Holivudska priča srpskog fudbalera: Kajak, rat, beg u ilegalu, tragedije, fudbalska karijera i status božanstva (Foto/Video)

Život piše neverovatne priče. Neke su takve da ni holivudski blokbasteri, ni najbolji svetski književnici ne bi mogli da ih pretvore u film ili knjigu, a da ne preteraju u tome. Jednu takvu ima Aleksandar Đurić.

Malo ko je čuo za njega, ali ono što je on imao da ispriča je definitivno vredno čitanja i slušanja. Od momka rođenog u srpskoj porodici u selu Lipac blizu Doboja (BiH), preko bavljenja kajakom, odlaska u rat, bega u Beograd, pa Segedin, Australiju, pa Singapur, početka fudbalske karijere u 22. godini… To su samo neki od interesantnih detalja u životu čoveka rođenog 12. avgusta 1970. godine koji je na 600 odigranih utakmica postigao 363 gola.

Kao i mnoga deca i on je odrastao sa fudbalskom loptom, bio je to način da skrene misli sa svih dešavanja i ratnog stanja.

– U komunističkim zemljama sport je bio važan deo odrastanja, tako je bilo i u mom rodnom mestu. Stalno smo igrali fudbal, svi smo sanjali da postanemo veliki sportisti – počeo je priču Đurić za sajt „Fansided“.

Možda je lopta bila njegova prva ljubav, ali nije i njegov prvi sport. Zbog nepravilnog rasta kostiju u grudnom košu su ga lekari savetovali da počne da se bavi nekim sportom koji će mu ojačati grudi. Veslo je zamenilo loptu, krenuo je sa kajakom.

– Bila je to puka slučajnost. Bio sam bolestan i to je bio savet doktora. Pošto smo živeli blizu kajakaškog kluba, a već sam tu imao nekoliko prijatelja koji su se bavili time, želeo sam da probam. Imao sam samo jedan problem – nisam zna oda plivam. Odrastao sam blizu reke, ali vas u to vreme niko nije učio kako da plivate. Otišao sam na probu, trener je rekao da moram da pokažem svoje plivačke sposobnosti. Rizikovao sam, uskočio u vodu i ne znam ni sam kako, ali sam zaplivao. Pridružio sam se kajakaškom klubu, naporno sam radio. To je individualni sport, zavisiš samo od sebe. Koliko daš, toliko možeš da dobiješ.

Išlo mu je dobro, počeo je sa 13 godina, da bi pre punolestva učestvovao na juniorskom Svetskom prvenstvu gde je bio osmi. Impresivan rezultat za nekoga ko nije znao da pliva. Međutim, tada je morao da pristupi vojsci.

– Nisam imao izbor. Morao sam da pristupim Jugoslovenskoj narodnoj armiji – pojasnio je Đurić.

USVOJENA DECA

Koliko brine o porodici govori i to da je Alekksandar pored dvoje dece koje ima sa suprugom odlučio da usvoji još dvoje.

– Imam dvoje dece, Izabelu koja slavi 18. rođendan i sina Alesandra koji je dobio ime po Del Pjeru. Ne igra kao Del Pjero, ali bar ima njegovo ime. Usvojio sam jedno malajsko dete, ime m uje Masimo, ima 10 godina i pretprošle godine sam usvojio Imanuela iz Malezije. Odlučio sam se za to jer sam odrastao kako sam odrastao. Nisam imao šta da jedem, ni struju ni vodu, ni toalet u kući. Njadražem i je bilo da odem negde gde ima toalet u kući. Nikada nisam zaboravio odakle sam i šta sam. Kada god imam šansu, ako budem mogao, još ću dece da usvojim, radije ću novac da dam na njihovo obrazovanje i da im pružim ljubav, da bi oni učinili isto kada odrastu. To je poruka u životu. Moraš da budeš jak mentalno i fizički, bez toga je teško da se preživi. Zbog toga deca treba da se bave sportom, sve što ti treba u životu se kroz sport nauči – rekao je Đurić za „Mondo“.

Posle nekoliko godina u vojsci je učestvovao na Svetskom prvenstvu u kajaku 1991. godine u Parizu. Zauzeo je 14. mesto na trci na 10.000 metara, ali je po povratku u Doboj morao da se vrati u vojsku. Dobio je novi zadatak, bio je komandir jedinice od 15 vojnika. Bio je i u Vukovaru, a onda je odlučio da ne može tako da nastavi.

– Dva dana kasnije sam shvatio da to nije moj rat. Imao sam 21 godinu. Rekao sam starijim komandirima da treba da štitimo ljude umesto ovoga.

Na putu ka sobi gde je bio držan zbog ispitivanja je primetio poznanika i zamolio ga je da pronađe njegovo oca Mlađena i da im objasni šta se dešava. On je ubrzo stigao, pretio je komandirima da će ih ubiti golim rukama, a to je rezultiralo tako što su Đurić i njegov tim dobili ključeve od nekoliko „Lend rovera“ i rečeno im je da beže.

– Ilegalno sam prešao granicu i nikada se nisam osvrnuo. Bio je to ogroman pritisak na osobu u mojim godinama. Napustio sam dom, ostao sam usred Evrope bez države, bez novca, nisam znao ni jezike. Bilo je teško preživeti.

Imao je oko 300 maraka u džepu i bio je svestan da postoje velike šanse da nikada više neće videti svoju porodicu. Jusuf, predsednik kajakaškog kluba i otac njegove tadašnje devojke Lane mu je pomogao da se smesti u Beogradu, pa ga je zatim odveo u Segedin. Onda je u julu 1992. dobio neočekivan poziv. Ljudi iz Olimpijskog komiteta BiH su ga pitali da li bi hteo da se takmiči pod njhovom zastavom na Olimpijskim igrama u Barseloni. I dan danas ne zna odakle im njegov broj telefona, ali odluka nije bila laka zbog ratnog stanja i netrpeljivosti koja je vladala između Srbije i Bosne.

– Tih godina su se Srbi i Bošnjaci borili u glupom građanskom ratu i bio sam uplašen zbog njih i reakcije na moju odluku. Oduvek sam maštao da budem deo Igara, rođen sam u Bosni i odlučio sam da prihvatim poziv, ne žalim zbog toga. Uvek sam bio izbeglica, čak sam i tamo otišao bez ijednog vesla, samo sa nadom i verom u sebe. Pravi olimpijski san.

Pošto nije imao novca u Barselonu je iz Mađarske krenuo autostopom. Oko 2000 kilometara je prešao na taj način kako bi stigao u Kataloniju.

– Nisam imao ni novac ni važeći pasoš, samo pismo tadašnjeg Svetskog olimpijskog komiteta. Pamtim da sam došao autobusom do granice sa Austrijom, prišli su mi ljudi u uniformama i pitali me gde idem, objasnio sam im i dobio odgovor „Da, da baš smo i mi krenuli sutra da se skijamo“. Jedan od njih je pozvao broj sa tog pisma, pa se vratio i rekao „Istina je, stvarno ide tamo“. Ne zvuči toliko glamurozno, ali je za mene bilo dovoljno. Bilo nas je desetoro. Bili smo prvi predstavnici Bosne na Olimpijskim igrama, utabali smo stazu za ostale. Bila je to prava čast.

Dve nedelje priprema su prošle tako što je pozajmiljvao vesla od Španaca, da bi na trci kroz repasaž prošao do polufinala. Ipak, to je bio ujedno i kraj jedne, a početak druge karijere. Shvatio je da od tog sporta ne može da se živi. Prvo je bio u izbegličkom kampu u Švedskoj, nije uspeo da se izbori za mesto u AIK-u, klubu iz Stokholma, pa se vratio u Mađarsku. Dobio je priliku da se pokaže u lokalnom klubu Segedinu.

– Imao sam šansu da treniram sa trećeligaškim timom u nadi za boljim životom. Prvi profesionalni ugovor sam potpisao sa 22 godine, nije to bilo mnogo para, ali jeste novo poglavlje. Ljudi mi kažu kako sam imao sreće, a ja nikada u sreću verovao nisam. Verovao sam samo u naporan rad i da ću samo tako uspeti u životu.

Nažalost, četiri dana pre svog 23. rođendana je saznao užasne vesti. Njegova majka je ubijena u artiljerijskom napadu. Posle nekog vremena tugovanja i suza je doneo odluku da ode na drugi deo sveta – u Australiju. Engleski jezik je naučio gledajući vesterne i filmove Džona Vejna.

– Imao sam tri dobre sezone u Mađarskoj, ali nisam imao pasoš, nisam mogao da putujem nigde. Toliko sam stvari čuo o Australiji i o tome šta nude svojim državljanima, iako sam u isto vreme bio uplašen zbog oca i brata, već sam izgubio majku Naru. Odlučio sam da odem i tadašnji trener mi je rekao „Nadam se da te neću videti opet ovde za nekoliko meseci“. Posle probnog perioda od 10 dana sam potpisao za Južni Melburn (South Melbourne), jedan od navećih klubova u Australiji i za mene je to bila velika stvar.

Menjao je klubove kao na traci, nije mogao da se ustali, da bi onda potpisao za Zapadni Adelejd (West Adelaide). Klub je bio u velikim finansijskim problemima, ali je Đurić u derbiju protiv Adelejd sitija dao fenomenalan pogodak koji ga je vratio na fudbalsku mapu. Kao da stvari nisu već bile dovoljno komplikovane za njega, dobio je poziv od Edija Krnčevića, čoveka koji će kasnije postati njegov kum. Jedan tim iz Singapura je tražio napadača. Tada nije znao ni da Singapur ima fudbalsku ligu.

– Kada sam došao prvi put tamo pitao sam ih „Ako je ovo teren za trening, gde je onda pravi stadion?“. Svi su me gledali bledo i onda su počeli da se smeju.

Trebalo mu je malo vremena da se navikne na vrućinu i veliku vlažnost, kao i na način igre, pošto su tamo bili većinom igrači koji su imali veliku brzinu, ali slabije tehničke sposobnosti. Dao je 11 golova na 16 utakmica. Umesto slavlja zbog toga stigla je nova tragična vest. Brat Milan ga je pozvao u avgustu 2000. godine i javio mu da njihov otac umire. Vratio se Aleksandar kući, bio je uz oca, razgovarali su satima, držao ga je za ruku, ali je nažalost sutradan Mlađen preminuo.  To mu je dalo dodatni podsticaj da se bori za sebe i za dravljanstvo u Singapuru.

– Bio sam kao nomad. Selio sam se iz kluba u klub, nigde nisam uspeo da pustim korenje. Osetio sam da je Singapur deo mene. Hteo sam da budem deo te zemlje i da tu napravim porodicu. Razmišljao sam da li da podnesem zahtev za državljanstvo ili ne. Jednog dana će moja deca možda morati da služe u singapurskoj vojsci. Podneo sam zahtev, bilo je teško dobiti državljanstvo. Kada vas odbiju ne kažu vam zašto, samo vam kažu „Hvala, pokušajte ponovo“. To sam i učinio. Iz trećeg puta je uspelo i to zahvaljujući velikom članku koji je o meni napisan 2007. godine kada sam u toj sezoni dao 44 gola i osvojio sve što je moglo da se osvoji.

Priča je tada konačno počela da dobija onu lepšu stranu. Sa 37 godina je dobio poziv da igra za reprezentaciju Singapura. Pozvao ga je selektor srpskog porekla Radojko Avramović.

– Bio sam presrećan zbog državljanstva, nisam ni pomišljao da bih mogao da igram za nacionalni tim. Tada sam mislio da ću igrati još godinu ili dve i da ću onda preći u trenerske vode. Uz to je klupski i reprezentativni fudbal potpuno različit.

Pokušavao je Avramoviću da objasni da je previše star za debi u reprezentaciji, nije ga selektor slušao. Zbog problema sa povredama u ekipi je debitovao protiv Tadžikistana, našao se u startnoj postavi.

– Dao sam dva gola na debiju, ostalo je istorija – objašnjavao je Aleksandar i dodao da je imao osećaj da je mogao da postigne bar pet golova na tom meču.

Na kraju je odigrao 53 utakmice za Singapur i dao 24 gola i to u periodo od 37. do 42. godine.

– To što sam bio i kapiten reprezentacije Singapura 2008. godine kao neko ko nije tu rođen je za mene bila ogromna čast. To poštovanje koje sam dobio od svih u svlačionici, ma nije bilo veće časti od toga. Uvek ću biti ponosan na to. Voleo bih da je to krenulo dok sam bio mlađi, mogao sam da dam veći doprinos. Malo koji profesionalni fudblaer može da kaže da je igrao do 44. godine i da je sa 42 dao gol za reprezentaciju.

Kakav je trag ostavio možda najbolje govore i reči ljudi koji su sa njim igrali.

– Jedan od saigrača iz Australije je rekao da sam čovek koga mogu avionom da izbace usred Afrike i da bih pronašao način da preživim, radim, naučim jezik, šta god da treba. Svidelo mi se to.

Da je postao veliko ime govori i to da su za njegov oproštajni meč doveli veterane Liverpula sa Robijem Faulerom, Janom Rašom, Stivom Mekmanamanom i mnogim drugim legendama tima sa „Enfilda“. Njegova supruga je sa decom bila na tribinama, a to je bio i prvi put ikada da ga njegov rođeni brat Milan gleda.

– Stadion je bio pun, doveli su mi i brata, to je bio prvi i poslednji put da me gledao uživo. Nisam ni znao, bilo je to veliko iznenađenje za mene. Posle smo sedeli u kafiću, pili pivo i ljudi iz Liverpula su me pitali ko je to, objasnio sam im da mi je to brat, pa su ga pozvali da pije sa nama. Došao je, slikao se sa njima i rekao mi „Jao, kad ovo pokažem mojima u Dobiju niko neće da mi veruje“ – otkrio je Aleksandar u nedavnom intervjuu za portal „Mondo“.

Napunio je 50 godina, ali se i dalje drži određene ishrane, trči 15 kilometara dnevno i trudi se da bude pravi uzor deci. Sada radi kao trener u „ActiveSG“ akademiji.

– Sve manje dece se u današnje vreme bavi sportom, prezauzeti su kompjuterima, telefonima, Plejstejšenima i slično. Vlada Singapura me je pozvala da treniram dečake od 3 do 16 godina. Počeo sam 2016. godine sa njih 150 sada imamo preko 3000 i čak 12 fudbalskih centara širom ostrva. Uživam u radu sa njima, pronalasku novih talenata i učenju pravih vrednost, svi zajedno radimo kao jedna velika porodica – zaključio je Aleksandar Đurić.

Pročitajte još:

Saznajemo: Piksi ima stručni štab, u timu i Japanac!

Papa Franja primio Srbina u privatnu posetu

PIKSI I USKRS

Dragan Stojković Piksi bi uskoro trebalo da postane selektor reprezentacije Srbije, a Aleksandar je otkrio i jednu zanimljivu scenu sa njim.

– Piksi je sa Nagojom dolazio u Australiju na pripreme. Nekoliko utakmica sam igrao protiv njega u tom periodu. Družili smo se, sedeli smo, pili kafu. Sećam se da sam ga vodio po našim radnjama da kupi nalepnice za jaja pošto je to bilo vreme Uskrsa. Nikada to neću zaboraviti. Bio je fenomenalan, ta Piksijeva Nagoja je bila čudo – rekao je Đurić.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi