TEMA NEDELJE Važno je učestvovati, ali dajte, bre, te medalje: Sportisti nas vozaju od ekstaze do teškog bedaka

Kakva nedelja u Tokiju? Kakva luda i nezaboravna nedelja za srpske sportiste i njihove navijače na Olimpijskim igrama! Kakvo gruvanje emocijama, kakvo vozanje od vrha do dna.

Ne zna čovek odakle da počne, čemu da da prednost. Koja je to najveća vest pristigla iz Japana? Da li to što je Đoković ostao bez dve (po starom srpskom običaju već upisane kao osvojene) medalje? Ili je ipak čarobni osmeh Milice Mandić sa pobedničkog postolja i sa DRUGOM ZLATNOM OLIMPIJSKOM MEDALJOM oko vrata? Nešto treće? Četvrto?

Sigurno je da je Noletov poraz u polufinalu od Zvereva, pa onda i u borbi za bronzu od Karenja Buste, te odustajanje od šanse da odličje osvoji u miks-dublu, nešto što smo najteže podneli. Depresija je nedovoljno snažna reč da opiše “dno” na kom su se našli Novakovi fanovi. Težak bedak. A ništa nije ličilo na nacionalnu katastrofu. Šetao se Nole kroz turnir u singlu, šetao se i sa Ninom Stojanović u miks-dublu, i bili smo sigurni da će kroz cilj prošetati prvi. A onda je zastao, zaštucao i ugasio se. Ugasio i sve naše nade u zlato. Ili dva. Zapravo je najtužnije i najtragičnije to što je Nina ostala bez šanse da dođe do medalje. Za nju bi to polufinale bilo veće od svega što je odigrala u životu.

Rusi nisu znali

Od upisanog zlata do “samo” bronze provozali su nas i basketaši. Srbija je u 3×3 osvojila zlato mnogo pre nego što su Igre počele. I to smo znali svi mi u Srbiji, sudeći po tome kako je tekao turnir do polufinala, znao je i ceo svet. Mislim, gotovo ceo svet. Izgleda da obaveštenje o srpskom basketaškom zlatu nije stiglo do onih momaka kojima nisu dali da nastupaju pod zastavom svoje države. Rusi očigledno nisu znali da je Srbija osvojila zlato. I onda ga, logično, Srbija nije ni osvojila. Ali, dobro, uzeli su bronzu naši reprezentativci. Nije baš da su svi sijali od sreće kao što bi za bilo koju drugu bronzu, ali, uzeli su je.

Medalju ove nedelje nismo dočekali ni od strelaca, a posle Mikecove na početku Igara, nije da se nismo ponadali. I nije da nismo bili blizu. Damir i Zorana Arunović ostali su bez bronze za dlaku, osvojili četvrto mesto i razočarani napustili strelište. Onda je i Zorana ostala bez finala, iako je imala isti broj krugova kao neke finalistkinje. Nijanse su odlučile da ne dobije šansu da puca za medalju. Andrea Arsović je ušla u svoje prvo finale Igara i završila ga na osmom mestu. To je, zapravo, uspeh, ali navijački porivi nam ne daju da shvatimo. Mi hoćemo medalju.

Nek im je na čast

A šta tek da kažemo za bokserku Ninu Radovanović? Devojka nas je oduševila u prva dva kola, izašla u četvrtfinalu na megdan svetskoj prvakinji za glavu višoj od nje. I potukla se sa rivalkom, ma šta potukla, insistirala na borbi koju je prvakinja sveta izbegavala. Sudije su rekle da je njeno izbegavanje borbe vredno polufinala, vredno sigurne medalje na Olimpijskim igrama. I da Ninini napadi i želja za borbom ne vrede toliko. Utisak je da su Ninu oštetili. Njima na čast. Naša će bokserka stići do medalje neki drugi put. Uverila nas je u to svojim umećem, ali i srcem.

Nego, dovoljno smo mračili. Nije slučajno što ono najbolje ostavljamo za kraj. Da ipak pozitivom završimo ovih sedam dana. Ivana Španović je baš danas skočila okruglo sedam metara, donela nadu u još jednu medalju. Mi naravno sada već verujemo u onu najsjajniju. A u koju bismo drugo verovali? Delovala je Ivana moćno i opušteno, delovala je sigurno u sebe. Skočila je najbolje u sezoni. Skočila je najbolje u kvalifikacijama. I kako onda da očekujemo bilo šta osim pobede? Ionako nam je već dosta apstiniranja.

Istoriju piše Srpkinja

A apstiniramo još od utorka. Od dana koji je promenio sve. Dana u kom je ispisana jedna stranica istorije Olimpijskih igara. A potpisnik na kraju te ispisane stranice je naša kraljica, carica, ikona, heroina i šta sve već ne – Milica Mandić. Ta naša devojka čarobnog osmeha i ubilačkog pogleda čim natakne kacigu na glavu, osvojila je zlatnu olimpijsku medalju. Po drugi put. Posle devet godina ponovila je uspeh iz Londona. Uradila je nešto nezamislivo. Uradila je. Uradila! Zlatna srpska tekvondistkinja Milica Mandić. Zlatna srpska Milica Mandić. Zlatna Milica.

Duuuugo nisam video da je nečiji uspeh doneo toliko emocija navijačima u Srbiji. Ne znam da li je zbog jedinog (nadamo se dosad, a ne ukupno) zlata, ili je možda zbog harizme kojom Milica zrači, tek Srbija je bila u ekstazi. A i oči su nam bile pune suza. Onih lepih. Radosnica.

Namerno ne pomenuh kolektivne sportove. Kod njih je uglavnom sve još velika nepoznanica, pa ni pobede ni porazi iz grupne faze ne moraju da znače ništa. I ne znače ništa. Odbojkašice, košarkašice, vaterpolisti… Biće tu i kajakaši, pa karatistkinja Jovana Preković, zvanično najbolja na svetu. Hajde, deco! U napad na medalje. Jedva čekamo da vas kod Skupštine dočekamo.

Znamo da je postulat Olimpijskih igara “važno je učestvovati”, ali mi smo narod koji je naučio da je verovatno još važnije pobeđivati. Dajte, bre, te medalje. Malo nam je četiri. Hoćemo još! I još!

Pročitajte još:

Toliko dugo želim da se desi: Ivana Španović računa na iskustvo u finalu Olimpijskih igara

Sad bi kao trebalo da nam bude lakše: Novakov dželat osvojio zlatnu olimpijsku medalju

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi