Monstrumi skriveni iza maske nevinosti: Kako su obične žene postale nacističke mučiteljke

„Potrebne zdrave žene stare između 20 i 40 godina za rad pri vojsci” glasio je oglas za posao koji je izašao u nemačkim novinama 1944. godine. U njemu su obećane dobre plate, besplatni obroci, smeštaj i uniforme, ali nije pomenuto da su u pitanju uniforme Šucštafela (SS), paravojne organizacije nacističke partije, kao ni da je „rad pri vojsci” rad u Rejvensbruku, koncentracionom logoru za žene.

Danas na ovom mestu više nema drvenih baraka za zatvorenice – na njihovom mestu ostala je samo, prazno kamenito zemljište udaljeno oko 80 kilometara od Berlina.

Ipak, prostrane kuće od čvrstog materijala i dalje su tamo. One su četrdesetih godina 20. veka služile za smeštaj ženskih stražara u logoru. Neke od njih su sa sobom dovodile i decu, koja su živela sa njima, a jedna od njih je otišla toliko daleko da je decenijama kasnije izjavila da je vreme kad je radila u logoru bio „najlepši period njenog života”.

Sa balkona svojih kuća stražarke su uživale u pogledu na jezero, dok su sa druge strane mogle da vide zatvorenice u lancima i dimnjake gasnih komora.

– Mnogi posetioci koji dolaze da obiđu ovo mesto imaju veliki broj pitanja u vezi sa ovim ženama. Za muškarce koji su radili ovde ne interesuju se mnogo, jer je ljudima teško da prihvate da i žene mogu da budu okrutne – rekla je za BBC Andrea Genest, direktorka memorijalnog muzeja u Rejvensbruku.

Mnoge mlade žene koje su ovde radile dolazile su iz siromašnih porodica, napuštale školu ranije i pokazale se dobro u službi, pa čak dobile i unapređenja.

Posao u koncentracionom logoru bio je dobro plaćen i značio je finansijsku nezavisnost, pa su ga mnoge žene radije birale nego posao u fabrici.

Mnoge od njih od malih nogu su verovale u Hitlerovu ideologiju.

– Smatrale su da pomažu društvu radeći protiv njegovih neprijatelja – kazala je Genest.

Pakao i udobnost

U jednoj od očuvanih kuća postavljena je izložba fotografija na kojima se vidi šta su stražarke radile u slobodno vreme. Većina njih je bila u dvadesetim godinama, doterana i odevena u skladu sa tadašnjom modom. Na fotografijama one sa osmehom ispijaju kafe i jedu kolače ili uživaju u šetnju u obližnjoj šumi sa svojim psima.

Sve deluje idilično dok se na njihovoj odeći ne uoče oznake Šaucštafela. Vučjaci koje šetaju na fotografijama nisu bili klasični ljubimci, nego su služili i za mučenje ljudi u logorima.

U koncentracionim logorima radilo je oko 3500 žena, a sve one počele su karijeru u Rejvensbruku. Mnoge od njih kasnije su radile u logorima smrti kao što su Aušvic i Bergen-Belzen.

– One su bile užasni ljudi. Dopadalo im se to što rade verovatno jer su osećale da imaju moć. Imale su moć nad zatvorenicama. Prema nekim od njih ponašale su se zastrašuje – ispričala je Selma van de Per, članica holadnskog pokreta otpora za spašavanje Jevreja koja je bila u Rejvensbruku kao politički zatvorenik.

Selma je u okupiranoj Holadniji pomagala Jevrejskim porodicama da pobegnu pred nacistima, o čemu je napisala i knjigu, koja je objavljena prošle godine. Njeni roditelji i sestra ubijeni su u kampovima, a ona se svake godine vraća u Rejvensbruk kako bi učestvovala u događajima koji imaju za cilj da se zločini počinjeni ovde ne zaborave.

U Rejvensbruku je bilo zatočeno više od 120.000 žena iz cele Evrope. Mnoge od njih su bile u pokretima otpora, dok su druge smatrane „nepodobnim” za nacističko društvo. To se odnosilo na Jevrejke, lezbijke, seksualne radnice i beskućnice.

Najmanje 30.000 žena umrlo je tamo. Neke su ubijene u gasnim komorama, neke vešanjem, neke su umrle od gladi ili bolesti, a neke od izrabljivanja.

Stražarke su bile brutalne prema njima – tukle su ih, mučile i ubijale, a zatvorenice su im davale i nadimke kao što su „krvava Brajdžida” ili „revolver Ana”.

Posle rata, tokom suđenja za nacističke ratne zločine 1945, Irmu Grese mediji su nazvali „prelepa zver”. Mlada, atraktivna plavuša proglašena je krivom za ubistvo i osuđena je na smrt vešanjem. Od hiljada žena koje su radile kao SS stražarke, samo 77 izvedeno je pred sud, a tek nekoliko je proglašeno krivim.

One su se predstavljale kao neobaveštene pomoćnice, što nije bio redak slučaj u poratnoj Zapadnoj Nemačkoj, a mnoge od njih nikad nisu pričale o svojoj prošlosti. Udale su se, promenile imena i stopile se sa masom.

Jedna od njih, Herta Bod, koja je bila u zatvoru zbog iživljavanja nad zatvorenicama, kasnije je pričala javno o svom iskustvu. U intervjuu koji je snimljen 1999, neposredno pre njene smrti, priznala je da se i dalje ne kaje zbog onoga što je radila.

Pročitajte još

FSB skinuo veo tajne sa zverstava nacista na Krimu

Američki grad sa imenom nacističkog simbola odbio da promeni ime

– Da li sam pogrešila? Nisam. Greška je bila to što je postojao koncentracioni logor, ali sam ja morala da radim u njemu, inače bih i sama bila strpana u njega. To je bila moja greška – izjavila je ona.

Taj izgovor imao je veliki broj bivših stražarki, ali to nije bila istina. Prema izveštajima iz tog vremena, neke žene su napuštale Rejvensbruk čim bi shvatile šta taj posao podrazumeva. Bilo im je dozvoljeno da daju otkaz i nisu snosile posledice.

– To su bile obične žene koje su radile đavolje poslove. Takve bi mogle svuda da se nađu. To bi moglo da se desi i u Engleskoj, samo ako bi bilo dozvoljeno – zaključila je Selma, koja danas živi u Londonu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi