Ivo Nakić se priseća Saletove trojke: To su sekunde… Sekunde! Šta? Koš, onda šok, pa euforija!
15.04.2022 | 08:00
Legendarni košarkaš Partizana ekskluzivno se priseća osvajanja titule prvaka Evrope iz 1992. godine
Copyright MN Press
Kada uzmete kalendar Partizana za svaku Novu godinu, primetićete da je datum 16. april upisan zlatnim slovima! Kako i ne bi bio! Na taj dan 1992. godine Partizan se popeo na vrh Evrope, ispisao je istoriju i postao besmrtan!
Isto važi i za Aleksandra Đorđevića koji je ubacio pobedonosni koš, ali i za ostatak ekipe. Može se reći da je u njoj Ivo Nakić bio jedan od najiskusnijih u redovima koje je predvodio Željko Obradović, a kako i ne bi bio kada je već u tom momentu za pojasom držao dve osvojene titule prvaka Starog kontinenta.
Nakić sada, 30 godina kasnije, za čitaoce 24sedam evocira uspomene i podseća se velikog uspeha ne samo Partizana, već i srpske košarke.
Poseban akcenat stavlja na uslove u kojima je Partizan napravio istorijsko čudo.
- Teško je setiti se. Bio je to najveći uspeh i to u tim okolnostima. To je najveća fora! Što je napravljen u tim okolnostima - nemogućim. Igrali smo u Madridu kao domaćin. Normalno, sledeće nedelje odmah putovali i igrali na strani. Bili smo, ja mislim, najmlađi tim u istoriji što je osvojio Evroligu. Specifično je bilo što smo igrali kao domaćini u Madridu. To je neverovatno. Samo smo jedan meč igrali kod kuće, protiv Knora za ulazak na Fajnal for. U tom momentu publika nije došla u velikom broju – priseća se Nakić u dahu.
Prosek godina tog tima bio je 21,7! Taj podatak dovoljno govori i o samom timu koji je vodio Željko Obradović, ali i o tome kako su na njega gledali stranci.
- Važili smo za najmlađi tim pa smo automatski bili pomalo i autsajderi – kaže Nakić, pa se odmah nadovezuje:
- Slušaj, to je... Igrali smo cele sezone odlično. Ali, opet , kada dođeš na Fajnal for to je drugačije takmičenje, to je turnir. Mi smo imali šansu zato što je u pitanju jedna utakmica protiv velikih timova kao što su bili Milano, Huventud, Estudijantes. Baš smo pričali među sobom pre neki dan i ne znam ko je rekao da nam Estudijantes nije odgovarao. Pa smo samo želeli njih da izbegnemo. Igrali smo sa Milanom koji smo već dobijali – kaže Nakić.
Želja svakog trenera je da ima uravnotežen tim, da svi budu jednaki i da doprinose mnogo. Da nema mrzovolje, da nema ljubomore.
Prema rečima čuvenog košarkaša Partizana, Željko Obradović je to postigao pre 30 godina, naravno uz pomoć Profesora Aleksandra Nikolića.
- Milano je imao strašne igrače čak sa NBA igračima, kao što je bio Dokins. Malo su nas verovatno i potcenili. Ne verovatno, već sigurno jesu. A sa druge strane, mi smo imali svoj sistem, svoju igru. Samo smo igrali. I jednostavno su se te stvari poklapali. Nije bilo sujete. Svi smo bili u ravnopravnom položaju. Nismo gledali ko će koliko poena postići, igrali smo odbranu i uvek bi se neko isticao. To je nešto za čime teži svaki trener. Da ima raspoređene poene, da uvek neko u velikom timu iskoči, nije bitno ko je. To nije lako postići kada imaš mnogo kvalitetnih igrača, kada imaš zvezde. Tada su se karakteri posložili.
Posle Filipsa usledio je Huventud.
Finale o kom je sve toliko puta rečeno i ispričano. A, čini, se nikada dovoljno. Kako je Nakić doživeo čuvenu trojku Đorđevića?
- Sve je prošlo brzo, i sve je prošlo onako... To su sekunde. Sekunde! Šta? Koš, onda šok, pa euforija. Najblaže rečeno. Puno je vremena prošlo. Odmah smo i tada imali drugu utakmicu za tri dana. Nismo nešto ni slavili posebno. Trenirali smo, pa išli dalje. Bilo je specifično vreme – priseća se Nakić.
A, kako izgleda druženje čuvenih Partizanovih legendi danas, posle tri decenije?
Nakić otkriva da je sa mnogima u kontaktu, ali i da su u pitanju prava prijateljstva. I kada se vide ili ne čuju na duže vreme, to nikako ne remeti odnos.
- Život te odnese na različite strane, ali… Imam ja tako puno prijatelja iz raznih generacija koje ne vidim 20 ili 10 godina. Ali kada se sretnemo kao da smo zajedno svaki dan. To vam je tako kada je pravo. Kad nije pravo, onda ne znaš ni šta sa nekim da pričaš! Kada je pravo, čvrsto, iskreno… Često sam u kontaktu sa Vladom, sa ostalima isto. Sa Šilobadom isto, kada dođem u Beograd i na utakmicu. I sa Danilovićem, Koprivicom, Đorđevićem, Stragarcem… Sa svima!
Posebno u današnje vreme i u današnjem sportu viđamo da ekipe ne funkcionišu baš tako savršeno. U čemu je tajna dugotrajnosti?
- Dosta smo bili i približnih godina, znaš. Ja sam bio skoro najstariji sa 24 godine. Đorđević je mlađi godinu dana, dobro bilo je i klinaca, kao i Šara sa 31 godinom ko je bio najstariji. On je do te godine igrao. Šara je bio specifičan, možda i najbolji čovek među nama. Sa njim sam bio i cimer na mnogim putovanjima.
Koliki je zapravo doprinos Profesora Aleksandra Nikolića u istanbulskom pohodu?
- On je stvarno trener svih trenera! I mentor svim najvećim trenerima u Srbiji. Ali strahovito je puno doprineo. I taj rad sa njim je neizbrisivo, stvarno! Dok ne radiš sa njim i dok ne vidiš kako postavi stvari na terenu ne možeš da znaš. Ja sam slušao pre toga o njemu, imao najbolje trenere u bivšoj Jugoslaviji. Ali kada je on držao treninge shvatio sam da je to neverovatno, znaš, da je dimenzija iznad svega – rekao je Nakić.
Pa, onda poentirao:
- Profesor je prvo bio mentor prvo Boši Tanjeviću u Trstu, on ga je od tih velikih treneraprvi uzeo. Posle je bio mentor Boži Maljkoviću u Splitu, pa Željku. Pričam o ovim najvećim trenerima. Kasnije je on i sa mnogim drugim radio,pomagao. Direktno je uticao na karijere ovih najvećih trenera, to i oni sami kažu – zaključio je Nakić razgovor za 24sedam.
BONUS VIDEO