Republike Donbasa tražile su nezavisnost duže od jednog veka: Kako je zapravo nastao trenutno najveći problem Ukrajine

Aktuelni događaji na istoku Evrope ponovo su skrenuli pažnju na Donbas, istorijsku oblast na granici Ukrajine i Rusije. Prema standardima istorije, ovo područje je nastalo sasvim nedavno, i oduvek je bilo pomalo odvojeno. Važno je razumeti evoluciju Donbasa u kontekstu trenutne krize, koja je počela 2014.

Donbas je danas industrijski i rudarski region, ali je dugo vremena bio uglavnom nenaseljen. Stepska zona koja se protezala duž južnih granica srednjovekovne Rusije (koja još nije bila podeljena na današnju Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju) zvala se Divlja polja.

U njoj su živeli nomadski narodi, a farmeri su se samo s velikim poteškoćama kretali na jug. Posle mongolske invazije u 13. veku, Divlja polja su bila opasno mesto.

Tokom četiri stotine godina, seljaci iz Rusije i Ukrajine počeli su postepeno da se naseljavaju u budući Donbas.

Veliki iskorak nastupio je u 19. veku, kada su tamo otkrivena nalazišta uglja postala neophodna za industriju. Tada su osnovani mnogi gradovi bez kojih je nemoguće zamisliti današnji Donbas.

Razvoj Donbasa

Britanski industrijalac Džon Hjuz sagradio je 1869. godine fabriku oko koje je izraslo selo Juzovka, koje imalo je još nekoliko imena, uključujući i Stalino, pre nego što ju je jedan meštanin 1961. preimenovao u Donjeck.

Profimedia

Njegovo ime je bilo Nikita Hruščov, čovek skromnog porekla koji je radio kao monter metala, a koji je završio na mestu lidera Sovjetskog Saveza.

Sedam godina kasnije, 1868, pojavio se Kramatorsk, a 1878. Debaljcevo. Gradovi su brzo rasli. Naslage uglja i sve veće fabrike činile su jedinstveno lice regiona. Ovo važi čak i za pejzaž: gde god da krenete u modernom Donbasu, džinovske deponije upadaju u oči.

Donbas je formiran kao industrijski region i njegovi gradovi i fabrike često se prelivaju jedni u druge, čak i danas. Region je bio naseljen sa nekoliko struja kolonista iz Rusije i Ukrajine i njegovo stanovništvo je bilo veoma raznoliko, ali su se njegovi narodi lako mešali zbog blizine jezika i kulture.

Ubrzani razvoj počeo je krajem 19. i početkom 20. veka, kada je Donbas postao ogroman rudnik i kovačnica za Rusko carstvo.

Problem star više od jednog veka

Mnogo toga se promenilo 1917. Dve revolucije i građanski rat podelili su istoriju cele Rusije na „pre” i „posle”.

Posle Februarske revolucije, kada je monarhija pala, regionom je vladao Privremeni komitet. U međuvremenu, Centralna rada u Kijevu proglasila je Ukrajinu autonomnom, pre nego što je proglasila nezavisnost nakon Oktobarske revolucije. Rada je postavila široke teritorijalne pretenzije, koje su uključivale i teritoriju Donbasa. Međutim, nije sasvim tako. Juzovka je bila pogranični grad, prema odredbama Rade. Nijansa je bila u tome što Rada nije imala nikakvu vlast nad većinom ovih teritorija i ubrzo se zavadila sa Privremenom vladom u Petrogradu.

Profimedia

Problem je mogao biti rešen u parlamentarnim raspravama, ali je 7. novembra 1917. došlo do socijalističke revolucije. Posle toga, događaji su krenuli da se nižu velikom brzinom. U Kijevu je komunistički ustanak ugušen, u čemu su aktivno učestvovali ruski oficiri, koji su Radu smatrali manjim zlom od Crvenih.

U međuvremenu, na istoku samoproglašene Ukrajine formirala se vrlo neobična koalicija. Njen centar je bio Harkov, veliki industrijski grad koji nije bio deo regiona Donjeckog basena, ali je usko vezan za njega. Do tada se već pojavio poseban identitet Donbasa.

Iako je područje bilo administrativno podeljeno na tri celine, one su imale zajedničku privredu i interese. Dok je zasedala Rada, lokalni saveti na istoku Ukrajine najavili su ujedinjenje Donbaskog i Krivbaskog ugljenog basena.

