Ivana Španović otvoreno o svemu: Jedva čekam da se ostvarim u ulozi majke, pobegla sam posle prvog poljupca!

Nije Srbija imala, moramo se nadati da će nekada imati, bolju atletičarku od Ivane Španović.

Rođena Zrenjaninka pokorila je svet skokovima udalj, donela nam toliko radosti i zadovoljstva da je teško i setiti svakog puta kada je ponos izbijao iz grudi zbog njenih rezultata, pevanja himne na pobedničkom postolju...

A da bi se stiglo do takvih rezultata potrebno je mnogo, mnogo rada, odricanja, upornosti, odolevanja izazovima koje život nosi. Sve to uspela je da uradi Ivana, koja je gostujući u emisiji "Balkanskom ulicom" ispričala mnoge dosad neispričane detalje iz života.

- Kao mala sam vrlo jasno znala šta želim da uradim, ali sam znala i po koju cenu želim i šta želim i način na koji želim i nekako ideja je bila da trajem, ali da u svom tom trajanju ne lišim sebe i života mimo staze. Tako da mislim da mi je trebala ta neka širina u svakom mogućem smislu, da bih i u tome, što je bio glavni primarni cilj, da tu budem najbolja verzija.

Iako uz njeno ime i prezime veoma često stoji i ono "lepa" ili "najlepša", u doba osnovne škole bilo je drugačije.

MA GDE NAJLEPŠA, ŠIŠALA SE NA "KEC-TROJKA"

- Pa kako sam mogla da budem najlepša kad sam se šišala kod istog frizera gde i moj stariji brat, znači "kec-trojka". Hvala na komplimentima...

Mnogi ne znaju da je Ivana zapravo krenula stopama svoje majke, a njene medalje budile su znatiželju i glad kod buduće šampionke sveta.

- Kako mama voli da kaže, ja sam nastavila gde je ona stala. Ona je prestala sa 17 godina. Bila je državna prvakinja i u sprintu i u skoku u dalj. A tata kao da je znao šta će doći i da ja treba da je kao nasledim, on je njene medalje koje je ona tada osvojila uramio, u stvari zakucao na nekom platnu i to je visilo u mojoj sobi, iznad mog kreveta i mene je to čačkalo. I, jednostavno, ja sam baš izuzetno takmičarski nastrojena, pa me je zanimalo šta je to moja mama radila i zašto sada ona to ima, a ja to nemam. “I šta je to, i šta je to, pa znaš, trčiš, skačeš” i onda su me odveli na prvi trening i prvi zadatak mi je bio da prevaziđem mamu u broju medalja, a onda ide da izgubi, da u stvari ona izgubi od mene prvu opkladu. I s tim je sve i krenulo.

A kladile su se u mobilni telefon.

- Davno je to bilo, to je bila osnovna škola i bio je uslov da moram da pobedim na tom državnom prvenstvu i da moram da skočim državni rekord. To je u stvari bila moja prva pobeda i moj prvi državni rekord. I telefon!

POČELA SA 7 GODINA, SVE TO BRZO PROLAZI

Objasnila je Ivana da sportisti nemaju kad da razmišljaju o velikim ostvarenjima jer nova takmičenja traže punu pažnju.

- Mislim da niko od nas sportista o tome ne razmišlja na taj način. I sada kada se osvrnem na karijeru, ja sam počela sa 7 godina, prvo veliko međunarodno takmičenje sam imala sa 15 godina i eto sve do sad mi bukvalno merimo vreme od takmičenja do takmičenja i sve to mnogo brzo prolazi, uopšte ne razmišljaš šta je sada to nešto sledeće što mi fali. To je sve neki kontinuitet, sve dok ima smisla i sve dok osećam da u meni ima još nečega da se da, ja ću eto ostati.

A toga ima i danas.

- Pa ima mnogo, ali volela bih eto da zaokružim ceo taj mozaik sa Parizom i sa olimpijskom medaljom. Zlatna mi nedostaje.

Prošla je naša šampionka i kroz neuspehe, pa i velike nepravde u životu. Primer za to su i OI u Tokiju.

- Ja sam u kvalifikacijama bila dobra, skočila sam 7.1, ali to je bilo prvi put da je finale bilo u jutarnjim časovima. Međutim, u tom Olimpijskom selu situacija je takva kakva jeste i osvojili smo medalje i sve je bilo super, međutim ja sam legla da spavam i u tom čekanju da zaspim bilo mi je vreme da ustanem i ništa nisam spavala i imala sam energije koliko sam imala za to neko zagrevanje i dok je bilo predstavljanje i kako smo krenuli, ja sam se samo ugasila. To je sport, nema tu sad neke preterane filozofije. Na tom istom takmičenju u tom danu, postoji nas deset koji vredimo za apsolutno jednu istu daljinu, isto vreme, ali nekom, jednostavno, faktor sreće, inspiracije, čega god, nekom se posreći više, nekom manje. To jednostavno nije bio moj dan, ali niti to umanjuje tu neku moju realnu vrednost i samim tim ništa mi se nije značajno promenilo, samo jedino što je, kao, žal zbog toga što čekaš četiri godine za sledeći, ali ništa drugo. Ja se, recimo, mnogo lošije nosim sa lošim treningom, nego sa lošim takmičenjima zato što, u principu, moje izvođenje u stvari na treningu i na takmičenju je apsolutno identično samo što me na treningu niko ne gleda, a na takmičenju se to moje izvođenje ocenjuje. I, samo takmičenje to je, ja mislim, najlakši deo posla jer jednostavno to je trenutak i prođe brzo isto kao što prođe i to slavlje. Dok izađem sa borilišta, dok me dočeka žena ili čovek za doping kontrolu, dok ja prođem novinare, dok ja izađem sa stadiona, eto, taj moj trenutak je prošao u svemu tome. I ja se vraćam u hotel i mi tu slavimo, pričamo, srećni smo, ali ja kad legnem da spavam, opet ujutru kad ustanem, kao da se taj trenutak nije ni desio, praktično.

O onom ostanku bez svetskog trona zbog papirića sa brojem koji je otpao s leđa, Ivana prića bez zadrške.

- Desilo se, jednostavno to je neko ostalo staro pravilo, mi dobijemo obične papirne brojeve i mi to zakačimo zihericama i sad naravno ti si zagrejan, znojiš se, skidaš se, oblačiš se, to se non-stop kida. I sad ko uopšte treba da razmišlja o broju da li će ostati na mestu ili neće u moment kada treba razmišljati o skoku, a Goran ne znamo o čemu razmišlja, mislim znam, ali ne treba da razmišlja o broju. Jednostavno, tako se zadesilo da baš tad nismo proveravali još jednom. Ali drago mi je to da bar su toliko sluha imali da je u stvari taj moment bio presedan da se to skloni. Čekala sam šest meseci da bi postala svetska prvakinja.

PRVI POLJUBAC I ONE "DEVEDESETE"

A najbolja srpska atletičarka odrastala je u Zrenjaninu, u onim teškim vremenima devedestih godina. Ipak, na to doba ima lepa sećanja.

- U tom nesrećnom vremenu imala sam srećno detinjstvo i bila sam dete i mnogo smo se lepo i družili. Stvarno to pamtim kao jedan jako lepo period. Sećam se tog perioda koliko se sećam, ali sećam se i kroz priču. Nekako, sve to što je možda materijalno falilo mi smo nadoknadili na drugi način i stvarno mi smo imali, da kažem, koliko je moglo da imamo, bezbrižno detinjstvo, ali imali smo jedni druge i družili smo se i provodili smo vreme drugačije sigurno nego što današnja deca provode vreme, nažalost. Ali, opet su bila srećna vremena. Mislim, eto, ako to sve zanemarimo, mi onako, međuljudski odnosi, bili su dobri.

Ima i onih sećanja koji sa ove vremenske distance deluju beskrajno simpatično. Jedno se odnosi na prvi poljubac.

- Desilo se u Zrenjaninu ispred zgrade. Tada sam živela u zgradi. Neću reći da li me je "lepo" poljubio, ostaviću to za sebe. Traume zadržavam za sebe! Nije pitanje kakav je poljubac bio nego kako sam se ja osećala u tom poljupcu. Ma nikako! Bukvalno sam pobegla, neću da ispričam, ali nisam zadovoljna.

REKLA "NE" AMERICI I NIJE POGREŠILA

Kada je završila srednju školu morala je da donese jednu veliku i važu odluku, otići ili ostati u Srbiji.

- Tako se namestilo, ja sam imala i ponude sa nekih koledža u Americi i to je u stvari bio trenutak gde je trebalo da presečem da li želim da ostajem ovde ili želim da idem preko. Ostala sam ovde, prešla sam sa Goranom da radim i prešla sam u Novi Sad. Posle te juniorske svetske titule jednostavno tim tempom i na takav način bilo je samo pitanje da li ću izdržati još godinu, dve, tri koliko će meni to sad biti zanimljivo i da li uopšte ima smisla za neki dalji napredak i onda sam u stvari rešila da zbog mene takve kakva jesam, za mene je bilo idealno da ja ostanem u Srbiji i da jednostavno ovde sebi napravim idealne uslove i da budem u mestu gde ja jesam svakodnevno pred nekim kao ispitom i gde postoje ti neki kao pritisci i očekivanja i to je samo sve trebalo da pridoda smisao još više toj mojoj želji da ovde u onakvim uslovima kakve smo mi imali napravimo nešto što jesmo danas.

Odluka da ostane i iz Zrenjanina pređe u Novi Sad značila je i ozbiljan korak na romantičnom planu.

- Ja sam tada već bila u vezi sa momkom i onda je on rekao gde ti ideš, idem i ja sa tobom i onda smo bili u Novom Sadu zajedno. Ja sam tada uveliko spremala sve, kao velika, što bi rekli - kaže Ivana, pa konstatuje:

- Samo za sebe nisam odgovorna tu sam najmanje. Više vodim računa o drugima nego o sebi.

BATALI, NIŠTA TI NEĆEŠ POPRAVITI

Ivana ima jasnu viziju koliko je teško biti blizu profesionalnom sportisti i velikom šampionu, kakva je sama.

- Svima to deluje onako prilično zavodljivo, zanimljivo jer svi mi imamo potrebu za tom nekom pažnjom, za podrškom, za nekim znakom odobrenja, čega god, jer svi nekako volimo taj alfa momenat u svom poslu ili čemu god što je bitno, taj egoistični deo svi imamo i ne možeš, što pre prihvatiš i shvatiš u stvari kada se to, u čemu se ogleda, tu si već pre na konju i možeš to mnogo lakše da savladaš i obuzdaš i teško je zato što se neko, ti se pojaviš u mom životu ili ja u tvom, i sad to kako ja zamišljam da tvoj život izgleda, refleksija toga na mene u stvari bude sušta suprotnost onoga što sam ja u stvari očekivala jer ja očekujem da ja budem ista ta figura u tvom životu, a jednostavno to ne može. Zato ja to stalno pričam i kad kažu da osvojila si medalju, ne kažem osvojila sam ja, osvojili smo je, timski mora sve. Bilo koji odnos uvek mora timski i na kraju krajeva ja mislim da je samo esencija svakog odnosa samo to neko razumevanje. Ne mora ni podrška u ne znam kakvoj meri, samo razumevanje, bolje od bilo čega.

To se ogleda i u partnerskim odnosima koje je Ivana imala u životu.

- Baš je široka tema, ja sam nekako u svakom odnosu nebitno da li je prijateljski, partnerski kakav god, meni je najbitnije da u svakom momentu ja znam ko sam ja i čime ja raspolažem i u čemu nisam dovoljno dobra ili u čemu još mogu da se unapredim, ali mi je isto bitno da tu sliku imam i od tebe. Ako ti nisi svestan sebe ne znaš ko si, ne znaš šta si, jednostavno ja tu ne mogu ništa. Ne mogu da radim za tebe, na tebi i u stvari tu nastaju problemi. Ja mislim da je to nama usađeno, imaš kao potrebu, mi žene, mi ćemo nešto da popravimo, nećeš ti ništa da popraviš, batali, pusti.

MAJČINSTVO I ŽIVOTNI PLANOVI

Istakla je naša šampionka i da pored sporta radi "na sebi u nekim sferama gde mogu sebe da pripremim za neka sledeća interesovanja".

-  Eto ja jedva čekam da se ostvarim u ulozi majke i to su neke lepe stvari ali jednostavno život je imao druge planove za mene.

Zanimljivo je bilo čuti i nešto o Ivaninom okruženju i ljudima koji su joj bliski.

- To što imam, držimo se zajedno i čuvamo se i retko koga puštam novog u svoj život, vrlo sam obazriva.

Usponi i padovi su verovatno mnogo češći kod vrhunskih sportista nego kod "običnih" ljudi. Ovako se Ivana nosi s tim.

- Imala sam rolerkostere više puta u životu, ali nijednom toliko da nije prošao. Jednostavno mislim da tajna u svemu tome jeste proces prihvatanja, odbacivanja i nastavka, tako da, to je to, toliko je jednostavno.

Onaj privatni "pad" ili uspon, zavisi kako se na to gleda, i razvod braka, kako kaže, neće komentarisati.

- Pa, mislim, u ovom trenutku apsolutno je nebitno jer, završeno je i to je to.

(Blic)

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi