„Bio je najveći ikad“: Zvali su ga „Tihi Srbin“, vladao je američkim trkačkim stazama, a tragična smrt odvela ga je u večnost!

U istoriji američkog automobilizma postoje šampioni sa velikim titulama, ali i oni retki, gotovo mitski likovi, o kojima se govori tiše – sa poštovanjem koje nadilazi statistiku. Jedan od njih je Bill Vukovich. Čovek čije su ime rivali izgovarali bez ironije, bez zavisti, bez potrebe da dodaju išta. Samo: „Najveći kog smo ikada poznavali.“

Za Ameriku – dvostruki kralj „Brickyarda“.
Za svet autosporta – vozač koji je promenio standarde izdržljivosti.
Za Srbiju – Vaso Vucurović, sin emigranata koji je brzinu pretvorio u način preživljavanja.

Dete siromaštva koje nije imalo luksuz da sanja

Rođen 1918. godine u Kaliforniji, kao peto od osmoro dece Jovana i Milice Vucurović, Vaso je odrastao u porodici koja je došla iz tadašnje Jugoslavije sa jednom torbom i velikom nadom. Prezime je ubrzo skraćeno u Vuković, jer je Amerika lakše prihvatala ono što je mogla da izgovori.

Ali Amerika tih godina nije bila obećana zemlja.

Velika depresija je lomila porodice, a Vucurovići su preživljavali radeći na farmama, berući pamuk i voće pod nemilosrdnim suncem. Kuća je bila puna dece, ali prazna sigurnosti.

Na Vasov 14. rođendan dogodilo se nešto što bi slomilo mnoge odrasle ljude. Njegov otac Jovan, opterećen dugovima i osećajem poraza, izvršio je samoubistvo. Tog dana, dečak je postao muškarac. Školu je napustio bez dileme – porodica je morala da jede.

Od tog trenutka, život za njega nije bio pitanje izbora, već odgovornosti.

 

 

Brzina kao izlaz

Priča o Vukoviću ne počinje na trkačkoj stazi, već na prašnjavim poljima Kalifornije. U očevom starom „Modelu T“ jurio je kroz oranice, najpre da bi uhvatio zečeve, a zatim da bi testirao granice mašine – i sebe.

Brzo je shvatio da ima nešto drugačije. Nije to bila samo hrabrost. Bio je to osećaj za balans, za težinu, za vibraciju motora. Bio je mehaničar koji je razumeo automobil kao produžetak sopstvenog tela.

Prvih 15 dolara koje je zaradio na lokalnoj trci nisu bile samo nagrada – bile su potvrda da postoji put iz siromaštva.

Za razliku od mnogih vozača tog vremena, Vuković je živeo asketski. Nije pio. Nije pušio. Trčao je svakodnevno, vozio bicikl kilometrima, radio na snazi i izdržljivosti. U eri kada su trke trajale 500 milja bez servo upravljača i bez današnje bezbednosti, fizička spremnost je bila razlika između heroja i tragedije.

Njegov nadimak „Silent Serb“ nije bio marketinški trik. Bio je to opis. Govorio je malo, radio mnogo. Na stazi – bez milosti. Van nje – gotovo povučen.

Dominacija na Indianapolis 500

Kada je početkom pedesetih stigao na „Indijanapolis 500“, mnogi su ga gledali kao još jednog tvrdog, neustrašivog vozača. Ali već 1952. pokazao je da je drugačiji – vodio je 150 krugova pre nego što ga je mehanički kvar izbacio iz trke.

Godinu dana kasnije, 1953, nije bilo greške. Dominirao je.
1954. – ponovio je sve.

Nije pobeđivao slučajno. Pobeđivao je tako što je lomio konkurenciju tempom koji drugi nisu mogli da izdrže. Njegova strategija bila je jednostavna i zastrašujuća: napad od prvog do poslednjeg kruga.

U vreme kada su mnogi kalkulisali, Vuković je vozio kao da svaka krivina odlučuje sudbinu. Njegova čuvena rečenica ostala je simbol tog mentaliteta:

„Jedini način da pobediš ovde je da držiš nogu na gasu i skrećeš levo.“

 

 

Predosećaj

godina trebalo je da ga učini besmrtnim. Treća uzastopna pobeda – nešto što dotad niko nije uspeo. Bio je favorit. Bio je najbrži. Bio je u formi života.

Ali nedelju dana pre trke, rekao je prijateljima nešto što je zvučalo kao šala – ili slutnja:

„Mislim da ovu trku neću završiti.“

Na dan trke, 30. maja, učinio je nešto neuobičajeno – pozvao je suprugu Ester telefonom. Pitao ju je kada stiže. Sa starta joj je mahnuo.

U 57. krugu, dok je vodio i kontrolisao tempo, ispred njega se dogodio lančani sudar. U deliću sekunde morao je da reaguje. Prostora nije bilo. Njegov bolid je poleteo preko zaštitnog zida, prevrnuo se i zapalio.

Smrt je bila trenutna. Udarcem je došlo do preloma baze lobanje. Imao je 36 godina.

Publika je zanemela. Sport je izgubio lidera. A porodica – još jednom – oslonac.

 

 

Porodična linija brzine i tragedije

Vukovićeva priča tu nije stala. Njegov sin, Bil Vuković II, takođe je postao vozač. A unuk, Bil Vuković III, 1988. godine proglašen je za najboljeg debitanta na Indijanapolisu.

Dvadeset pet godina nakon dedine smrti, istorija je ponovila najgori mogući obrazac.
1990. godine, tokom treninga u Kaliforniji, unuk je poginuo u teškoj nesreći – gotovo identičnoj onoj koja je odnela dedu.

Tri generacije. Jedna ista linija hrabrosti. I ista cena.

ilustracija

Zašto je njegova priča veća od sporta

Ime Bila Vukovića danas stoji u Kući slavnih američkog motosporta. Statistika ga svrstava među najveće. Ali ono što ga čini legendom nije samo broj pobeda.

To je činjenica da je izrastao iz siromaštva bez žaljenja. Da je tragediju pretvorio u pogon. Da je odgovornost nosio tiho. Da je poreklo nosio ponosno, iako mu nadimci nisu uvek priznavali ko je.

U eri bez sigurnosnih barijera kakve danas postoje, bez moderne zaštitne opreme, bez medicinskih timova kakve danas podrazumevamo, Vaso Vucurović je vozio kao čovek koji zna da je svaki krug poslednji – i zato mora biti savršen.

Možda svet pamti Bila Vukovića, ali mi treba da pamtimo Vasu – sina srpskih emigranata koji je iz polja pamuka stigao do trona najbrže trke sveta.
Čoveka koji nije bežao od sudbine.
I koji je, čak i kada je znao da rizikuje sve, birao da vozi punim gasom.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi