"Pre 30 godina sam se borio za nezavisnost, a danas još čekam na slobodu"

Eritreja zvanično obeležava 30 godina nezavisnosti od Etiopije, a tokom svoje borbe za samostalnost, narod te zemlje naučio je da svakodnevno živi u ratu. Bivši urednik i novinar BBC-ja Semjuel Gebrehivet bio je vojnik koji se borio za nezavisnost, a sada opisuje svoje iskustvo na bojnom polju i detaljno objašnjava kako su nestale sve nade u trenutku kada je Eritreja postala represivna jednopartijska država.

– Navikli smo na bol i žrtvu. Mnogi od nas su ranjeni dva ili tri puta tokom borbi. Još uvek se pitam kako smo uspeli da pokrijemo teritoriju od Karore – severnog vrha Eritreje, do Dumeire – južnog vrha, spavajući u rovovima i penjući se na svaku planinu i silazeći u svaku dolinu. Bio sam među srećnicima. Oko 65.000 naših boraca poginulo je u borbi – počinje on svoju priču.

– Pridružio sam se oslobodilačkoj vojsci kao šesnaestogodišnjak 1982. godine, nakon što sam slušao priče o etiopskoj agresiji. Prošao sam nekoliko meseci obuke u dolini Arag. Naučili smo kako da napadamo i kako da se branimo, kako da se kamufliramo i kako da koristimo oružje, uključujući granate. Učestvovao sam u bitkama koje su kulminirale oslobađanjem lučkog grada Masava u operaciji “Fenkel” u februaru 1990. Ta operacija je bila presudna – priča nekadašnji novinar.

– Puna tri dana smo vodili intenzivne borbe za zauzimanje ovog strateškog grada, a zatim smo ga branili više od godinu dana. U tim bitkama zadobio sam rane od gelera. Lečio sam se u bolnici, a nakon otpuštanja vratio sam se na ratište. Godine 1991. bili smo na ostrvu Dahlak, blizu Masave, kada smo čuli najlepšu vest – konačno smo postigli svoju nezavisnost – priča on.

Dani proslave

Ispunjeni radošću, putovali su brodom do Masave. Potom su ih prevezli kamionima do prestonice Asmare, te su prešli južni kontrolni punkt etiopske vojske. Punkt je bio bez posade, jer su ga etiopski vojnici napustili.

U Asmari je vladala atmosfera kao iz snova. Ljudi u gradu ostavili su sve kako bi pozdravili borce za nezavisnost. Na ulicama prestonice se slavilo uz muziku i tradicionalni ples.

Proslave su trajale danima i noćima.

– Sećam se trenutka kada su dva pripadnika naše jedinice ugledala članove svoje porodice. Suze, radost, vriska. Otac jednog od njih vikao je: “Našao sam svog sina!” To je bilo jedino što je rekao dok je trčao ispred našeg kamiona. Kasnije su nam zapovednici dozvolili da izađemo i potražimo članove svojih porodica. Tada smo se svi nadali da će Eritreja procvetati i da ćemo živeti srećno do kraja života – priča Semjuel.

Dan posle

Na nesreću naroda koji je preživeo sve užase rata, nije trebalo mnogo da se brzo izbrišu sve njihove nade. Kada su mladi vojnici rešili da napuste vojsku i vrate se svojim porodicama i životu, rečeno im je da zemlja nema ništa sem njih i da moraju da ostanu. Posle toliko godina provedenih na bojnom polju, ništa im nije bilo plaćeno, dobijali su samo hranu.

Borci koji su tokom revolucionarnih godina funkcionisali kao jedna, porodična jedinica bili su zgroženi kada su postali svesni ponašanja vođa – mnogi od njih su bili srećni zbog izvojevane nezavisnosti, ali ih nije bilo briga ni za vojnike, ni za narod.

Neki vrhovni lideri viđeni su kako se opijaju u barovima, uživajući dok su se aktivni vojnici mrcvarili po novim ratištima.

Obični „tegadelti“ (borci za slobodu) strpljivo su čekali da se njihovi uslovi promene, ali ništa se nije dogodilo.

Zemlja mora

Granice današnje Eritreje, te čitavog područja, nastale su tokom evropske kolonizacije. Tokom srednjeg veka i otomanske okupacije, istorijsko ime Eritreje je bilo Bahr-Negaš. Nakon pada kraljevstva naziv je bio Medri Bahri (Zemlja mora). Italija je pred kraj 19. veka osnovala koloniju pod nazivom Eritreja. Naziv je dobila prema latinskoj reči Erythræa, kako su nazivali Crveno more.

Rat sa komšijama

Godine 1993, uoči druge godišnjice nezavisnosti Eritreje, bivši borci su protestovali i tražili od svojih vođa da saslušaju njihove pritužbe. Prisilili su svoje vođe da sazovu sastanak na glavnom stadionu u Asmari.

– Razumemo vaše probleme; to je čest problem; zajednički ćemo rešiti situaciju – glasili su odgovori.

Čim je protest završen, vođe su tajno zadržale lidere protesta – jednog po jednog, tokom nekoliko dana. Ubrzo nakon toga, osuđeni su na zatvorske kazne u trajanju od jedne do 15 godina.

Platili su visoku cenu i na kraju postali žrtve onih za koje su se borili. Mnogi su rekli da režim ide putem diktature, a drugi su pozvali na strpljenje, rekavši da će biti sastavljen ustav koji će Eritrejcima garantovati demokratiju.

Ništa od toga se nije dogodilo. Eritreja je ostala jednopartijska država, koja nikada nije održala parlamentarne i predsedničke izbore.

U međuvremenu, Eritreja se našla u ratu sa svim svojim susedima – Jemenom 1995, Sudanom 1996, Etiopijom od 1998. do 2000. i Džibutijem 2008. Izgubljene su još desetine hiljada mladih života.

Eritrejske trupe su sada umešane u peti sukob od nezavisnosti. One se nalaze u etiopskoj regiji Tigraj i bore se zajedno sa etiopskim trupama protiv Narodnooslobodilačkog fronta Tigraja (TPLF).

TPLF je bio na vlasti u Etiopiji kada je Eritreja stekla nezavisnost i tokom graničnog rata između dve nacije od 1998. do 2000. godine.

– Odmah nakon nezavisnosti, pridružio sam se trupi koju podržava vladajuća stranka, nadajući se da ću pomoći u izgradnji zemlje i živeći za tu slobodu o kojoj sam maštao, a koja ne postoji ni danas. Pisao sam drame i pesme i učestvovao u predstavama. Jedna od najpoznatijih muzičarki Eritreje, Helen Miles, otpevala je jednu od mojih pesama: “Masava”. Kasnije sam radio kao novinar u vladinim novinama, sve dok me vlasti nisu prognale – kaže Semjuel.

Promena je neizbežna

I onaj mali politički prostor kojeg je bilo, prestao je da postoji nakon graničnog rata između Etiopije i Eritreje.

U septembru 2001. godine vlada je naredila suzbijanje svih “nepodobnih”. Uhapšeno je jedanaest najviših zvaničnika i mnogi kadrovi srednjeg ranga koji su podržali ideju reforme. Kasnije su prebačeni u zatvore i za njih se više nikada nije čulo.

Pročitajte još;

Gde je sve služenje vojnog roka obavezno i u kojoj državi traje čak 10 godina

Vešanje, streljanje i odrubljivanje glave: Smrtna kazna je u nekim zemljama i dalje dozvoljena, a metode izvršenja su zastrašujuće (FOTO)

Takođe je privedeno jedanaest novinara koji su objavljivali pritužbe na račun vlasti, a novine u kojima su radili su zabranjene.

Niko od njih nije izveden pred nezavisni sud i njihovo mesto boravka i dalje je nepoznato.

Eritreja ostaje jednopartijska država koja nije održala nacionalne izbore od nezavisnosti. Ne postoji slobodna štampa ili nezavisne grupe civilnog društva. Sve međunarodne NVO i lokalne građanske organizacije su zabranjene.

Zvanične statistike pokazuju da su se zdravstvena zaštita i obrazovanje popravili od samostalnosti. Uz ograničene izglede za posao i dugogodišnju obaveznu, neplaćenu vojnu službu, mnogi mladi nastavljaju da napuštaju zemlju tražeći azil u drugim afričkim državama ili Evropi.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi