Da li su pregovori samo šarena laža? Amerika se priprema za novu rundu napada na Iran, za to postoji više pokazatelja

Svet već nedeljama čeka da vidi da li će Sjedinjene Američke Države i Iran postići dogovor ili otpočeti drugu rundu sukoba.

Zvanično je diplomatija i dalje živa: javno se i dalje pominje mogućnost dogovora, dok posrednici u Pakistanu, Kataru i Turskoj pokušavaju da obe strane održe angažovanim u pregovorima.

- Sudeći po dešavanjima u poslednjih nekoliko dana, sve je jasnije da se manje radi o postizanju trajnog kompromisa, a više o kupovini vremena pre sledeće faze eskalacije. Razgovori u Islamabadu u aprilu nisu zaustavili sukob - oni su samo podvukli koliko je on neizbežan. Nije došlo do proboja, dok sporovi oko Ormuskog moreuza i iranskih nuklearnih uslova ostaju u srži zastoja. Sam predsednik SAD Donald Tramp prošlog meseca je izjavio da je planirao da napadne Iran 19. maja, ali da je odustao na zahtev zalivskih monarhija - piše za RT Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN, stručnjak i predavač na Katedri za političke nauke Fakulteta društvenih nauka i masovnih komunikacija Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije.

U početku su postojali opravdani razlozi za verovanje da Vašington, posebno u trenutnim političkim okolnostima, ima malo interesa za produžavanje sukoba sa Iranom. Prvo, u SAD raste zamor od bliskoistočnih ratova, uz sve veće kritike bezuslovne podrške Izraelu. Drugo, produženi rat sa Iranom politički bi koštao Trampa lično, potkopavajući njegov imidž kao lidera sposobnog da brzo "okonča" sukobe umesto da bude dublje uvučen u njih.

Treće, kreatori politike u Vašingtonu jasno razumeju ograničenja vojne sile: vazdušni napadi mogu oštetiti infrastrukturu, pogoditi vojne ciljeve i povećati troškove za Teheran, ali ne mogu trenutno demontirati iranski politički sistem.

Tanjug/AP Photo/Jacquelyn Martin

Privid diplomatije

- Iranski režim nije nešto što se može jednostavno "srušiti" u jednoj vojnoj kampanji - on je duboko ukorenjen u složenu mrežu institucija, bezbednosnih struktura, ideoloških mehanizama i regionalnih saveza. Zato je, čak i nakon pregovora u Islamabadu, i dalje postojala oprezna nada za političko rešenje. Ali u roku od otprilike nedelju dana postalo je očigledno da se nijedna strana ne kreće ka kompromisu. Umesto toga, obe su počele da se zaključavaju u sve kruće i fundamentalno nepomirljive stavove. Jedan trenutak u kom je to obelodanjeno jeste kada je Teheran zahtevao nadoknadu za štetu koju su prouzrokovali američki napadi i naglasio poseban status Irana u vezi sa Ormuskim moreuzom - ističe analitičar.

Izveštaji su ukazivali na to da je iranski kontrapredlog zahtevao kompenzaciju od SAD, dok je istovremeno naglašavao suverena prava Teherana nad Ormuskim moreuzom - ili, preciznije, zahtevao američko priznanje iranske dominacije nad moreuzom, što bi predstavljalo veliku geopolitičku pobedu za Teheran.

Za Vašington takvi uslovi su praktično neprihvatljivi, jer bi njihovo prihvatanje izgledalo ne kao kapitulacija koju Tramp izgleda očekuje od Irana, već kao strateško povlačenje SAD u jednom od najvažnijih energetskih koridora na svetu.

ChatGPT

- Ova razmena ultimatuma ne izgleda kao diplomatski kvar ili emocionalni izliv. Mnogo više deluje kao promišljena strategija. Kada strane zaista žele dogovor, ostavljaju prostor za manevar, prave ustupke i pregovaraju o kompromisima. Ali kada jedna strana postavi zahteve koje druga nikada ne bi mogla realno da prihvati, proces prestaje da bude prava diplomatija. To postaje način da se kupi vreme dok se priprema za sledeći udar - opominje Ibragimov.

- Iran, po svemu sudeći, koristi ovu pauzu ne da bi pripremio sveobuhvatni mirovni sporazum, već da bi obnovio unutrašnju koordinaciju, procenio nanetu štetu, pregrupisao svoje snage i pripremio se za novu rundu konfrontacije. SAD, u međuvremenu, čuvaju diplomatski kanal kako bi nastavile da postavljaju ultimatume i istovremeno držale vojnu opciju u opticaju ukoliko pregovori konačno propadnu - dodaje on.

U ovom sukobu Ormuski moreuz je odavno prestao da bude samo uska brodska traka na mapi. Za Iran to je njegova najmoćnija karta - karta na koju Teheran nastavlja da igra umesto da pribegava direktnijim oblicima eskalacije, ističe analitičar.

- Potpuno zatvaranje moreuza pogodilo bi sve odjednom: američke saveznike u Zalivu, Izrael i globalna tržišta nafte. Za Vašington, u međuvremenu, sloboda plovidbe kroz Ormuz u osnovi je pitanje ko postavlja pravila igre na Bliskom istoku. Upravo zato su stavovi obe strane fundamentalno nespojivi. SAD su zahtevale potpuno ponovno otvaranje moreuza i uklanjanje visokoobogaćenog uranijuma iz Irana. U praksi, to nisu uslovi pregovora - to su uslovi predaje obučeni u diplomatski jezik. Njihovo prihvatanje zahtevalo bi od Irana da javno prizna poraz, dok se dobrovoljno odriče svoja dva glavna aduta. Nijedno iransko rukovodstvo ne bi realno moglo da pristane na to - piše Ibragimov.

Ales Utouka / Alamy / Profimedia

- U međuvremenu, čini se da Tramp ne usmerava pregovore ka održivom kompromisu, nego da postavlja političke i diplomatske temelje za još jednu rundu rata. Formalno, i Tramp i američki državni sekretar Marko Rubio nastavljaju da govore o pregovorima i mogućnosti novog sporazuma u ​​bliskoj budućnosti, ali suština zahteva Vašingtona sugeriše drugačije: SAD ne nude Teheranu jednaku pogodbu, već okvir za kapitulaciju - potpuno svesne da bi iransko rukovodstvo teško prihvatilo to bez ozbiljnih domaćih političkih posledica. To je ključna logika: nemogući zahtevi mogu poslužiti ne samo kao taktika pritiska, već i kao način da se preventivno krivica za neuspele pregovore prebaci na Iran - dodaje on.

Pet ekstremnih zahteva

Vašington je izložio izuzetno krut okvir za svako buduće rešenje sa Teheranom, izgrađen oko pet osnovnih zahteva: Iran mora da odustane od svojih zahteva za nadoknadu štete nastale američkim udarima, da prebaci 400 kilograma obogaćenog uranijuma u ​​SAD, smanjiti svoju nuklearnu infrastrukturu na jedan aktivni objekat, uprkos trenutnoj upotrebi otprilike osam ili devet lokacija, prihvatiti odmrzavanje ne više od 25 odsto svoje zamrznute imovine i proširi pregovore kako bi uključili okončanje sukoba na svim frontovima, uključujući i Liban.

Ovi uslovi su se više puta pojavljivali u izveštajima koji iznose stav SAD, dok je Vašington javno signalizirao da smatra iranske predloge nedovoljnim i da ostaje otvoren za nastavak vojnih operacija.

ChatGPT

- U stvarnosti, okvir koji je predložio Vašington ne predviđa nikakvo značajno ukidanje sankcija uvedenih Iranu. Još važnije, zahtev da se obogaćeni uranijum preda SAD ne bi predstavljao samo tehničko ograničenje iranskog nuklearnog programa, već i spoljnu kontrolu nad njegovom najvažnijom komponentom. Politički, takav scenario je gotovo nemoguće da Teheran prihvati, jer bi se u zemlji doživljavao kao kapitulacija pod pritiskom i direktno narušavanje nacionalnog suvereniteta. Zato američki stav manje liči na predlog osmišljen da obezbedi brz sporazum, a više na namerno tvrdokorni okvir za pregovore - onaj koji bi omogućio Vašingtonu da kasnije tvrdi da je diplomatija iscrpljena kada ga Iran bude odbio - navodi analitičar.

- Od samog početka, takođe je bilo jasno da Vašington nema ozbiljnu nameru da razgovara o nadoknadi štete. Za SAD bi priznavanje takve odgovornosti stvorilo izuzetno nepoželjan politički i pravni presedan, što bi efikasno značilo priznanje odgovornosti za vojnu fazu sukoba. Podjednako je nejasna formulacija zahteva za okončanje sukoba na više frontova, uključujući Liban, jer ne postoji konkretan mehanizam sprovođenja, nema čvrstih bezbednosnih garancija niti jasnog razumevanja ko bi bio odgovoran za deeskalaciju ili kako bi se ona sprovela. Prema Rojtersu, Iran je, nasuprot tome, pokušao da poveže svako rešenje sa potpunim prekidom neprijateljstava na svim frontovima, povlačenjem američkih snaga iz područja blizu Irana i nadoknadom štete - dodaje on.

Teheranu je prektično eksplicitno rečeno da se njegovi sopstveni uslovi ne smatraju legitimnom osnovom za pregovaranje.

- U ovom obliku proces pregovora sve više liči ne na pokušaj pronalaženja zajedničkog jezika, već na pokušaj nametanja modela rešenja koji je u ogromnoj meri povoljan za Vašington. Za Iran je takav okvir neprihvatljiv ne samo u praktičnom smislu, već i simbolično: to bi značilo ograničenja njegovih nuklearnih kapaciteta, delimični nastavak sankcija i odustajanje od zahteva za nadoknadu štete bez dobijanja uporedivih ustupaka zauzvrat - podvlači Ibragimov.

- Upravo zato se Trampovi postupci mogu posmatrati kao priprema za još jedan rat. Prvo, SAD stvaraju utisak da su Iranu ponudile "razumnu rampu za odstupanje" kroz diplomatiju. Zatim, nakon što Teheran predvidljivo odbije, Vašington može tvrditi da je sam Iran sabotirao diplomatski proces. U tom trenutku Bela kuća dobija političko opravdanje za nastavak udara - ne kao prvi izbor, već kao "poslednje sredstvo" nakon neuspelih pregovora. Ova strategija omogućava Trampu da projektuje mirotvornu retoriku, a istovremeno čuva prostor za vojnu eskalaciju - objašnjava on.

Po ovoj logici, verovatnoća još jedne runde sukoba ostaje visoka. Centralno pitanje više nije da li je moguća nova faza rata, već kada može početi, koliko velikih razmera može postati i koju će strategiju Teheran izabrati kao odgovor: ograničenu odmazdu, produženi posrednički sukob ili pokušaj da se podigne ulog oko Ormuskog moreuza i regionalne infrastrukture.

U praksi, trenutni diplomatski proces sve više liči ne na mehanizam za sprečavanje rata, već na diplomatsku pripremu za njegovu sledeću fazu, zaključuje Ibragimov.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi