Tamna strana Amerike: Ljudi tumaraju kao zombiji, na ulicama scene koje nikada ne biste poželeli u svom gradu (VIDEO)
Potresne scene pokazuju da je za mnoge američki san davno umro
Kada je Ted povratio svest, svetlo je izgledalo drugačije i telo ga je bolelo. Seća se da je šetao oko svog kampa, kada ga je prijatelj dozvao i rekao mu da izgleda loše. Preplavila ga je mučnina i počeo je da povraća, a onda je pokušao da legne.
Preživeo je svoje prvo predoziranje "fentanilom". Žena sa kojom je pušio drogu dala mu je lek "narkan", kako bi mu se povratilo disanje.
- Bilo je strašno posle razmišljati o tome, jer sam viđao kako se to događa drugim ljudima - rekao je Ted iz Kalifornije.
Profimedia
On je samo jedan od hiljada ljudi bez krova nad glavom koji se suočava sa tri problema - beskućništvom, pandemijom koronavirusa i predoziranjem.
Pročitajte još:
Međutim, čini se da je u Filadelfiji najgore, sudeći prema snimcima koji se mogu naći na internetu.
Filadelfija bi bila grad kao i svaki drugi da nije postala središte najveće krize sa kojom su se SAD suočile u poslednjih nekoliko decenija.
Ljudi tumaraju ulicama kao zombiji, spavaju na trotoarima i drogiraju se na svakom ćošku, bez nade da će se ikada nešto promeniti.
Koliko Amerikom vlada opioidna kriza, pokazuje i to što je prošle godine predoziranje jakim narkotičkim lekom "fentanilom" bilo vodeći uzrok smrti kod punoletnih Amerikanaca starih između 18 i 45 godina, prema podacima Vlade SAD.
Tokom 2020. i 2021. godine od "fentanila" je umrlo blizu 79.000 ljudi starih između 18 i 45 godina, odnosno, 37.208 u 2020. godini i 41.587 u 2021. godini.
Hipnotisana gomila
Ejpril ne izgleda ni staro ni mlado, a za lokalni portal Phillymag.com rekla je da ima 27 godina.
Kao i mnogi drugi, čula je da je Kensington, naselje u Filadelfiji, obećana zemlja za one koji tragaju za narkoticima.
- Ljudi dolaze ovde iz svih krajeva sveta. To je kao otvorena narko-pijaca i to je jedino mesto gde možete da idete ulicom a da vam policija ne pravi problem - rekla je ona.
Youtube/kimgary
Godinama je spavala po tuđim kućama, sve dok poslednji rođak ili prijatelj nije digao ruke od nje. Majka joj je preminula, a otac je lečeni alkoholičar. Sestra se trudi da joj pomogne, ali sa distance, jer želi da zaštiti sopstvenu decu.
Ejpril je kazala da svakodnevno može da sakupi oko 40 dolara proseći - dovoljno kako bi mogla da kupi nešto za jelo, ali i nekoliko kesica heroina. Drogu više nije koristila da bi bila "haj" već da bi izbegla bolove i hladan znoj, odnosno, mučninu koja sledi kada prestane dejstvo narkotika. Kao tinejdžerka, počela je da koristi lekove, ali su oni bili skupi. Iako je mogla da ih priušti jer je dobro zarađivala kao striptizeta, prešla je na heroin. Posle ni novca više nije bilo, ali kako je kesica heroina svega pet dolara, jasno je bilo kojim putem je otišla.
Naravno, nije tako zamišljala svoj život, ali to je bio život koji vodi. Kazala je da je na lečenje odlazila oko 70 puta, ali je samo jednom ispunila ceo program i tada bila "čista" 134 dana. Imala je posao i redovno posećivala sastanke grupe za odvikavanje od droge i činilo se da može da se izvuče iz pakla. Međutim, dečko ju je napustio, posle čega je počela ponovo da se drogira i završila je na ulici.
Youtube/kimgary
Priča o dva grada
- Naš grad doživeo je dane kao iz Dikensovih romana. Iza sjajnih solitera stvari su mnogo teške za veliki broj ljudi. Skoro 60.000 ljudi je na listi čekanja kako bi dobili krov nad glavom. Svake noći najmanje 1.000 ljudi spava na ulicama, a to je samo vrh ledenog brega priče o beskućništvu meštana Filadelfije. Kada se u to ubroje i oni koji borave u skloništima i privremenim smeštajima, broj se penje na nekoliko hiljada. Najviše beskućnika je u dva naselja, Kensingtonu (jer je droga tamo) i Senter Sitiju (zbog prosjačenja i socijalnih službi) - navodi se u tekstu Džonatana Valanija za Phillymag.
Broj prosjaka se takođe višestruko povećao, a na ulicama niču šatori u kojima spavaju ljudi sa margine. Zbog nagomilanog izmeta na ulicama izbila je i zaraza hepatitisa A, koja je 2019. godine za sedam meseci inficirala 154 ljudi.
Youtube/kimgary
Keni je počeo da uzima lek "perkoset" zbog polomljenog članka, a potom su stvari krenule nizbrdo. "Navukao se" i na heroin i druge opijate, ali je posle nekoliko godina uspeo da se izvuče iz toga. Međutim, živi na ulici čitavu deceniju.
Zarađuje tako što prosi od vozača koji prolaze prometnim putevima. Rekao je da postoji razlika između starijih i mlađih generacija.
- Neki od tih klinaca su divljaci. Opioidna kriza ih je oterala na ulicu. Bio je jedan par 18-godišnjaka, mladić i devojka koje je porodica tražila, ali oni nisu hteli ni da čuju za nju. Mlađi pišaju svuda, čak i veliku nuždu vrše svuda po metrou, svima sve uništavaju. Mi stariji imamo svoj deo u metrou, distanciramo se od njih i vodimo računa o čistoći - rekao je Keni, koji na ulici video sve, uključujući ubistva i pucnjave.
Neka nova vrsta problema
Beskućnika je uvek bilo, ali se čini da je ovo neka nova vrsta tog problema.
Youtube/kimgary
Kasnih pedesetih svi su počeli da se uzdaju u nove lekove, pogotovo kada je reč o onima za psihičke bolesti. Usled ekonomske krize i Vijetnamskog rata, koji su usledili, medicinski centri nisu dobijali dovoljno novca, pa su se zatvarali, a nadležnost za mentalno obolele i siromašne pacijente je stalno šetala od državne do federalnih vlasti. U tom metežu stvorio se veliki broj ljudi koji je ostao bez krova nad glavom. Međutim, ono što dovodi do beskućništva nije samo zavisnost od droge ili mentalna bolest već akutna nestašica pristupačnih nekretnina.
Filadelfija je na reku beskućnika odlučila da odgovori gradnjom prihvatilišta, što se smatralo privremenim rešenjem, ali ono traje već 40 godina.
Pomenuto naselje Kensington je nekada važilo za radničko naselje puno fabrika, a danas je poznato kao "Volmart za heroin". Kada su se fabrike zatvorile, siromaštvo se povećalo, a već do šezdesetih bilo je pregršt napuštenih zgrada, koje su potom poslužile kao narko-pijace.
Početkom novog veka, farmaceutske kompanije su samo dolile ulje na vatru jer su rasplamsale zavisnost od lekova za ublažavanje bolova.
Youtube/kimgary
Opioidna kriza - neprijatelj broj 1
U Sjedinjenim Američkim Državama se 2015. godine dogodilo nešto čega nije bilo proteklih 100 godina - prosečni životni vek je počeo da se smanjuje, sa 78,8 godina na 78,7. U narednim godinama, ta brojka se dodatno smanjivala.
Istovremeno, u razvijenim zemljama, životni vek se povećavao decenijama. U SAD, poslednja dva puta pad životnog veka je zabeležen tokom Prvog svetskog rata i tokom epidemije gripa 1918. godine.
Ipak, ovoga puta je iza svega stajalo predoziranje narkoticima, kao i veliki broj samoubistava, a oba faktora su povezana sa korišćenjem opijata. Broj smrtnih slučajeva od predoziranja drogom utrostručio se između 1999. i 2017. godine, a broj ljudi koji su preminuli od predoziranja lekovima povećan je čak šest puta.
Više ljudi je u SAD umrlo od predoziranja opioidima u 2017. godini, primera radi, nego od HIV i AIDS tokom vrhunca epidemije side.
Ta kriza se uglavnom naziva opioidna epidemija, i baš kao mnoge virusne epidemije, ima posebnu istoriju. Kako bi se rešio problem ljudi koji pate od bolova bilo koje vrste, rodila se posebna epidemija zahvaljujući lekarima i agresivnim, ponekad čak i lažnim promocijama farmaceutskih kompanija. Tome su doprinele i karakteristike američkog zdravstvenog sistema, regulatorni sistem, kultura i socio-ekonomski trendovi. Epidemija je evoluirala s vremenom, postajući sve gora i smrtonosnija.
Youtube/kimgary
Opioidna kriza nije novi fenomen u SAD, ali u prošlosti nije imala toliki uticaj na zemlju u celini. Temelji su postavljeni osamdesetih, kada je bol prepoznat kao problem koji je zahtevao adekvatno lečenje. Uvođeni su i zakoni kojima nisu morali da se procesuiraju doktori koji su bol svojih pacijenata tretirali agresivno sa kontrolisanim supstancama. Godine 1995, udruženje lekara "American Pain Society" pokrenulo je kampanju kojom se želelo da se bol utvrdi kao "peti vitalni znak" koji bi trebalo da bude nadgledan, baš kao srčani ritam ili krvni pritisak.
Pre nego što se razvila aktuelna epidemija, opioidi su bili prepisivani uglavnom za kratkoročnu upotrebu, poput umanjivanja bolova posle operacije ili za pacijente obolele od raka.
Međutim, tada je počelo da se razmišlja o tome da bi opioidi mogli da budu bezbedniji i da manje stvaraju zavisnost. Broj prepisanih opioida se povećavao osamdesetih i početkom devedesetih. Međutim, tek sredinom devedesetih su farmaceutske kompanije uvele nove lekove zasnovane na opioidima, pre svega "oksikontin". Tako je počelo lečenje hroničnog bola.
Kompanije su veoma snažno promovisale svoje proizvode, a lobirali su i među zakonodavcima, sponzorisali medicinske obuke i profesionalne i patentne organizacije. Slali su predstavnike u ordinacije pojedinačnih doktora, a tokom svih tih aktivnosti naglašavali su bezbednost, efikasnost i malu zavisnost od lekova za ublažavanje bolova.
Youtube/kimgary
Istina je, zapravo, bila potpuno drugačija. Opioidi nisu previše efikasni u lečenju hroničnih bolova, a njihovom dužom upotrebom pacijenti mogu da razviju toleranciju na lekove i da postanu još osetljiviji na bol. Tvrdnja da "oksikontin" manje stvara zavisnost nije tačn. Proizvođač "Purdju farma" je to znao, što je i priznao u tužbi 2007. godine koja je rezultirala odštetom od 635 miliona dolara. Međutim, tada lekari i pacijenti to nisu znali.
Doktori nisu preispitivali ono što su im govorili predstavnici farmaceutskih kompanija, a sami su imali malo znanja o lečenju bolova.
Struktura američkog zdravstvenog sistema je takođe uticala na prekomerno izdavanje recepata za opioide.
Pošto dosta lekara ima privatnu praksu, finansijski im može biti veoma unosno ukoliko povećaju broj pacijenata koje leče, što posledično povećava i broj recepata. Osim toga, zdravstveno osiguranje često je pokrivalo lekove protiv bolova, ali ne i dugoročne terapije poput fizikalne, primera radi.
AP Photo/Patrick Semansky, File
Prema podacima UN, američki doktori prepisuju pet i po puta više lekova protiv bolova nego što čine njihove francuske kolege, i osam puta više nego što se to čini u Italiji.
Osim toga, farmaceutski giganti su "oksikontin" prvo reklamirali u predgrađima i ruralnim belačkim zajednicama. Ako se smatralo da je prosečni narkoman Afroamerikanac ili pripadnik latinoameričke zajednice, opioidna kriza je stvorila nove zavisnike.
Tri faze
Opioidna epidemija je imala tri faze: dominaciju lekova protiv bolova, zatim heroina i na kraju jeftinijih, ali moćnijih sintetičkih opioida poput "fentanila".
Stručnjaci kažu da je reč o tri epidemije koje su naslagane jedna na drugu jer postoji dosta ljudi koji koriste sve tri vrste narkotika. Mnogi počnu sa jednim, pa se predoziraju drugim.
Tokom prve faze, od sredine devedesetih do 2010. godine, postojao je stabilan rast broja smrtnih slučajeva povezanih sa lekovima za ublažavanje bolova. Građani su mogli da gomilaju recepte i da potom prodaju pilule, a to je predstavljalo poseban presedan jer su pacijenti sami kreirali crno tržište.
Ubrzo je "Purdju farma" promenila formulu "oksikontina" i načinila ga mnogo težim za mrvljenje i udisanje. To jeste obeshrabrilo zavisnike, ali se iz nekog nepoznatog razloga pojačalo snabdevanje heroinom, zbog čega su mu cene pale. Mnogi ljudi se su se tako prebacili na tu drogu, jer je bio lakši za nalaženje.
Oko 2013. godine, epidemija je treći put počela da se menja. Dileri heroina su počeli da mešaju proizvode sa "fentanilom" i drugim supstancama.
Pošto je "fentanil" mnogo jači od heroina, samim tim je i smrtonosniji. Prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, od 2013. do 2016. godine broj predoziranja "fentanilom" se pojačao za 88 odsto godišnje.
Zabeležen je i veći broj zavisnika među crnačkim zajednicama.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari