Životna priča Dušana Alimpijevića: Tragedija koja je zauvek promenila sve

Noć 7. marta 2010. postala je za Dušana Alimpijevića nešto više od datuma — bila je prelomni trenutak koji je razorio i izgradio čoveka. Tog dana, lajt-motiv njegovog života zauvek se promenio. Dane, nedelje, godine kasnije — bol, krivica, sećanja i zahvalnost stapali su se u tišinu iza njegovih reči.

 

Sudar, šok, zvuk stakla i lim koji se cepa

Ekspedicija KK Novi Sad vraćala se sa utakmice u Kruševcu. Bio je to povratak posle napornog meča — tim, stručni štab i nada. Oko ponoći, blizu mesta Markovac kod Lapova, kombi u kojem se nalazio tim sudario se sa prikolicom kamiona koji se kretao istim smerom. U jednom trenutku — praštanje stakla, lom i tišina.

Tog trenutka, životne linije su presečene. Igrači, treneri — niko zapravo nije znao šta se događa. Mnogi koji su bili u kombiju kažu da se praktično ničega ne sećaju — pucanje prozora, svetlost, udarac, a zatim — težak muk.

Printscreen/RTS

Alimpijević je bio prikjlešten. U jednom intervjuu opisao je da je bio bez snage da pomeri noge:

„Nisam osećao noge i bio sam priklješten, tako da nisam mogao da se pomerim. Sve je bilo polomljeno. Čuo sam jauke i drugare kako dozivaju pomoć. Sećam se da su se jednog trenutka pojavili vatrogasci koji su počeli da seku lim, oni su nas i izvukli iz olupine.“

Jecaji i pozivi u pomoć odzvanjali su tamom vozila, dok su spasioci sekli karoseriju da bi oslobodili zarobljene. Šok i bol bili su sveprisutni.

„Bila je to ogromna tragedija, posebno za porodice nastradalih. Dve osobe su tada izgubile život, a tek je trebalo da počnu da žive. Većina nas koji smo bili u kombiju gotovo da se ne seća ničega, znamo samo da je staklo letelo na sve strane. Svi smo bili skamenjeni i u šoku.“

Te reči odzvanjaju ne samo kroz tekst već kroz tišinu onih koji znaju da se dogodilo nešto veliko, preveliko da bi se moglo uopšteno opisati.

KSB/Facebook/Memorijalni turnir Nemanja Danilović

 

Smrt Nemanje Danilovića i Nenada Grozdića

U toj noći nisu samo povređeni — izgubili su se životi. Dva mladalačka potencijala — Nemanja Danilović, 39 godina, trener, i Nenad Grozdić, 19 godina, igrač — nisu se probudili iz kome. Grozdić je nakon 35 dana preminuo. Danilović je uspevao da živi mesecima, ali nije izdržao posledice povreda.

U javnosti se navodi da je Danilović prvobitno bio zbrinut u bolnici u Kragujevcu, zatim prebačen u Vojvodinu, ali njegov oporavak nije bio dovoljan da ga spasi.

Nesreća je potresla čitavu košarkašku javnost — klub Novi Sad objavio je saopštenje, komemoracije su održane, a sećanje na Nemanjin doprinos sportu ostalo je večito.

bjk.com.tr

 

Reči koje bole – i koje izleče

Alimpijević je kroz godine izgovorio reči koje otkrivaju dubinu njegovog unutrašnjeg sveta — onaj koji je naučen da preživi i da nosi sećanja, ne da ih potiskuje.

„Jednostavno, takve stvari ne biraju godine, pogađaju i mlađe i starije. Nažalost, bio sam deo toga, kao uostalom i neki igrači koji su mlađi od mene.“

„Nemanja je imao najveći uticaj na mene, kod njega je uvek bila prisutna pedagoška nota. Mnogo sam naučio od njega, jer sam trenerski posao počeo sa 22 godine. Imao je filozofski odnos prema sportu i prema životu, upijao sam to iskustvo. Teško mi je što ga nema, ali je njegovoj porodici i prijateljima mnogo teže. To je svima napravilo teške rane i treba da živi sećanje na tog divnog čoveka.“

„Život te prodrma i počneš da gledaš drugačije na svet. Sazreo sam prebrzo, to je bio pravi emocionalni šok. Izgubio sam dva prijatelja. U ovoj priči nismo bitni mi koji smo preživeli, jedino su važne dve porodice, Nemanjina i Nenadova. Najviše su patili, naša tuga ne može da se poredi sa njihovom.“

„Košarka i porodica su mi pomogli da ostanem na pravom putu. Teško je ponovo otvarati te rane, ali sa druge strane, sećanje na dvojicu divnih ljudi mora da živi.“

U razgovorima je isticao da je u trenucima nakon nesreće osećao težinu tereta života, ali i da ga je sport i porodica držao “na pravom putu”.

U jednom medijskom izveštaju navodi se da Alimpijević i dan-danas ne pamti ceo trenutak sudara — samo prasak, udar, sećanje koje se rasparčava u fragmente.

„Bio sam priklješten u kolima i nije mogao da se pomeri. Nije doživeo ozbiljne fizičke povrede koje bi ga udaljile od košarkaškog terena, ali jeste izgubio prijatelje. Oporavljao se dugo posle te nesreće fizički, ali i psihički.“

Karijera koju je gradio iznova

Prvi samostalni posao mu je bio u Vojvodini (2013–2015). Zatim su mu stanice bili Spartak iz Subotice, a potom FMP. Iz Železnika kasnije odlazi u Crvenu zvezdu (sezona 2017/2018), gde je bio najmlađi trener u Evroligi. Ostaje utisak da je Zvezda olako „potrošila“ Alimpijevića, ali za njega je to bilo ogromno iskustvo.

U novembru 2018. dobio je prvi inostrani angažman u Avtodoru Saratovu – vodio je tim na 13 utakmica (osam pobeda), ali je saradnja završena posle nešto više od dva meseca.

Krajem novembra 2020. preuzima Bursu. S njima je 2022. godine stigao do finala Evrokupa, na putu eliminisavši favorizovani Partizan Željka Obradovića. Tada je poneo i titulu trenera godine u tom takmičenju.

Od 2023. vodi Bešiktaš, sa kojim je u sezoni 2023/2024 igrao polufinale Evrokupa i domaće lige, a u tek završenoj sezoni bio finalista turskog prvenstva.

KSS

 

Nova stranica – selektor Srbije

Na mestu selektora Srbije očekuje ga već u novembru start kvalifikacija za Mundobasket. Prvo 27. dočekujemo Švajcarsku, a zatim 30. idemo na noge Bosni. Težak je posao izboriti se za Svetsko prvenstvo, posebno ako se zna da nećemo moći da računamo na igrače iz Evrolige i NBA lige. Ali Alimpijević na klupu donosi energiju, iskustvo i snagu čoveka koji je preživeo najteže — i to ga čini drugačijim.

Dušan Alimpijević je trener čiji život nije bio prava linija uspona, nego krivulja bola i novih početaka. Nesreća kod Lapova ga je slomila, ali i izgradila. Danas, kao selektor „orlova“, nosi sa sobom ne samo taktičko znanje nego i priču o hrabrosti, gubitku i ljudskosti — i zato je njegova misija veća od rezultata.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi