Ništa bolnije nećete pročitati, ekskluzivna ispovest muža Bobane Veličković: Moram da budem jak zbog Vuleta i Coke

Prošlo je nešto više od 18 meseci otkako nas je napustila srpska šampionka u streljaštvu Bobana Momčilović Veličković. Bio je 21. jun 2020. godine kada je otišla da u nekoj drugoj dimenziji pleni svojim osmehom, pojavom, bićem...

Bobana je dvadesetak dana ranije na svet donela sina prvenca Vukašina, a onda je sve krenulo naopako. Komplikacije, odluke lekara koje su i dan-danas deo sudskog procesa... Sve je dovelo do toga da Bobana zauvek napusti ovaj svet. Svog supruga Miroslava, tek rođenog Vukašina, porodicu, prijatelje...

Miroslav se od tada oglasio samo jednom, nekoliko dana po najvećem gubitku u životu, a sada, EKSKLUZIVNO za portal 24sedam, priča o Bobani, životu bez nje, sinčiću koji je "isti majka", bolu koji ne prolazi...

Razgovor je takav da ne ostavlja prostor ni za šta drugo do emocije. One ogoljene, najčistije, najdublje emocije. Emocije koja razara.

Bobana i Miša imali su "ono nešto", reći će vam to svako ko ih je bar malo poznavao. Imali su onu ljubav o kakvoj se sanja i mašta.

 

Zbog toga prvo pitanje mora biti - Mišo, kako si? Kako se držiš i boriš?

- Pa onako kako moram biti. Da kažem da je dobro, jer to dugujem mojoj Coki i našem sinu.

Svest o težini ovog intervjua prolazi kroz svaku koščicu. Knedla je u grlu. Isteraćemo ovo do kraja. Srbija mora da čuje priču.

Kako je mališan? Prepoznaješ li Bobanu u njemu, ima li njen osmeh, karakter...

- Vukašin je odlično, raste, razigrano je dete. Pomalo i nestašan, trči, ponavlja reči i lagano slaže rečenice i pitanja. On je, bez ikakve patetike, Cokina slika. Bar meni. Mada i drugim, nama bliskim ljudima. Osmeh, usta, nos, pogled... Volim što me podseća na Coku. Karakterom je onako malo nestašan na mene, ne drži ga mesto, kao ni tatu. Sve ostalo me podseća na Coku.

Jasno se čuje i oseća iskrena bol u svakoj Mišinoj reči, nema tu nikakvog preterivanja. Vreme neke rane jednostavno ne može da izleči. A tu su i dani u kojima bol postane još jača. Drugu Novu godinu Miša čeka bez svoje ljubavi, bez svoje Bobane...

- Da... Druga Nova godina. I 21. decembra bilo je tačno godinu i po otkako je nema. Praznici, rođendani, godišnjice... za nijansu povećaju bol koja je svakodnevna. Nema jutra, dana, večeri... Nema sata ili minuta da bol nestane. Tu je, prisutna je konstantno i samo s vremenom učim kako da živim s tim.

Nedostajanje. Teška reč. Posebno kada se ima svest o tome da je to nedostajanje nešto što će zauvek trajati. Nedostajanje. Mnogo teška stvar.

 

 

Postoje li trenuci u kojima ti Bobana najviše nedostaje?

- Šta god da radim, to nedostajanje je tu. Tokom vremena koje provodim sa Vuletom, vremena na poslu, vremena sa našim ljubimcima, nekako šta god da radim i šta god da se dešava, Coka uvek nedostaje. Onda se priupitam šta bi bilo kad bi bilo, i tada je nedostajanje najveće. Nema tog nekog ko će uvek biti deo mene, mog i Vukašinovog života. Ponekad uspem da taj bol prekrijem mislima da je bila deo mog života i da mi je ostavila najlepši poklon za koji se moram boriti.

Da li Vukašinu pričaš o mami?

- Iskreno, još ne. Još je mali, ne bi ni shvatio o čemu pričam. A o njegovoj majci ima mnogo toga da se priča. Imali smo mnogo lepih zajedničkih trenutaka. Mnogo je Coka imala uspeha. Ostavljam to za vreme kad Vule dovoljno sazri i kad sam bude pitao.

Sama pomisao na dete koje odrasta bez majke, a da ne pričamo o tome ko je i kakva je osoba bila naša Bobana, u potpisniku ovih redova budi novu emociju - ljutnju. Rađa se pitanje... Više od godinu i po čekamo da čujemo zbog čega je Bobana preminula. Da li je bilo grešaka u vođenju njenog slučaja, i ukoliko jeste, hoće li neko za to odgovarati...

Proces po krivičnoj prijavi protiv lekara je u toku pred Tužilaštvom u Zaječaru. Ima li nekih pomaka u postupku?

- U kontaktu sam sa advokatom. Čekamo rezultat veštačenja. Nadam se da je pravda dostižna i da će naše tužilaštvo i sudstvo uraditi posao onako kako zakon nalaže. Toliko o tome imam da kažem, ali ističem da je već puno vremena prošlo a da konkretnih rezultata još nema.

Pravda mora biti dostižna! Mora! Ne samo zbog Bobane, nego zbog svih budućih majki. Ne možemo i nećemo da sedimo i ćutimo kada mlado stvorenje ode, a da možda i nije moralo tako da bude. Kao i Miša, verujemo u sudstvo. U istinu! Verujemo u zadovoljenje pravde.

Znamo šta je i koliko Bobana značila njenim kolegama iz reprezentacije. Znamo kako naši strelci pričaju o najveselijem stvorenju na svetu, o mudroj glavi koja je uvek imala pravu reč za svakoga. Da li si u kontaktu sa nekim od njih?

 

 

- Da, sa svima iz reprezentacije, ali se najviše čujem sa Jasnom Šekarić, Jelenom i Zoranom Arunović i Andrijom Zlatićem. Divno je imati takve ljude. Mnogo su  mi pomogli u celoj situaciji u kojoj sam se našao. Moram da pomenem i Ministarstvo omladine i sporta, ministra Vanju Udovičića i kompletan Olimpijski komitet Srbije. To su ljudi koji nisu zaboravili delo moje Coke i njene uspehe. Jedno veliko hvala svim tim ljudima koji su i dan-danas tu za Vukašina i mene.

Da je sve bilo onako kako treba da bude, mi bismo Bobanu gledali na Olimpijskim igrama u Tokiju i radovali se nekoj njenoj medalji. Taj san je prekinut pre godinu i po. Mi smo se zapitali kako bi bilo da je Bobana u Tokiju. Da li si imao istu misao u glavi?

- Iskreno ću reći da ništa nisam ispratio jer nisam imao snage za to znajući šta je Coki značilo učestvovanje na Olimpijskim igrama. Čuo sam za rezultate i poslao sam podršku svim strelcima preko Jelene i Zorane Arunović. Više od toga nisam mogao.

Da Bobana ipak bude na pobedničkom postolju pobrinuo se njen reprezentativni kolega Milenko Sebić, koji je medalju primio sa Bobaninom fotografijom u rukama. Verujemo da si video tu scenu. Kako si reagovao?

Milenko Sebić, oks.org.rs

- Da, video sam. Baš mi je Jelena pustila taj snimak. Šta da kažem? Mislim da je on tim gestom sve rekao. To je slika bez reči, a bar meni, govori mnogo toga. Hvala Sebi!

Pretrpeo si i trpiš bol koju je nemoguće podneti bez pomoći okoline. U Srbiji je i dalje tabu tema stručna pomoć u takvim slučajevima, da li si se ti obratio nekome od stručnjaka?

- Meni to iskreno nije tabu tema. Veliku zahvalnost dugujem mom psihoterapeutu. Mnogo mi je pomogla i vratila me životu. Dala mi je snagu da nastavim dalje.

Za kraj smo ostavili i pitanje o Bobaninom i Mišinom nasledniku. Logično je da bude usmeren ka sportu. Hoćeš li mu biti podrška ako bude želeo da se bavi sportom?

- Da! To je sigurno! Coka je bila vrhunski sportista. Ja sam se bavio i dalje se bavim sportom, tako da će i Vule jednog dana sam da odluči gde će i šta će. Ima predispozicije, imaće podršku, na njemu je samo da izabere.

Mišo, hvala ti. U ime redakcije portala 24sedam i u ime svih dobrih i iskrenih ljudi u Srbiji. Guraj napred i budi ponosan na Vukašina.

Zajedno čekamo istinu. I pravdu! *Preuzimanje ovog teksta ili njegovih delova dozvoljeno je isključivo uz navođenje izvora.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi