Partizan je pokorio Evropu dok je trajao rat: Saginjali smo se u autobusu, bilo je pucanja, a stalno se slušao Džej

Da nema fudbalskog "večitog" derbija, svi ovi dani bi bili posvećeni najvećem uspehu srpske klupske košarke – Partizanovom osvajanju Evrolige 1992. godine.

Crno-beli su pobedili favorizovani Huventud 16. aprila 1992. godine, ikoničnom trojkom Alekandra Đorđevića u poslednjim sekundama meča. Bilo je to vreme rata i sankcija, jako teško za sve, a Partizan je tada ispisivao najblistavije stranice svoje istorije.

Ispričane su mnoge priče, možda i sve, ali ipak je lepo prisetiti ih se, pogotovo kada prođe toliko godina. Tada su u timu bili Zoran "Stragi" Stevanović i Mlađan Šilobad. Prvi je imao tada 21 godinu, a drugi 20 (obojici je u julu rođendan). Sada su "načeli" šestu deceniju i "čitav život" kasnije se sećaju cele te čudne i čudesne sezone u mračno i crno vreme.

Iako je plan bio da se napravi standardni intervju, tako je i počelo, ali je brzo preraslo u ćaskanje dvojice starih prijatelja, nekada saigrača, a sada funkcionera Partizana. U trofejnoj hali na stadionu u Humskoj pitanja maltene nije bilo potrebno postavljati.

Koliko su uopšte sveža sećanja posle ovoliko godina?

Šilobad: Negde, ostaje ti to urezano. Čovek pamti neka najjača događanja, osvajanje titula, rođenje deteta, venčanje... Te slike ti ostanu za ceo život. Ni mi ne možemo da verujemo da je prošlo 30 godina. Međutim, kad pogledaš decu onda shvatiš. Moja deca imaju 24-25 godina, završili fakultete, ljudi. Po deci najviše vidiš kako vreme prolazi, ali negde u glavama verovatno i dalje kao igrači razmišljamo, ha, ha.

24sedam/Goran Sivački

Bilo je to posle smene generacija, otišla je ona velika, verovatno i jača ("sigurno, sigurno" – dodaje Šilobad), u kojoj su igrali Divac, Paspalj, Đorđević, Nakić, Grbović, Pecarski… a vodio je Duško Vujošević. Trener je otišao, čekao se novi, bilo je leto, rat u Hrvatskoj je već počeo… Kako je to vama tada izgledalo na početku?

Stevanović: Ja se sećam te situacije. Ja sam bio zadnju sezonu stare Jugoslavije. To je bilo kada nas je Jugoplastika dobila sa Kukočem, koji nas je maltene sam dobio. I dobio aplauz pune Hale sportova. Pecarski, Sale, jedan drugi, Željko, Nakić, Loki i ja smo bili u ekipi… To se tako završilo, počeo je rat i onda sledeće leto i okupljanje. Svi znamo, Željko Obradović je trebalo da ide na Evropsko prvenstvo. Mi smo trenirali u hali sportova, bilo nas je četiri-pet- Mlađa, (Željko) Rebrača i Loki (Nikola Lončar) su bili sa Duletom na Svetskom juniorskom prvenstvu u Edmontonu. Pominjala su se trenerska imena – Žeravica, Duda, Željko Pavličević… Sad, u nekom trenutku u halu ulaze Kića (Dragan Kićanović), Sava (Milenko Savović), Toša (Dragan Todorić) i Željko. Došli i rekli: "od danas je trener Željko". Mi svi u čudu. I onda je počela da se sklapa ta ekipa. Vlada Dragutinović i Kopriva (Slaviša Koprivica) su vraćeni iz IMT-a. Kopriva je imao ponudu za Jugopolastiku, pa je odustao. Nakić je ostao, Sale jedan, Sale drugi i onda su se priključili Mlađa, Loki, Rebrača, Šara nam je došao iz Vojvodine… Ono što se nama dobro desilo je da je došao Profa (Aleksandar Nikolić). Nova faca koji je došao sa Željkom i to je nama dosta promenilo sve. Način shvatanja treninga, košarke…

24sedam/Goran Sivački

Šilobad: Ozbiljnost.

Stevanović: Ozbiljnost, da. Dobro, stvarno, Dule je stvarno… Da ne trošimo reči o njemu kao o treneru. On je nas mlađe tada forsirao. Ali, Profa kada je došao, neki odnos prema treningu, ekipi, ponašanje, ispravljanje grešaka… Pa onda priča: Kad pobediš, ništa ne valja, a kad izgubiš – super sve.

Šilobad: Shvatanje košarke uopšte.

Da li je bilo problema sa disciplinom i uspostavljanjem reda? Bili ste mladi, trener je maltene do juče bio saigrač i sada mora da se menja odnos?

Šilobad: Nije tu bilo problema nikakvih. Dobro, tim je, pre svega, bio sastavljen od ljudi koji su bili profesionalci. Niko nije bio nešto… Dobro, svako je u tim godinama voleo da izađe i da se provede, ali su svi bili okrenuti prema košarci. Ti si tada imao Đorđevića i Danilovića, koji su bili predvodnici te generacije. Pa Nakića koji je doneo iskustvo, jer je uzimao Evropu sa Cibonom. Šara, danas pokojni, nažalost, svi oni su nam donosili sigurnost. Mi ostali smo bili praktično deca, tek smo počeli da igramo košarku. U tim godinama da postaneš prvak Evrope – to je stvarno bilo… Nije disciplina bila problem. Profu smo i cenili i poštovali i Željko nam je u startu dao do znanja da prema Profi uvek moramo da budemo fini i korektni. Njemu možemo da kažemo šta hoćemo, ali ne i profesoru. Kako zbog njegovih godina, tako i zbog poštovanja zbog svega šta je on uradio u košarci. To se prenosilo i kroz treninge.

Stevanović: Ja sam bio godinu dana pre toga, igrao sam sa Željkom. Bio sam i cimer na nekim pripremama u Tivtu. Sad kad su ga predstavili kao trenera… Do juče u svlačionici ono druženje, zezanje i sad odjednom treba da promeniš tu naviku. Pogotovo starijima Vladi Dragutinoviću i Ivi sa kojima se on družio. Ali, on je došao i rekao: "Momci, ja sam od danas trener. Zezaćemo se, pričaćemo, ali ne može da bude kao što je bilo". I onda Profa koga moraš da poštuješ. Željku možeš i da kažeš i da se naljutiš, ali ne i Profi. S tim što je on nas gledao kao na svoju decu.

Za one koji se ne sećaju, 1990. godina je ekonomski bila jako dobra. Počelo je sa opštim tenzijama, pogotovo na stadionima i u halama, ali je tadašnja Jugoslavija bila vrlo živa što se tiče i sporta i muzike, kulture i uopšte dešavanja. A putovalo se lako i većini nije mnogo falilo. Samo godinu dana kasnije, nije bilo više ničega.

Šilobad: Sama godina je bila čudna. Ja sam sa Rebračom i Lončarom otišao te godine na Svetsko prvenstvo u Edmontonu, da li je bio jun ili maj. I krećemo tada za Zagreb, gde se okuplja cela reprezentacija Jugoslavije, pa da krenemo ranije na prvenstvo da se spremamo. I onda nama u Mirkovcima zaustavljaju voz, izbacuju nas napolje, bile neke "zenge"… Čudo, da ne pričam. Pa onda putešestvije do Zagreba autobusom, gde negde moramo da zaležemo jer se puca. Mi kao da smo u filmu, ne verujemo još uvek jer sve tek kreće. Hteo sam da dočaram sliku kako je to izgledalo. Mi se vraćamo sa tog prvenstva, četvrti smo na prvenstvu. Negde pred kraj priprema Slovencima kažu da se vrate kući, Hrvatima pred polufinale kažu da ne igraju… Ljudi, mi smo sportisti, nama je to nestvarno, neverovatno. Ali, to su političke odluke i ti igrači nisu mogli drugačije da se ponašaju. I mi se vraćamo, počinju pripreme i mi saznajemo da ne možemo da igramo kod kuće. Igrale su se kvalifikacije protiv Solnoka, Željko tražio da se igraju obe tamo. Profa je uvek bio na oprezu, tražio da ne igramo obe tamo, da ne izgubimo. Mi tamo dosta lagano dobijamo obe utakmice. Plasiramo se i onda saznajemo da igramo u Fuenlabradi, a ne znamo ni gde je Fuenlabrada ni zašto igramo tamo. Ni nama nije jasno. Nije ni toliko blizu, bilo je zemalja koje su bile bliže. Onda je to Sava ispričao da je video tu novu salu, novo naselje na obodu Madrida. Iza nje su bile njive. Sada to izgleda skroz drugačije, sada izgleda kao da je u centru grada. U to vreme je stvarno bilo čudno za nas. Mi smo bili u Madridu, 40 minuta do tamo na trening, pa 40 minuta nazad. Nije bilo ni jednostavno. U Fuenlabradi nije ni bilo hotela. I onda malo-pomalo ti ljudi dolaze na utakmice, verovatno jer se ništa drugo kod njih i ne dešava. I onda smo im se svideli, verovatno jer smo bili mladi, ambiciozni, proterani iz svoje zemlje.

24sedam/Goran Sivački

Šta ste toliko radili po Madridu?

Stevanović: Bilo je svega, šetnje, pa one robne kuće.

Šilobad: Bilo je drugo vreme, kod nas nije ni bilo tih robnih kuća i onda kao da si došao u Diznilend.

Ali, putovanja su oduzimala najviše vremena. Iz Beograda se išlo samo za Cirih i Frankfurt.

Šilobad: Putovali smo preko Ciriha stalno i onda se dešavalo i da sedam-osam sati čekaš konekciju. Nije bilo lako, ali bili smo mladi i sve lakše padne.

Stevanović: Pričamo sad o ratu, a evo moj burazer je otišao odmah. Kad smo mi otišli u Solnok, njega su odmah pokupili. Bio je u Vukovaru šest meseci. Sašina (Danilović) majka je bila u Sarajevu. Bilo je mnogo problema, ali, ono, klinci smo. Imaš 21 godinu, 22, ne razmišljaš non-stop o tome, igraš, putuješ. Jeste to muka, ali nisu naši problemi bili kao problemi ostalih.

Šilobad: Imali smo privilegiju što mi igramo košarku, a u zemlji se dešava šta se dešava.

Onda su vas i ta putovanja zbližila?

Stevanović: Jeste, jeste. Znaš, bili su ovi stariji zajedno kao jedan deo ekipe. Ivo, Šara, Kopriva, Dragutin… A ovamo mi kao mlađi po godinama. Pa smo se non-stop družili.

Zna se ko je bio zadužen za muziku.

Stevanović: Ha, ha, to jeste. Ja sam kupio neke zvučnike i CD i slušali smo stalno Džeja. Sećate se vi, tad je svuda bio Džej.

MN Press

Šilobad: To su bile devedesete, zna se šta se slušalo devedesetih.

Da pričamo malo o košarci. Igrali ste tada jaku odbranu, a kad steknete neku prednost, onda još više "zategnete". Ono, kad imate pet poena prednosti, nastane "beton".

Šilobad: Tako se igralo, na mali broj poena i odbrana. Kod Željka je bilo izuzetno zahtevno, da si od početka sezone morao da znaš sve. Imao si 10-15 akcija, pa odbrana 10-15 akcija i to si sve morao da imaš u glavi. Mnogo informacija. Ne mogu svi igrači to da isprate. Zahtevi su veliki, a ja verujem da je Željko sada još zahtevniji jer je iskusniji trener. On prosto traži od igrača da se drži kontrola nad igrom. To je najnormalnija stvar.

Stevanović: Ali, bilo je tada da si morao napamet da znaš sve akcije i to ne samo za svoju poziciju, već za sve. Kad te zaustavi i pita gde si, moraš da kažeš "evo, tu sam". Sećam se te godine, Zoki Jovanović igra u Zvezdi, Sale Obradović igra stalno presing na ovima. Tu su bili još Neša Ilić, Trifa i Boban Janković. Sad, ne može niko da čuva Jankovića i kaže meni Profa ja da ga čuvam. Ja kažem: "Profo, brži je od mene, namazan, šutira". Profa kaže: "Pusti ga na devet metara da šutira od tebe, samo digni ruke". Tako je i bilo, šutne, ali ne možeš da pogodiš kao sa trojke. Ili, na primer, igra Sale Obradović presing, a profa kaže igramo akciju plejmejker uvodi loptu na mene ili njega (Šilobad) i mi prevodimo loptu kao centri. Jer Zoki Jovanović i svi centri trče nazad, a ti prevedeš, uđeš u akciju i daš dalje. I to je išlo (puca prstima) glatko, jer si sve to znao na treningu.

Bila je izuzetno mlada centarska linija. Koprivica je bio na pragu 24. godine, Stragi 22, Šilobad 21, a Rebrača 20…

Šilobad: Kopriva i Stragi su igrali postavu. Rebrača i ja smo ulazili da ih menjamo. Oni su igrali to iskusno, igrali smo odbranu i napad, umeli smo da damo koš… Razumeli smo košarku. I nije bilo teško pratiti ove sa spoljnih pozicija, za koje se posle ispostavilo kakvi su igrači bili.

Stevanović: Ali, svi su bili kvalitetni, počev od prve pozicije, od Vlade Dragutinovića, pa dalje.

Šilobad: I treniralo se, mnogo, sve je prštalo. Dole baš ispod koša, da ne kažem da je bilo na ivici tuče, nije bilo nikad, ali je prštalo. I posle kad dođe utakmica, sve bude lako, jer se stvarno nisi štedeo na treninzima, jer je tako svako od nas postajao bolji.

Stevanović: Pa imaš neke situacije gde je iz dodavanja na centra izađeš na tri-četiri rešenja. Bilo je baš dobro.

Koju utakmicu iz Fuenlabrade posebno pamtite? Ili je to suvišno pitanje?

Šilobad: Huventud, Stragi je šutirao te penale. To je bila najbitnija utakmica za plasman na "fajnal for". 

Stevanović: Mi sad stalno šalimo. Igrali smo protiv Belgijanaca (Maes Pils iz Mehelena, "stalni" šampion te države. Klub se ugasio 1995), kad su nas opeglali. Sećam se da je bio neki riđi momak sa krivim nogama, kad je dva put zakucao, Sale i ja se gledamo: "Brate…".

24sedam/Goran Sivački

Šilobad: Ali, bili smo u problemu posle toga. Bila je situacija da se nećemo plasirati posle tog poraza ako ne dobijemo sledeće dve. I onda utakmica u Milanu, gde smo pobedili Filips na strani. To je bilo presudno za odlazak na "fajnal for".

Knor ovde? Jedina utakmica u Beogradu i ona koju pamte svi koji su bili na njoj.

Stevanović: Vidi, meni jeste bila nezaboravna, kad sam pregazio onog (Bila) Veningtona kad se postavio za neki faul u napadu. Ali, sad kad vratiš film nazad, on je završio sa tri NBA titule sa Čikago Bulsima i Džordanom. Pa Jure Zdovc, mnogo dobra ekipa. Ali, nije bila puna hala tada. Ljude nije toliko zanimao sport.

Šilobad: Ma generalno je bila takva situacija. Ljudi su bili okrenuti ka vestima sa ratišta, nije bilo nikom nešto do sporta.

Stevanović: To isto pričam sa profom. Izgubili smo nesrećno, Zdovc daje trojku, pa drugu. I Profa u hotelu kaže "Ma, super smo mi prošli, mogli smo da izgubimo 10-15 razlike". A mi nervozni, brate, imali dobijeno. A on kaže: "Znam zašto nismo dobili, nisam skinuo prsten. Mi ćemo tu sledeću lagano da dobijemo". I mi u nervozi, oni našpanovani dobro, puna hala i namesti se ta situacija da se uhvatim za obruč i da nastane pauza… Bilo je te sezone dobrih igrača baš. Bio je u Filipsu (Olimpija Milano) Deril Dokins, protiv koga smo igrali u polufinalu.

E, on je bio zver od igrača, vrlo dominantan.

Šilobad: Naša sreća je bila u to vreme što su samo dva stranca mogla da igraju. Taj Filips ga nije koristio kako je trebalo. On je bio dominantan. Ja se sećam, mi ga čuvamo, on se otvori, a ono Riva i ovi prebace na drugu stranu. I oni su bili malo sujetni, ti stariji igrači, oni hoće da daju koševe.

Stevanović: On je nama mogao da da 50.

24sedam/Goran Sivački

Šilobad: Da, on je stvarno bio dominantan. Iskreno, mi u to vreme nismo ni znali ko je on. Tek posle sam guglao i video da je bio u 10 najboljih zakucavača u NBA. Ozbiljan igrač.

Dokins je tada dao 21 poen uz 19 skokova, ali ste ih bez problema dobili u polufinalu.

Šilobad: Mi smo te godine njih dva puta dobili u grupi i imali smo osećaj da možemo da ih dobijemo i treći put. Da li im nismo ležali ili šta.

Stevanović: Kao nama Estudijantes.

Šilobad: To je jedina ekipa od koje smo izgubili dve utakmice. Nešto nam nisu ležali. Niko ne kaže da ih možda treći put ne bismo dobili, ali kada smo posle polufinala videli da je prošao Huventud, a ne Estudijantes, nama je to bila bolja opcija.

Finale? Bio je tu rat za svaku loptu.

Šilobad: Igralo se lopta za loptu, ali mi generalno nismo bili nešto opterećeni, niti smo osećali pritisak. Upravo jer smo bili mladi, pa smo mislili "svake godine ćemo ovako", ha, ha. Šalim se, ali tek smo počinjali da igramo i nismo bili svesni da je to – to. I nismo mogli da izgubimo ništa. Došli smo kao neki autsajderi, niko nije očekivao da ćemo da se plasiramo na "fajnal for". Uđemo u finale, već si uradio veliki posao, gledaš samo da daš sve od sebe.

A Saletova trojka? Kako vam je izgledao taj trenutak?

Šilobad: Nemaš vremena uopšte. Prvo, trenutak od kad primaš onaj koš koji ti sruši sve, ti nemaš vremena, gledaš na semafor, vidiš da ima još pet-šest sekundi, Sale prima loptu, ide u napad. Mi svi znamo da će Sale šutnuti, nema vremena da se sada nešto izmišlja. I onda se desilo šta se desilo. Nismo mi tu imali vremena. Kad smo videli da je lopta ušla, već smo krenuli da utrčavamo u teren, bilo je još vremena, ali smo mislili da je gotovo to.

Stevanović: Ja sam bio ispod Đofrese, preko mene je šutnuo, ono gledaš, odskakuje i upada. I onaj gurne u ruke loptu Koprivi i ovaj izvede. Inače, ranije se nije vreme zaustavljalo, gurneš loptu i gotovo. I ovaj trči, ne razmišljaš o tome šta će da bude, znaš da će Sale da šutne. On je bio dva-tri metra ispred mene. I uđe i raduješ se, a ovaj trči tamo i sa centra šutira. Ja gledam levo-desno, ne znaš gde si. Ali, ne razmišljaš ti u tom trenutku. A i bili smo rasterećeni, Profa i Željko, oni su to rasteretili.

Šilobad: To smo posle saznali. Bili su poučeni iskustvom prethodnog "fajnal fora", gde je, da tako kažem, išao i Kurta i Murta. I onda je bila neka praznična atmosfera, a ekipa se nije koncentrisala na šta treba. I onda je nama bilo rečeno, idemo posebno u hotel, ako neko hoće da vodi devojku, ženu… Dobro, bili smo mladi, mislim da je samo Šara bio oženjen, ako neko noće devojku da vodi, mora da ide u drugi hotel, da bismo mi bili mirni i fokusirani na to.

Kako ste slavili?

Šilobad: Nismo nešto…

Stevanović: Ma, vidi, mi nismo bili svesni ničega. Mi smo došli tamo u hotel i tamo okrugli stolovi, sedimo tu, pričamo nešto. Ne mogu to da zaboravim, neko je razbio čašu slučajno. Priča i gestikulira i obori staklenu čašu. I onda Profa počeo da viče: "Alo, kako se to ponašate, razbijate, u subotu igramo sa Slobodom iz Tuzle!".

Šilobad: Nije nam dao da letimo.

Stevanović: A mi, burazeru, ćutiš, ne progovaraš više.

Šilobad: Profa je bio takav da kad izgubiš utakmicu, on ti nađe dobre stvari, ne da ti da padneš. Kaže, bilo je dobro ovo, dobro ono i tako te diže. A mi dobijemo nekog 20-30 razlike, ubijemo ih, a on ti nađe greške. Mislim, u svakoj utakmici mogu da se nađu greške, a on po njima udri i udri. Ideš kući i imaš osećaj kao da nemaš pojma. Prosto je hteo da te drži u istom nivou.

24sedam/Goran Sivački

Stevanović: Sećaš se kakve su bile one tribine. E, posle utakmice nas tu stavi, pobedili ili izgubili, i 15-20 minuta drži predavanje. Ako si pobedio, ništa ne valja, ništa; ako si izgubio, sve super. I onda osmeh i trener, sve super. Ali, slušaj, Šiki je posle dobro đuskao u diskoteci. Bila je neka diskoteka tu, ali nešto malo.

Šilobad: Nisi spavao to veče, gde da spavaš? I onda ujutru na avion i kući. Sećam se da ima snimak, svi sa naočarima za sunce da se ne vide oči.

Stevanović: A reci one šarene košuljice kako su se nosile, ha, ha. Jedino Loki, Rebrača i ja u odelima se pojavljivali. I tek posle jedno dva-tri dana, pet, smo mi shvatili šta smo mi uradili. Svi zovu non-stop.

Pomenuli ste ranije da ste kao mladi mislili da ćete svake godine na "fajnal for". Na kraju se ispostavilo da su od igrača samo Danilović i Rebrača uspeli još jednom da osvoje Evroligu.

Šilobad: Sankcije su bile tih godina…

Stevanović: Sankcije su nas najviše ubile. Ko je bio posle? Otišao Loki, odveo ga Željko u Španiju i Rebrača. A mi ostali, niko nije napravio veću karijeru.

Đorđević i Danilović su bili vođe tima, kako ste tada podelili uloge u timu?  

Šilobad: Na treningu se nametne ono šta se igra na utakmici. Ti se na treningu nametneš da budeš lider, da budeš taj koji će da preuzme odgovornost, da prelomi utakmicu, da šutne najviše lopti… To se na treningu razjasni, nametne se. Niko na treningu nije govorio "ti ćeš ovo, ti ćeš ovo". Prosto kroz trening je svima nama bilo jasno gde je kome mesto i šta je tvoj zadatak. Nemoj nešto da izmišljaš ti nešto ili da radiš nešto što neko može bolje. Treninzi su bili dobri, utakmica nam je uvek bila lakša nego trening. Na treningu se dva sata "cepamo" i onda dođe utakmica gde odigraš nekih 20-ak minuta u proseku. I onda se baš usredsrediš da odigraš maksimalno svoje minute.

Mnogo je tu sada paralela. Obradović se vratio na 30. godišnjicu, tu je Koprivicin sin, vas dvojica ste tu… Kako ste reagovali kada je objavljeno da se Željko vraća?

Stevanović: Vidi, ja sam čuo kada su krenule glasine. Svima je to bilo čudno. Ja sam negde verovao, znajući kakav je on i šta ima u glavi. Ja baš pričam sa Mićom i on kaže "kume, nema šanse". Sa koliko želje i emocije on radi. On me zeza posle zbog nervoze. Kaže, majstore, treba vremena da mladi ukapiraju. Tada je bilo drugačije, ali namesti se generacija, ali on je spreman, voljan i željan da radi.

Šilobad: Neverovatna energija. Nema ni on dva života. Ima tu emociju prema Partizanu koju retko ko ima. On vodi trening. Kod njega pomoćnici stoje maltene sa strane i gledaju šta se dešava. On je u patikama, vuče igrače za ruku, namešta ih, trči oko blokova, pokazuje kako treba. Toliko energije i sa toliko entuzijazma radi, da svaka čast. Ne sumnjam da će biti sve bolje i da će biti kako svi priželjkujemo.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi