem su tako Rusi obavestili svet. Ali, to baš i nije tačno.

Prava istina je kako se incident dogodio u gradu Ozjorsku (drugi naziv za Majak), ali su Sovjeti pokušali da sakriju sve detalje, uključujući i ime samog grada. Označavali su ga kao Čeljabinsk-40, koji se samo po ove dve cifre razlikuje od "običnog" Čeljabinska - danas jednog od najzagađenijih gradova na svetu kada je reč o kontaminaciji radijacijom.

Youtube/NowThis World

Nije ga bilo ni na zvaničnim kartama, a niko nije smeo ni da uđe, ni da izađe bez dozvole.

Posle Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je zaostajao za razvojem nuklearnog arsenala u odnosu na SAD, pa se ubrzano radilo na istraživanjima i razvojnim projektima kako bi se proizvela dovoljna količina uranijuma i plutonijuma. Nuklearno postrojenje u Majaku izgrađeno je u žurbi između 1945. i 1948, a rupe u znanju sovjetskih fizičara onemogućile su ispravnu procenu bezbednosnih rizika. Ekološki problemi nisu ni uzimani u obzir.

Svih šest reaktora sagrađeni su na jezeru Kiziltaš, a u početku se visoko radioaktivni otpad odlagao u obližnju reku. Skladište za tečni nuklearni otpad dodato je oko 1953, a sastojalo se od čeličnih tankova montiranih u betonsku podlogu, oko 8 metara u zemlji.

Zbog visokog nivoa radioaktivnosti, otpad se sam grejao kroz toplotu dobijenu raspadanjem, iako lančana reakcija nije bila moguća. Iz tog razloga, sagrađen je hladnjak s 20 tankova, a uređaji za praćenje rada hladnjaka bili su neadekvatni.

Youtube/NowThis World

Sistem za hlađenje u jednom od rezervoara koji je sadržao od 70 do 80 tona tečnog radioaktivnog otpada je zakazao 1956, a njegova popravka nikako nije dolazila na red. Temperatura je počela da raste, rezultirajući isparavanjem i hemijskom eksplozijom osušenog otpada, koji se većinom sastojao od amonijum nitrata i acetata. Eksplozija 29. septembra 1957. imala je procenjenu snagu od 70 do 100 tona TNT-a, odbacila je betonski poklopac od 160 tona u vazduh bez problema.

Iako nije bilo trenutnih žrtava zbog eksplozije, bilo je izmereno oko 80 PBQ-a, a većina radioaktivnosti koncentrisala se oko reke Teče. U sledećih 10 do 11 sati radioaktivni oblak se primicao prema severoistoku, oko 350 kilometara dalje od mesta eksplozije, što je rezultiralo dugotrajnom kontaminacijom područja.

Evakuacija najbližeg stanovništva desila se tek kroz nedelju dana, bez objašnjenja, a tokom naredne dve godine evakuisano je još svega 10.000 ljudi.

Profimedia

Iako su nejasni izveštaji ukazivali na katastrofalnu nesreću Sovjeta koja je pogodila i susedne države, strani mediji su počeli o tome da pišu tek u aprilu 1958, a godinama kasnije je objavljena prava razmera katastrofe.

Pravi broj smrtnih slučajeva je i dalje neizvestan budući da je rak povezan sa zračenjem klinični teško razlikovati od "običnog raka", a broj obolelih takođe ostaje misterija.

Stručnjaci smatraju da je katastrofa u Kištimu bila gora od Černobilja zbog oslobađanja veće količine dugotrajne radioaktivne supstance stroncijuma-90. Slučajevi raka, urođenih mana i drugih značajnih zdravstvenih problema i dalje su visoki među stanovnicima tog regiona do danas.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi