Kako je Perfidni Albion zamalo istrebio Irce: Vekovni pritisak imao za cilj potpuno etničko čišćenje Irske i nametanje britanske vlasti

Mesec maj je za istoriju odnosa Britanaca, tj. Engleza i Iraca, izuzetno važan. Kroz devet vekova nasilja, obeležen je najkrvavijim zločinima britanske regularne armije i paravojnih formacija, jedinica sastavljenih od bivših robijaša, učinjenih ka irskim katolicima.

Tokom rata za nezavisnost Irske protiv engleske vlade u Londonu, 1921. godine, zabeleženi su monstruozni zločini paravojne jedinice "Black and Tans". Nju su činili bivši robijaši i nezaposleni vojnici koji su služili u Prvom svetskom ratu, a u ovom periodu su bili regrutovani kao pomoćne jedinice "Royal Irish Constabulary" (RIC - Kraljevska irska policija).

Poznati tamni kaputi RIC-a i britanske vojne "kaki" svetlo-braon pantalone, dale su ime ovoj jedinici, a brutalnost, ubistva, pljačke i paljevine dale su im reputaciju, od koje su u Irskoj zazirali i neki protestanti, kamoli katolici.

Wikipedia

Upravo su "Black and Tans" izazvali majski Masakr u dablinskoj carinarnici, nakon što je Irska republikanska armija (IRA) izvela napad na ovu ustanovu. Žestoka reakcija britanskih snaga, tj. ove zloglasne jedinice, bila je oličena u nasilju nad civilima, katolicima, u okolnim područjima.

Prema izveštajima objavljenima u arhivi "Irish Times", više civila je ubijeno, a cele katoličke četvrti su bile meta pljački i paljenja. Ovi događaji dodatno su produbili nepoverenje između katoličkog stanovništva i britanskih vlasti.

Optužbe da neko skriva borce IRA bile su najčešće, a bile su i povod jedinici da streljaju civile na pragu rodne kuće. "Simpatizeri" IRA bili su takođe optuživani za posedovanje oružja, a na meti su bile i radnje, prodavnice, kafane i farme.

Ovo poslednje je bilo posebno bitno, jer je otimanje hrane bilo jedan od načina "borbe" ove jedinice protiv irskog stanovništva. Brutalna premlaćivanja žena i dece su takođe bila sredstvo zastrašivanja. Irci su, bez pomoći sa strane, kao odgovor svoj bes usmerili kroz muziku i umetnost.

Popularne narodne pesme govore o tom periodu. Osim "Come out ya Black and Tans", kojom oni engleske robijaše pozivaju na fer borbu pesnicama, postoji i pesma "Kinky Boots".

Ona govori o ustaljenoj praksi usamljenih pripadnika engleskih paravojnih formacija, da u nedostatku ženskog dodira posegnu za nežnom rukom svog saborca, o čemu reči pesme najbolje svedoče.

Pokolji civila u Belmaziku, smrt Bobija Sandsa i masakri u Deriju

Turobna i teška irska istorija dodatno je zakomplikovana krajem 60-ih godina prošlog veka. Iako je Irska u tom trenutku bila skoro 50 godina nezavisna zemlja, njen severni deo, Ulster, odnosno Severna Irska, ostao je deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Na toj teritoriji represija Engleza se nastavila, a pokušaji da se narastajuća irska katolička populacija obuzda i neutrališe dovela je do perioda koji je Perfidni Albion (Velika Britanija) ironično nazvao "The Troubles" (Nevolje).

Tokom tih "Nevolja", u maju 1974. godine došlo je do serije bombaških napada u Dablinu i Monaganu. Ovi napadi, za koje se veruje da su izvršeni uz podršku lojalističkih paravojnih grupa i potencijalno britanskih obaveštajnih službi, ubili su 33 civila, većinom katolika.

Prema izveštaju Barona iz 2006. godine, irske vlasti su kasnije ukazale na moguće učešće britanskih agenata, ali istraga nikada nije u potpunosti razjasnila odgovornost. Ovaj događaj ostaje jedan od najsmrtonosnijih u istoriji "The Troubles" i simbol je patnje katoličke zajednice.
Sedamdeste godine prošlog veka su bile izrazito krvave. Borba IRA protiv britanske policije i snaga lojalnih kruni u Londonu dovela je i do većeg broja napada irskih nacionalista na institucije. Meta su bile i firme i imanja manjinskih protestanata odanih Engleskoj.

Profimedia

U takvom jednom napadu 1976. godine navodno je učestvovao i Bobi Sands, borac IRA. Međutim, da su optužbe vrlo verovatno bile lažne, svedoči i to da je on osuđen na 14 godina robije zbog posedovanja oružja, a ne zbog napada.

Ideološki opredeljen, čvrst u svojim stavovima, Sands je početkom aprila 1981. godine započeo štrajk glađu i postao simbol irskog otpora. Svoj život je tragično završio u 27. godini, mesec dana kasnije, 5. maja, nakon čega su u Deriju, podeljenom gradu, izbili neredi.

Irski nacionalisti potrešeni Sandsovom smrću napali su unionističku policiju, a britanske snage su brutalnim odgovorom ubile nekoliko civila tokom protesta.

Prema dokumentima Amnesty Internationala iz 1981. godine, Britanci su u pokušaju da rasteraju demonstrante koristili plastične metke i suzavac. To je rezultiralo smrću dvoje civila, uključujući 14-godišnju devojčicu.

Bobi Sands je ušao u legendu i postao deo nacionalnog mita o kojem su snimljene pesme i napisane knjige.

Iza njega su ostali citati koji govore da će "svanuti dan kada će svi ljudi Irske želeti da pokažu želju za slobodom, tada ćemo videti izlazak sunca".

Incidenti u Deriju su dodatno radikalizovali katoličku zajednicu.

Tvrd je orah, voćka čudnovata, ne slomi ga, al’ zube polomi!

Nažalost, nasilje koje su pretrpeli Irci od strane svojih prvih suseda u prethodnih devet vekova, nije se dešavalo samo u maju, već je praktično bilo svakodnevno. Za razumevanje događaja iz 20. veka, potrebno je vratiti se nakratko u prošlost.

Sukob Normana (preci Engleza) i Kelta (preci Iraca) počeo je u drugoj polovini 12. veka. Vek ranije su Normani iz severne Francuske, tj. Normandije, pod vođstvom Vilijama Osvajača, provalili na ostrvo, pokoravajući anglosaksonske domoroce.

Slabije organizovan otpor domorodaca rezultirao je brzim padom današnje Engleske, dok su se keltske teritorije, današnji Vels, Škotska i ostrvo Irska pokazali kao tvrd orah.

Prvi irski grad koji je potpao pod kontrolu Anglo-normana bio je Veksford 1169. godine, a od tog momenta počinju patnje irskog naroda, koje traju do današnjeg dana.

Široka engleska kolonizacija u 16. veku pod Tjudorima, zatim i kampanja Olivera Kromvela u 17. veku, uz masovne pokolje hiljada irskih katolika u Drogedi i Veksfordu, dovela je posledično do modernih sukoba u Severnoj Irskoj.

Prema istoričaru Timu Patu Kuganu u njegovom delu "Ireland in the Twentieth Century", Kromvelova kampanja je ekonomski obogaljila irske katolike zemljoposednike. Konfiskacija zemlje je smanjila njihov udeo u posedovanju zemlje sa 60 odsto na svega 20 odsto u roku od jedne decenije.

Ovo se smatra jednim od ranih primera etničkog čišćenja u zapadnoj Evropi, a bilo je uvod za najstrašnije pogrome i genocid.

Kada ne možeš da ih pobediš, izgladni ih do smrti

U 18. veku, Kazneni zakoni (Penal Laws) dodatno su marginalizovali katolike, ograničavajući njihova verska, politička i ekonomska prava. Katolicima je bilo zabranjeno posedovanje zemlje, glasanje, obrazovanje i obavljanje javnih funkcija, čime su sistematski isključeni iz društvenog i političkog života.

Prema istorijskim analizama sa Univerziteta u Dublinu (Trinity College, 2010), ovi zakoni stvorili su duboku društvenu nejednakost, čiji su efekti bili vidljivi i u narednim vekovima.

Međutim, klasičan primer surovosti i genocidnosti jedne osvajačke, imperijalističke nacije, viđen je sredinom 19. veka. U periodu od 1845–1852. godine, zbog pohlepe i želje da se irski element u potpunosti eliminiše, među katolicima je zavladala "Velika glad".

Zvanično je uzrok gladi bila bolest krompira, koji je bio osnovna prehrambena namirnica na škrtoj irskoj zemlji. Ipak, bezočna britanska politika značajno je pogoršala krizu.

Britanske vlasti nastavile su izvoz hrane iz Irske tokom gladi, uprkos tome što su milioni Iraca umirali u najstrašnijim mukama. Ne obazirući se na situaciju, pogoršavajući je, otimanje zemlje se dešavalo čak i u toj situaciji.

Wikipedia

Prema podacima iz "The Great Hunger" istoričarke Sesil Vudam-Smit, oko milion ljudi umrlo je od gladi i bolesti. Takođe, još najmanje milion Iraca je emigriralo, što će postati manir ovog malog ponosnog naroda u pokušaju da se sačuva od osvajačkih namera komšija.

Početkom 20. veka, malobrojni koji su preživeli "Veliku glad" odlučili su da se organizovano pobune i da konačno zbace jaram sa vrata. Uskršnja pobuna 1916. godine, postavila je temelj za kasnije sukobe, a bila je uvod u irsku nezavisnost.

Britanska reakcija bila je oštra, jer su vođe pobune pogubljene, a civili su često bili žrtve nasilja.

Prema arhivskim dokumentima Nacionalnog arhiva Irske, britanske snage koristile su prekomernu silu, uključujući hapšenja bez suđenja i uništavanje imovine.

Petogodišnji rat Iraca za slobodu završen je 1921. godine, kada je Ujedinjeno Kraljevstvo, tj. vlada u Londonu, nemajući kud, priznala Irsku kao nezavisnu državu.

Danas u svetu živi najmanje 40 miliona ljudi koji su irskog porekla, a u Republici Irskoj tek ih je nešto više od četiri miliona. Nacionalni praznik Iraca, dan Svetog Patrika, primer je praznika koji sa ponosom proslavlja narod čija je domovina pod stalnim udarom imperijalista i osvajača.

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam