Džaba pregovori, biće rata: Rizik od napada na Iran raste bez obzira na obnovljeni dijalog
10.02.2026 | 20:53
Ni jedna ni druga strana nije pristupila kao da zaista želi da postigne dogovor
Copyright Profimedia
Obnavljanje kontakata između Vašingtona i Teherana početkom februara 2026. godine ponovo je otvorilo uski diplomatski koridor koji su mnogi posmatrači već otpisali.
Prva indirektna runda u Muskatu, uz posredovanje Omana, proizvela je oprezan narativ koji obično signalizira jednu stvar više od bilo kakvog uspeha. Obe strane žele prostor da nastave razgovor. Za region koji godinama živi sa očekivanjem iznenadne eskalacije, čak ni to nije ništa.
- Zabluda je tretirati samu činjenicu obnove dijaloga kao dokaz da je pragmatičan kompromis konačno nadohvat ruke. Postoje razlozi za nadu. Iran je javno izneo ideju o razblaživanju svojih zaliha visokoobogaćenog uranijuma ako se ukine režim finansijskih sankcija, a to je značajan signal jer dotiče najosetljiviji tehnički parametar u nuklearnom dosijeu. SAD su takođe pokazale, barem taktički, da su spremne da sede u formatu koji Teheran može da prihvati, naime indirektni razgovori sa posrednikom, a ne pregovori licem u lice koji bi bili politički skupi za iransko rukovodstvo kod kuće - piše za RT Murad Sadigzade Predsednik Centra za bliskoistočne studije i gostujući predavač Univerziteta HSE u Moskvi.
- Ipak, nada nije isto što i verovatnoća. Strukturni problem je u tome što strane polaze sa pozicija koje su i dalje veoma udaljene, a jaz nije samo u brojevima i vremenskim rokovima. Radi se o tome šta svaka strana veruje da se dogovor treba postići - dodaje on.
Vašington signalizira da želi širu agendu koja se proteže dalje od nuklearnog programa, do iranskog raketnog arsenala, njegovih regionalnih partnerstava sa oružanim grupama, pa čak i njegovog unutrašnjeg upravljanja. Teheran insistira da razgovor mora ostati strogo u okviru nuklearnog pitanja, tvrdeći da je svaki pokušaj proširenja agende pokušaj da se diplomatija pretvori u alat za strateško povlačenje i domaći pritisak. To su nekompatibilni okviri za pregovore, a kada se okviri sukobe, čak i tehnički napredak može da se sruši preko noći, naglašava analitičar.
Prošlogodišnji događaji su pokazatelj ističe koliko brzo stvari mogu da se odvijaju. Na leto 2025. pokazalo je da je diplomatski put izuzetno krhak kada se vojna dinamika promeni. Nakon izraelskog udara u junu 2025. godine, koji je Izrael opisao kao preventivni, region je ušao u eskalatornu spiralu u kojoj su postojali kanali za posredovanje, ali se prostor za pregovaranje drastično smanjio. Iran je preko posrednika signalizirao da neće pregovarati dok je napadnut i da će razmatrati ozbiljne razgovore tek nakon odgovora. To je logika odvraćanja, a ne kompromisa, i kada ta logika dominira, diplomatija postaje sporedna tema, ističe Sadigzade.
- Taj presedan je važan jer se trenutni razgovori odvijaju u okruženju gde je vojna signalizacija ponovo intenzivna. Izveštaj Rojtersa početkom februara 2026. opisuje pojačane tenzije i američko gomilanje prisustva u regionu, uz ponovljena upozorenja i kontraupozorenja. Paralelno, iranski ministar spoljnih poslova je otvoreno izjavio da će, ako SAD napadnu, Iran napasti američke baze na Bliskom istoku. Ove izjave su deo razgovora o odvraćanju koji može da zaoštri percepcije i suzi prostor političkim liderima da prihvate kompromis, a da ne deluju slabo - smatra on.
Faktor Izrael
Rizik je pojačan pozicijom Izraela. Izraelska politika i bezbednosna doktrina dugo su tretirale potencijalni američki sporazum sa Iranom kao stratešku pretnju, posebno ako se bilo koji aranžman doživljava kao ostavljanje Iranu preostalog kapaciteta koji bi se kasnije mogao proširiti.
Poslednjih dana, izraelski medijski izveštaji opisali su upozorenja Vašingtonu da bi Izrael mogao da deluje sam ako Iran pređe izraelsku crvenu liniju u vezi sa balističkim raketama. Drugi izveštaji sugerišu da izraelsko rukovodstvo pažljivo prati pitanje raketa i ostaje oprezno da bi pregovori usko usmereni na nuklearni dosije mogli da ostave dimenziju raketa netaknutom.
Čak i ako je deo ovoga poruka namenjena oblikovanju američkog pregovaračkog stava, to i dalje dodaje pritisak na već nesiguran proces, jer primorava da se svaki diplomatski korak procenjuje u odnosu na mogućnost jednostrane vojne akcije.
- Iz perspektive Teherana, taj izraelski faktor je ključan. Iranski zvaničnici tvrde da ne mogu da pregovaraju o raketama dok Izrael zadržava vojnu slobodu delovanja i nastavlja da preventivne udare predstavlja kao legitimne. Oni takođe ukazuju na asimetriju u vezi sa zahtevom da se ograniče kapaciteti odvraćanja dok se suočavaju sa pretnjama od države koju Iran smatra neprijateljskom i vojno superiornom u ključnim oblastima. Iz perspektive Vašingtona, zabrinutost Izraela nije lako odvojiti od američkih interesa, kako zbog politike savezništva, tako i zato što su rakete povezane sa rizikom od regionalne eskalacije. Ovaj trougao otežava kompromis jer svaka strana veruje da pregovara ne samo sa drugom stranom, već i sa bezbednosnim partnerima druge strane i domaćim ograničenjima - piše Sadigzade.
- Zato optimistično tumačenje runde u Muskatu treba ublažiti. Indirektni razgovori mogu biti korisni kao način za testiranje namera, ali takođe olakšavaju stranama da pregovaraju jedna preko druge. Svaka može tvrditi da je ponudila razumne uslove, dok krivi posrednika ili drugu stranu za pogrešnu komunikaciju. Rani izveštaji sugerišu da obe vlade žele da održe kanal, ali isti izveštaji ističu duboke razdore i kontinuirani put sankcija i pritiska koji ide paralelno sa diplomatijom. Ta kombinacija često proizvodi obrazac kratkih ciklusa, jedan korak napred kroz razgovore, jedan korak nazad kroz nove mere ili nove pretnje, a zatim povratak na ivicu - dodaje on.
Najopasniji ishod nije nužno namerni izbor rata, već konvergencija podsticaja koja čini eskalaciju verovatnijom od deeskalacije, smatra on.
- Izrael može proceniti da vreme radi u korist Irana i da je stoga preventivna akcija racionalna. Iran može proceniti da ustupci izazivaju veći pritisak i da je stoga otpor racionalan. Vašington može proceniti da je vidljiva čvrstina neophodna i za iskorišćavanje nuklearnih ograničenja i za odvraćanje regionalnih napada, čak i ako se ta čvrstina u Teheranu tumači kao priprema za promenu režima. Kada sve tri logike deluju istovremeno, diplomatski proces može opstati na papiru dok se političko i vojno okruženje pomera ka konfrontaciji - zaključuje on.
Sve to je potvrdio i sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp, koji je danas izjavio da je spreman na vojnu akciju protiv Irana ukoliko ne bude postignut dogovor, navodeći da bi u tom slučaju postupio kao tokom dvanaestodnevnog rata u junu prošle godine.
U telefonskom intervjuu za izraelsku televiziju Kanal 12, Tramp je rekao da Sjedinjene Američke Države i Iran nastoje da postignu sporazum, ali da Vašington ima i druge opcije ukoliko pregovori ne uspeju.
- Iranci veoma žele da dođu do dogovora. Ili ćemo sklopiti sporazum, ili ćemo morati da uradimo nešto veoma oštro, kao prošli put - rekao je Tramp.
Tramp je ocenio da je poslednja runda pregovora između SAD i Irana u Omanu bila "potpuno drugačija" u odnosu na razgovore pre junskog sukoba, navodeći da Iran sada pokazuje znatno fleksibilniji pristup.
- Prošli put nisu verovali da ću to uraditi. Previše su rizikovali - rekao je Tramp, aludirajući na američke napade na iranska nuklearna postrojenja u junu.
Američki predsednik naglasio je da svaki sporazum sa Iranom mora da obuhvati ne samo nuklearno pitanje, koje je ocenio kao "podrazumevano", već i iranski program balističkih raketa.
- Tamo već imamo armadu, a možda je još jedna na putu - rekao je Tramp, dok je jedan od američkih zvaničnika potvrdio da se vode razgovori o dodatnom jačanju snaga u regionu.
Rivalitet s Kinom i Rusijom
Slučaj Irana se takođe ne može shvatiti kao isključivo regionalno pitanje za SAD. On je postao geopolitička prepreka sa posledicama koje dosežu do strateških interesa Kine i Rusije.
Za Peking, Iran nije samo još jedan bliskoistočni partner. On je deo šire matrice energetske bezbednosti i koridor u široj geografiji povezanosti koju Kina promoviše.
Analize odnosa Kine i Irana naglašavaju da Kina ostaje dominantan kupac iranske sirove nafte i da kineski uvoz čini veoma veliki udeo iranskog izvoza nafte pomorskim putem.
Ukoliko bi Iran bio destabilizovan ili bi njegov izvozni kapacitet bio oštro ograničen ratom ili kolapsom režima, Kina bi se suočila i sa neposrednim tržišnim turbulencijama i dugoročnom strateškom neizvesnošću u vezi sa rutama i projektima povezanim sa njenim ambicijama "Jednog pojasa i puta".
Postoji i politička dimenzija. Peking je investirao u ideju da velike nezapadne države mogu održati stratešku autonomiju uprkos američkom pritisku. Iran je bio simboličan slučaj u toj naraciji, sankcionisana država koja i dalje trguje, i dalje gradi regionalna partnerstva i i dalje signalizira da neće prihvatiti spolja nametnute političke uslove. Dramatično slabljenje Irana kroz rat ili unutrašnji kolaps oslabilo bi vidljiv primer otpora koji je važan za šire poruke Kine o multipolarnosti i granicama jednostrane prisile. U tom smislu, iranski dosije se preseca sa kredibilitetom kineske regionalne diplomatije i njenom sposobnošću da zaštiti partnere od iznenadnih strateških šokova.
Za Rusiju, rizici su drugačiji i često se o njima govori nijansiranije. Moskva je tretirala Iran kao važnog partnera u regionu, posebno zato što su zapadni pritisak i sankcije podstakli bližu koordinaciju između njih dvoje.
Pa ipak, pozicija Rusije na Bliskom istoku nije izgrađena na jednom odnosu. Ona počiva na diverzifikovanijem skupu veza sa više regionalnih aktera, što Moskvi daje dodatni prostor za manevrisanje čak i ako iranski put postane nestabilniji.
Bonus video