Takođe je obuhvatao gradove koji su pripadali regionu Donske kozačke vojske, kao što su Marijupolj i Krivoj Rog, koji je administrativno bio deo Hersonske gubernije, kao i Harkov. Ova struktura, koja je neformalno nazvana „Donkrivbas“ ili jednostavno „Donbas“, nije zahtevala nezavisnost i smatrala je ideju odvajanja od Rusije apsurdnom, smatrajući sebe, umesto toga, autonomnom u okviru nje. Štaviše, projekti nezavisnosti Ukrajine nisu bili interesantni za njene kreatore.

- Industrijski, geografski i praktično gledano, cela ova oblast je potpuno drugačija od Kijeva. Ceo ovaj okrug ima svoj potpuno nezavisan fundamentalni značaj za Rusiju i živi odvojenim životom. Administrativna podređenost Harkovskog okruga Kijevu ne odgovara stvarnosti. Takvo veštačko potčinjavanje samo će otežavati život okruga, tim pre što je ova podređenost diktirana pitanjima svrsishodnosti i državnim zahtevima, a isključivo nacionalnim tvrdnjama lidera ukrajinskog pokreta - primetio je Nikolaj fon Ditmar, predsednik Saveta kongresa rudara juga Rusije.

AP Photo/Evgeniy Maloletka

U februaru 1918. Fjodor Sergejev, boljševik poznat pod partijskim pseudonimom Artjom, proglasio je Donjecko-Krivojsku Sovjetsku Republiku (DKR) za autonomnu oblast u okviru sovjetske Rusije.

Da li je DKR bio legitiman?

DKR nije bio legitiman ni više ni manje nego bilo koji drugi samoproglašeni entitet formiran na ruševinama Ruske imperije, gde su države proglasile svoju nezavisnost i potom propale za nedelju dana.

Drugi primer je bila „Zelena Ukrajina“, pokušaj osnivanja nezavisne ukrajinske države u blizini Tihog okeana. Taj projekat je bio usredsređen na grad Habarovsk, koji je danas udaljen 8.924 kilometra vožnje od Kijeva.

Projekat DKR nije bio ideja rukovodstva boljševičke partije. Pojavio se upravo na osnovu već formiranog regionalnog identiteta. Vođa Vladimir Lenjin znao je za predstojeće stvaranje DKR i nije mu se protivio.

Granice koje je Artjom pripisivao republici bile su skromnije od onih koje je zacrtala Rada, ali ipak veoma široke. Problem DKR-a bio je isti kao i problem Rade - stvarna kontrola nad teritorijom je bila je veoma slaba ili nikakva. DKR je imala svoju vladu, koja je uključivala predstavnike triju levičarskih partija – boljševika, menjševika i socijalrevolucionara.

Neki detalji njenog zakonodavstva izgledaju veoma neobično i blago prema standardima vremena i mesta. Na primer, tamo je zvanično zabranjena smrtna kazna. Generalno, Artjom i njegov tim imali su reputaciju među boljševicima kao liberali mekog srca koji su ometali represiju i puštali „buržuje“ iz zatvora.

Profimedia

Ukratko, prema standardima Rusije zahvaćene građanskim ratom, DKR je bila pravo uporište čovečanstva. U stvarnosti, nije sve išlo tako glatko kako bi tvorci republike želeli. Na primer, samovoljne represalije su bile zabranjene, ali su ih lokalne vlasti tajno praktikovale.

Glavni problem je bio što Artjom i njegovi drugovi nisu mogli da se održe na vlasti. Nemačka vojska, koja je nastavila ofanzivu tokom Prvog svetskog rata, nadirala je sa zapada, a berlinske snage su uništile DKR do maja 1918.

Donbas i cela Rusija bili su u problemu. U početku su Nemci opljačkali region. Tada je Donbas postao poprište borbi između Crvenih i Belih – zavađenih strana u građanskom ratu.

„Ukrajinizacija” posle Prvog svetskog rata

Međutim, „posebnost“ Donbasa nije nestala tokom Prvog svestkog rata. Debata o tome kako se nositi sa ovim područjem nastavljena je do 1923. Mesto regiona u novom poretku nije bilo nimalo očigledno. Njegovi gradovi su bili uglavnom ruski i po jeziku i po samoidentifikaciji. Ipak, okupacione nemačke snage postavile su kolaboracionističku ukrajinsku vladu.

I Nemci i Ukrajinci su streljali političke protivnike i one za koje se sumnjalo da su simpatizeri Crvenih. Istovremeno, ukrajinska vlada je počela da sprovodi politiku „ukrajinizacije“ – pokušaj da lokalnom stanovništvu nametne sopstveni jezik i identitet. Jedna od njenih prvih naredbi glasila je: „U svim državnim institucijama Harkovske oblasti sve poslove treba voditi samo na ukrajinskom jeziku.“

Drugi zahtev je bio „da sve institucije u roku od tri dana zamene sve pisanje na tablama, plakatima i najavama ukrajinskim jezikom... Izjave čelnika da je nemoguće zameniti pismo za tri dana ne smatraju se ubedljivim jer su neke ustanove u to vreme već ispunile ovu naredbu... Ako se u predviđenom roku ne zamene natpisi, plakati, oglasi i sl. onima na državnom jeziku, tada će imenovani načelnici okruga, saobraćajnih odeljenja i pošta biti strogo kažnjen prema zakonima Ukrajinske Narodne Republike.“

AP Photo/Evgeniy Maloletka

Ovi pokušaji su bili neuspešni iz banalnog razloga: nije bilo dovoljno stručnjaka za ukrajinski da uvedu jezik u škole i kancelarije. Situacija je dostigla nivo komedije kada je šef komisije za „ukrajinizaciju“ pozdravio podređene na ukrajinskom, nakon čega su svi prešli na ruski, piše RT.

Posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, Donbas je lako očišćen od ukrajinskih formacija i počela je prava borba – između Crvenih i Belih. Međutim, status Donbasa ostao je pod znakom pitanja.

Ni Crveni ni Beli nisu priznali nijednu nezavisnu ukrajinsku državu. Boljševici su, međutim, pozdravili stvaranje Ukrajine, ali samo striktno Crvene. Kakve god bile želje Rade, ona nije mogla da obezbedi svoja potraživanja silom oružja, a vlast na ruševinama Rusije mogla je biti nametnuta samo nasilno, piše ruski istoričar Evgenij Norin.

Artjom je insistirao da region treba da bude deo sovjetske Rusije, zasnivajući svoje argumente na ekonomskim vezama i jeziku stanovništva. Međutim, ovu ideju o ponovnom stvaranju DKR-a odmah je ismejao Lenjin, rekavši da je to „igra sa nezavisnošću“. Zanimljiva je logika na kojoj su sovjetski lideri zasnivali uključivanje Donbasa u Ukrajinu:

„Odvajanje Harkovske i Jekaterinoslavske (danas Dnjepropetrovske) pokrajine od Ukrajine stvoriće maloburžoasku seljačku republiku i dovesti do stalnog straha da će seljačka većina dobiti prednost na nekom drugom Kongresu Sovjeta, jer su jedini čisto proleterski okruzi rudarske oblasti Donjeckog basena i Zaporožja.“

Boljševici, koje su uglavnom podržavali radnici, bukvalno su ugurali region u Ukrajinu upravo zato što je industrijski region bio veoma različit od ostatka republike. Artjom je poginuo u železničkoj nesreći 1921. i to nije mogao da spreči.

Donbas je inkorporiran u sastav sovjetske Ukrajine bez ikakvog posebnog statusa, a u regionu je pokrenuta kampanja „domoroditeljstva“. Sovjetska ideologija je tražila da se kultura, jezik i tradicija naroda koji su smatrani autohtonim u ovoj republici bukvalno usade u nacionalne republike.

Josif Staljin/Profimedia

SSSR je, posebno u prvim danima, održavao neku vrstu vladine politike „afirmativne akcije“. Jedan od lidera Sovjetskog Saveza u nastajanju, Nikolaj Buharin, formulisao je zadatak na sledeći način:

„Tome se ne može ni pristupiti sa stanovišta ravnopravnosti nacija, a Lenjin je to više puta dokazao. Naprotiv, moramo da kažemo da mi, kao bivši narod velikih sila, moramo staviti sebe u niži položaj u odnosu na druge, samo po ovoj ceni možemo sebi kupiti pravo poverenje ranije potlačenih naroda.”

„Ukrainizacija” Donbasa je sprovedena sistematski i sa rigidnošću tipičnom za SSSR. Zabranjeno je svako pominjanje vremena kada je region bio autonoman, bilo je pokušaja da se ukrajinski jezik uvede svuda, a 1930. godine uhapšen je jedan broj univerzitetskih nastavnika jer su odbili da pređu na ukrajinski jezik i usvoje „ukrajinsku kulturu“. „Ukrajinizacija” štampe, obrazovanja i kulture nastavila se sve do druge polovine decenije, kada je Josif Staljin nacionalnu politiku usmerio u drugom pravcu.

Međutim, posebnost Donbasa, iako pomalo izbledela, nije potpuno nestala. Način života u regionu se i dalje značajno razlikovao od onog u ostatku Ukrajine. Industrijski region u kom se govorio ruski i u kom su uglavnom i živeli Rusi zadržao je svoj poseban karakter kako tokom ere neverovatnih preokreta u prvoj polovini 20. veka, tako i u vreme stagnacije kasnog SSSR-a. I ona je, takođe, sačuvana od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi