Englezi dozvolili da 10 mladića umre od gladi: Kako su Irci za svoja prava štrajkovali do smrti

Sukob između protestanata i katolika u Severnoj Irskoj, poznatiji kao “Nevolje”, trajao je različitim intenzitetotm od 1968. do 1998. godine. Ipak, kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošlog veka obeležio je možda i najznačajniji događaj tih sukoba, kada je 10 irskih zatvorenika štrajkovalo glađu do smrti, budući da britanska strana nije želela da ispuni njihove zahteve.

Sve je počelo 1. marta 1976. godine, kada su zatvorenicima iz Irske republikanske armije (IRA) ukinuta određena prava, što je praktično značilo da će imati isti status kao svi ostali zatvorenici. To se Ircima, naravno, nije dopalo, jer su insistirali na tome da su oni politički zatvorenici a ne kriminalci. 

Svi preminuli štrajkači/Wikipedia

„Protest ćebadi” i „prljavi protest”

Zato je jedan od zatvorenika, Kiran Nugnet, 14. septembra 1976. godine započeo protest u kojem su irski zatvorenici odbili da nose zatvorske uniforme i sami krojili odeću od zatvorskih ćebadi. Ovaj štrajk je nazvan „protest ćebadi”. Nešto kasnije, 1978. godine, zatvoreni Irci započinju „prljavi protest”, kada su odbijali da peru svoje ćelije i u njima vršili nuždu.

Svi ovi štrajkovi su imali cilj da ponovo uspostave njihov politički status obezbeđivanjem onoga što je poznato kao Pet zahteva: pravo da se ne nosi zatvorska uniforma, pravo da ne rade zatvorske poslove, pravo na slobodno druženje sa drugim zatvorenicima i organizovanje obrazovno-rekreativnih aktivnosti, pravo na jednu posetu, jedno pismo i jedan paket nedeljno i potpuno obnavljanje rehabilitacije izgubljene protestom.

Prvi štrajk glađu

S obzirom na to da prethodni protesti nisu dali rezultata, 28. oktobra 1980. godine sedmorica zatvorenika počela su da odbijaju hranu. U početku, retki su bili oni koji su verovali da će nastaviti sa tim do kraja, ali posle 53 dana štrajka, tajni kompromis između dve strane je postignut, a kumovao mu je oficir MI6 Majkl Otli. 

Međutim, Tačerova nije pristala na to i dogovor je propao. Zatvorenici su optužili „perfidne Engleze” za izdaju i polako spremali novi protest.

Štrajk glađu 1981. godine

Dva meseca kasnije, komandant IRA u zatvoru „Mejz” Bobi Sends (24) počeo je drugi štrajk glađu 1. marta 1981. godine, na petu godišnjicu ukidanja specijalnog statusa irskim zatvorenicima. Njemu se ubrzo pridružilo još dobrovoljaca.

Bibi Sends/Wikipedia

- Mi smo tvrdili da smo politički zatvorenici, i sve što se tiče naše zemlje, naša hapšenja, ispitivanja, suđenja i zatvorski uslovi pokazuju da smo politički motivisani, a ne motivisani sebičnim razlozima ili ciljevima. Kao dodatna demonstracija naše nesebičnosti i pravednosti našeg cilja, jedan broj naših drugova, počevši od danas, štrajkovaće glađu do smrti, osim ako britanska vlada ne napusti svoju politiku kriminalizacije i ispuni naš zahtev za političkim statusom – glasilo je saopštenje irskih zatvorenika.

Britanska vlada, na čelu sa „čeličnom ledi” Margaret Tačer, od početka je odbijala da ispuni uslove, govoreći da se radi o „običnim kriminalcima i zločincima”. Za to vreme mediji su sve više brujali o mladićima koji su spremni da gladuju do smrti zarad višeg cilja. Širom Severne Irske organizovani su protesti kojima je traženo da se ispune zahtevi štrajkača, kako bi njihovi mladi životi bili sačuvani.

Pobedio na izborima dok je bio u zatvoru

Onda se pojavila prilika koju IRA nije mogla da propusti. Raspisani su lokalni izbori, političko krilo IRA Šin Fein je kandidovalo Bobija Sendsa i on je izabran u Donji dom Parlamenta Velike Britanije sa 30.492 glasa.

Sahrana Bobija Sendsa/Profimedia

Mesec dana nakon izbora i posle 66 dana štrajka, poslanik Bobi Sends je umro. Nikada nije seo u poslaničku klupu. 

Čak 100.000 ljudi je došlo na njegovu sahranu, šokiravši vladu koja je do tada verovala da štrajk nije imao veliku podršku javnosti. Za one koji su išli iza sanduka, Sends je bio mučenik, a Margaret Tačer ubica jer je pustila da jedan 27-godišnjak umre od gladi.

Desetorica mladića gladovala do smrti

Ni posle Sendsove smrti britanska vlada nije želela da ispuni zahteve, pa su štrajkači, jedan po jedan, umirali. Život su tako okončala još devetorica Iraca: Frensis Hjuz (25), Rejmond Mekriš (24), Petsi Ohara (23), Džo Mekdonel (29), Martin Hjurson (24), Kevin Linč (25), Kiran Doketi (25), Tomas Mekelv (23) i Majkl Devin (27). Većina njih je štrajkovala duže od 60 dana, a hranu najduže nije uzimao Kiran Doketi – čak 73 dana.

Štrajk je konačno završen 3. oktobra, kada je postalo jasno da će porodice ostalih štrajkača dozvoliti medicinsku intervenciju kako bi im spasli živote.

Tačerova je morala da popusti i zatvorenicima IRA je dozvoljeno da nose svoju odeću, druže se među sobom, da ne rade zatvorske poslove i imaju više poseta. Štrajk glađu je urodio plodom, ali po ogromnu cenu - 10 mladih života.

Mural Bobija Sendsa/Profimedia

Ipak, u svet je poslata važna poruka. Britanska imperija je na kraju morala da se povuče pred grupom mladića koji su bili spremni da učine sve kako bi ispunili svoj cilj.

Danas, desetorica preminulih štrajkača, na čelu sa Bobijem Sendsom, u Irskoj imaju status junaka. Svake godine im se obeležavaju pomeni, a njihovi murali krase zidove mnogih zgrada u toj zemlji. Na najpoznatijem od njih, koji se nalazi u Belfastu, stoji Sendsov citat: “Svako, republikanac ili bilo ko drugi, ima svoju posebnu ulogu. Naša osveta će biti smeh naše dece.”

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi