Partizanov strah u pregršti praha: Mogu li crno-beli posle još jedne aprilske agonije da izrastu u šampione?
April zaista postaje najsuroviji mesec za pristalice Partizana
Pre skoro tačno 100 godina T.S. Eliot je objavio jednu od najvažnijih poema 20. veka i verovatno centralno delo modernističke poezije – Pustu zemlju. Bio je to decembar 1922. a ta dugačka pesma uticala je na svekoliku književnost i umetnost. I ne samo na njih.
Nekadašnji predsednik Partizana Predrag Danilović je na 20. godišnjicu Istanbula citirao najčuveniju frazu iz Puste zemlje: "April je najsuroviji mesec". Hteo je on tada da podseti na težak trenutak u kome je njegova generacija pokorila Evropu, ali u poslednjih skoro 10 godina, april zaista postaje najsuroviji mesec za navijače crno-belih.
Štaviše, posle agonije protiv Burse, poeziji skloni navijači Partizana će se možda prepoznati u još jednoj frazi iz Puste zemlje: "Pokazaću ti strah u pregršti praha".
Sumorni Eliot je tim rečima hteo da nagovesti svu jalovost ljudskih napora u susret smrti i suočavanju sa sopstvenom ranjivošću i smrtnošću. Ona istovremeno savršeno opisuje rezime slomljenog Željka Obradovića posle Burse:
Pročitajte još:
- Potrošili smo godinu dana ni na šta.
Imao je Partizan sve. Imao je 20.000 navijača uz sebe, imao je pet razlike 14 sekundi pre kraja, imao je dobijenu utakmicu. Imao je sve, a dobio je patnju koja se verovatno može meriti sa onom posle trojke Nolana Smita iz, jelte, aprila 2014.
A da nije bilo završnice koju samo košarka može da priredi, ovo bi bila savršena utakmica za napredak, ali savršena. Očigledna trema i stegnutost sa početka, brojne greške tokom meča i očigledna opterećenost nisu "pokopali" crno-bele, koji su iskoristili i najmanji zastoj Burse i preokrenuli.
E, a u toj završnici su se desile neke neobjašnjive stvari, ali zaista neobjašnjive. Pokušaj zakucavanja umesto laganog polaganja za overu pobede, promašeno bacanje, faul u napadu pri izvođenju lopte, nepravljenje faula na "plus" tri u finišu…
Mnogo je grešaka za nas laike i posmatrače, ali Obradović je posle meča istakao da se ne radi tu o greškama.
- Greška je greška, ali neke druge stvari nisu greška. Ne znam kako da ih nazovem. A mislim na delove iz igre. Ako ponavljaš nešto 500 puta i onda dođe i ključni trenutak i onda nisi u stanju da to ponoviš… Onda ja uperim prstom u sebe. Ako je ponovljeno do sada 500 puta, možda onda treba 2.500 puta.
Jasno je da Obradović nije hteo da crta metu na čelu igračima. Istina, utakmica je bila dobijena, ali je izgubljena na kraju.
Ko je kriv?
Ne želim da upirem prstom u bilo koga, ali nije se desilo u poslednjih 12 godina, a možda i celih 20, da neka grupa Partizanovih igrača ima ovakvu podršku navijača, uprave, stručnog štaba i da do sada izgubi dva finala.
Doduše, sezona nije završena. Ostaje AdmiralBet ABA liga, čiji šampion direktno ide u Evroligu.
Može li Partizan da bude šampion? Može li da prođe polufinale prvo, a onda u finalu da, cenim, dobije iskusnog, jakog i nadasve kvalitetno vođenog evroligaša sa izraženim karakterom?
Možda.
Žao mi je što ne mogu da se setim tačnog autora fraze, ali ona otprilike glasi ovako: Slomljeno srce stvara šampione.
A Partizanovo srce je u sredu uveče bilo slomljeno, izdrobljeno i na kraju smrvljeno u prah… Da li se u tom prahu nalazi strah ili je to pepeo iz koga će izrasti Feniks – ostaje da se vidi u narednih mesec i po dana.
A navijači Partizana…
Emotivno izubijani i izranjavani i samleveni – ostaje da se vidi da li će i oni uspeti da se dignu iz pepela i da prepunu Arenu opet pretvore u tvrđavu, a ne da je doživljavaju kao ukleto mesto na kome se dešavaju strašne stvari.
Bonus video:
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari