Tako blizu, a tako daleko: Partizanov put po Evropi

Prošle godine u ovo vreme sva pažnja u redovima Partizana je bila usmerena ka četvrtfinalnom duelu Evrokupa sa Uniksom. Prva utakmica u eliminacionoj fazi evropskog takmičenja trebalo je da bude odigrana 17. marta, a crno-beli su prethodno kao najdominantniji tim izborili prednost domaćeg terena do samog kraja. Sve je bilo bajno, dok se nisu prekinuli treninzi, utakmice, takmičenja…

Godinu dana kasnije u martu mesecu crno-beli završavaju učešće u Evrokupu, ovog puta ne zbog nekih spoljnih faktora, već zbog onoga što su prikazali na terenu. Njihove partije u Top 16 fazi nisu bile dovoljne da se plasiraju među osam najboljih timova. Iako su pokazali daleko manje od onoga što se od njih očekivalo, košarkaši iz Humske su bili veoma blizu prolaska u četvrtfinale. Pet minuta pre kraja poslednjeg susreta sa Metropolitenom imali su rezultat koji ih vodi dalje (66:61). Međutim, nisu znali kako da sačuvaju prednost, još jednom ove sezone pali su u završnici i propustili priliku da se ukrcaju u voz koji nastavlja evropsko putovanje.

I poslednji meč oslikao je kompletnu sezonu Partizana. Usponi, padovi, dobre role, a onda potpuno prazni minuti. Sjajan potez, a onda početnička greška. Trojka iz teške pozicije, pa pas u aut. Dobra odbrana, pa promašen zicer. Popuštanje koncentracije na liniji za slobodna bacanja, nedostatak preciznosti u ključnim delovima utakmice. Dešavalo se na skoro svakom meču da na trenutke pokažu da mogu mnogo i da su to igrači koji su prethodne godine dominirali, a onda isti taj tim izgubi bez želje, motiva, borbe…

Nekada ni sreća nije bila na njihovoj strani, bilo je i povreda, menjali su se treneri, odlazili su i dolazili igrači. Kad se sve sabere – bilo je prilično turbulentno. I da je kojim slučajem, napravljen još jedan korak napred, teško da bi ovakav Partizan mogao do polufinala ili finala. Za neki stepenik više, moralo je definitivno da se prikaže mnogo više. Mnogo više želje, borbe, preuzimanja odgovornosti, pametnijih odluka, timske igre a ne individualnih rešenja, odlučnosti, sigurnosti, košarkaških kvaliteta… Možda bi sve izgledalo bolje sa podrškom navijača, a možda bi samo pojedinci bili još žešće kritikovani sa tribina zbog partija koje su pružali i igranja sa reputacijom velikog kluba. To već ne može da se zna.

Sve je počelo od duela sa Huventudom u prvom kolu grupne faze, kada su crno-beli ispustili vođstvo od 15 razlike u trećoj četvrtini. Taj startni poraz je prilično poljuljao samopouzdanje ekipi koja je prethodne sezone izgledala moćno. Popravilo se stanje u narednom kolu kada je u Beogradu lako pala Venecija (95:73). Međutim, hladan tuš je stigao već u sledećoj rundi, kada im je Uniks u Kazanju očitao lekciju – 93:70. Ponovo je usledila pobeda protiv Bahčešehira u Istanbulu, pa onda težak poraz od Burža u Beogradu (76:89). Posle duela sa Francuzima, izjava tadašnjeg trenera Šćepanovića jasno je oslikala izdanje crno-belih.

– Održali su nam čas kako se voli klub. Na terenu se pokazuje kako se voli klub. A ne u intervjuima, pričama, hvaljenjem navijača, slikama na Instagramu, udarenje u srce –  poručio je vidno nezadovoljni Šćepanović. – Dekoncentracija, potcenjivanje protivnika, očekuješ da će neko da te pusti da daš koš, da neće da pritisne loptu, da neće da igra agresivno… Čekajte ljudi. To Lejkersi sebi ne mogu da dozvole. Svu krivicu preuzimam na sebe. Klub je tu koji me je doveo, klub je taj koji će odlučiti da li ostajem ili ne. Potpuno čiste savesti sedim na ovoj stolici. Ali, ako je teren merilo, onda je teren sada pokazao koliko se voli ovaj klub. Ništa drugo. Ja ću uvek stati iza igrača. I sledeću utakmicu ako budem bio tu, staću iza njih. Bez ikakvih problema. Ja sam taj koji ih vodi i koji je ispred. I sve kritike ću da podnesem. Nikakav problem. Nisam čovek koji beži, koji odustaje, koji se krije. Nikad u životu nisam bio, nema potrebe sad da budem.

Posle poraza od Burža, koji je u Beograd stigao bez prvog trenera i bez zajedničkih treninga zbog problema sa virusom, u Humskoj je odlučeno da nešto mora da se menja. Ceh je platio Vlado Šćepanović, a na njegovo mesto je 5. novembra stigao Saša Filipovski. Usledile su pobede protiv Uniksa, Huventuda i Bahčešehira… Protiv Rusa je zablistao Markus Pejdž – šutirao je za tri 10-8 i završio meč sa 25 poena. Protiv Španaca se zamalo desio preokret kao u prvom kolu, ali su ovog puta crno-beli bili malo oprezniji. Desilo se još jedno loše izdanje protiv Burža, a onda za kraj 2020. godine upisana je ubedljiva pobeda u odloženom susretu protiv Venecije. Sa skorom 6-4 Partizan je sa četvrte pozicije grupe A prošao dalje, a kao najsvetlija tačka u Evropi izdvojio se Rašon Tomas.

Ekipa je u međuvremenu ostala bez plejmejkera Nemanje Gordića koji je otišao u Mornar, a nije prošlo mnogo da je van tima bio i drugi organizator igre Kodi Miler-Mekintajer. Kao jedino pojačanje u zimskom prelaznom roku stigao je Perkins.

Otvaranje Top 16 faze dalo je očigledno lažnu nadu navijačima da su velike stvari ove sezone ipak moguće. Pred crno-belima je pao Trento i to izuzetno dominantno – 71:43. Bio je to okršaj u kome je dobro igrao novajlija Perkins, i u kom je Mozli leteo po terenu, baš kao i prethodne sezone. Naredna dva poraza potpuno kvare to dobro raspoloženje u Humskoj – od Metropolitena i Lokomotive. Stvari se na kratko popravljaju u revanš susretu protiv tima iz Krasnodara, kada Perkins pogađa za pobedu dve sekunde pre kraja. Međutim, već u narednom kolu Trento je počistio u Italiji oslabljeni Partizan. Šanse za četvrtfinale su i posle toga postojale, čak i tokom 35 minuta poslednje utakmicu sa Metropolitenom, koja se igrala u Ljubljani i na kojoj je tim vodio novi trener Aleksandar Matović. A onda je u tih pet minuta sve palo u vodu.

Igranje u Evropi i nada da može nešto više da se učini, održavalo je Partizan živim ove sezone. U ABA ligi su odavno stvari postale beznadežne. Trenutno crno-beli u regionalnom takmičenju imaju sedam pobeda i 12 poraza. Jasno je da će završnicu dva najvažnija takmičenja moći da gledaju eventualno na TV. U Kupu Radivoja Koraća, koji su po pravilu prethodnih sezona osvajali, ovog puta su ispali u polufinalu.

Pred Matovićem je težak zadatak… Njegova ekipa nastavlja pustolovinu u ABA ligi, u kojoj se neće boriti ni za šta, osim ako ne dođe do još goreg položaja, pa bude morala da vodi bitke za opstanak. Posle toga dolazi KLS, takmičenje u kome pobeda ne donosi ništa, sem pehara i prestiža. Ostaje da se vidi za kakav pristup će se odlučiti u Humskoj – da li će se ukazati šansa mladima, da li će se praviti baza za narednu sezonu ili samo odbrojavati dani do kraja agonije.

Novi trener je u stručnom štabu odavno, dobro poznaje sve košarkaše i sigurno ih neće pustiti da odigraju nastavak sezone bez motiva.

– Oni su igrači Partizana i moraju da nauče da pobeđuju, da nauče mlade igrače kako da dolaze do pobede. Moraju da se izbore sa tim, idemo u salu da treniramo i to je to – poručio je Matović posle eliminacije od Metropolitena.

Pročitajte još

Kraj evropske priče za ovu sezonu: Entoni Braun presudio Partizanu u Ljubljani

Filipovski posle odlaska: Dao sam sve od sebe, sad se osećam neispunjeno, očekivao sam više pobeda

Sada je na igračima da pokažu – da li se sezona završila sinoć ili borba traje do poslednjeg zvižduka sudije u junu…

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi