Piksijeva ekipa pomešala srpsko i vikinško u sebi, pa 90 minuta ubijala samopouzdanje lukavih Portugalaca

Postoji jedna izreka u našem jeziku "srpska posla", koristi se jednako učestalo koliko i sve ono što na dnevnom nivou radimo svi protiv logike, realnosti ili zdrave pameti. Nije "pod obavezno" opis za loše. Nekada time objašnjavamo neumereni optimizam, veru u čuda, pa i inat, a kada je fudbal u pitanju onda boljeg primera  za "srpska posla" nema od utakmice Srbije u Lisabonu protiv Portugala.

Srpska posla su kada selektor promeni tokom kvalifikacija preko 30 fudbalera, pa bez "krštenog" desnog beka odvede reprezentaciju na Mundijal pobedom na terenu osmog tima sa FIFA rang liste, vrednog preko 800.000.000 evra prema proceni Transfermarkta.

Odradio je to Piksi u maniru fudbalskog profesora, ubedivši najpre kao vrhunski psiholog svoje igrače da mogu nadtrčati brže i izdržljivije od sebe i nadigrati tehnički jače i kreativnije igrače, zvezde najjačih engleskih ekipa. Sve su to Portugalci bili na papiru, samo do kobnog 2. minuta kada su poveli golom Renata Sančeza, a nadalje je sve prolazilo u znaku "orlova". Lisabon ne pamti kada su poslednji put portugalski igrači tako ugurani u mlin protivničkog tima, iz koga ni nesporno majstorstvo nije pronalazilo izbavljenje, već se ono polako i sigurno krunilo pod presingom koji se igrao visoko na njihovom delu terena od prvog do 90. minuta utakmice.

MN Press

Ako bi se strancu morao da objašnjava tok utakmice na "Lužu" najbolje bi bilo sličnost tražiti sa duelom Hidinkovog Čelsija i Gvardioline Barselone u čuvenom revanšu polufinala Lige šampiona 2009. godine na Stamford bridžu. Sudar dva koncepta, snage i jednostavnosti, fudbalske čestitosti i pomalo naivnosti, protiv tehničke prefinjenosti, igračke lukavosti, spremne na podvalu, udarac i pritisak na sudiju. Čak je i Danijele Orsato u mnogim situacijama podsećao na zloglasnog Šveđanina, Toma Heninga Ovrebea, jedino što je ovde i loša namera sudije, ako je zaista postojala, srušena pred snagom karaktera igrača Srbije, dok Hidinkovi plavci nisu to uspeli one londonske noći. Bili smo tako odvažni kao da su na terenu bili nekakvi "vikinzi", a ne "orlovi" sa Balkana. Dakle, nije bilo tu samo srpskog posla!

Na taktičkom planu, u izgradnji same igre, "orlovi" su delovali kao tim koji jasno zna šta hoće. Tražila se igra po krilu i ta namera funkcionisala je besprekorno tokom prvog poluvremena dok je na terenu bio Nemanja Gudelj. Nešto se tečniji pas zagubilo njegovim preseljenjem na klupu a ulaskom Aleksandra Mitrovića, ali i tu je Piksi pronašao solidno rešenje nateravši Dušana Vlahovića da se vrati do centra i da više učestvuje u pokretanju igre kao pomoć Dušanu Tadiću i Sergeju Milinković-Saviću. Za sve to vreme, cilj je bio doći u poziciju da se sa krila uputi poslednji pas, a neka statistika kaže da je zajedno sa prekidima prema kaznenom prostoru Portugala sa bokova otišlo tačno 38 centaršuteva naših fudbalera. Najviše, naravno, od Dušana Tadića!

Kapiten je 16 puta centrirao, od čega je u 14 navrata tražio "drugu stativu". Nije odustajao od toga, čak ni kada 13 prethodnih pokušaja nije prošlo defanzivni skok protivnika. U 90. minutu je, međutim, prošlo. Klasična srpska posla! Ali da nije bilo te upornosti kako bismo danas svi nekoliko puta čuli "znao sam da ih dobijamo, imao sam osećaj".

Postoji i deo srpskih poslova koja su uvek bili opasni pred mundijale! Srpski je, naime, upropastiti atmosferu u timu mešanjem u selektorski posao pre svega nametanjem igrača, ali ostaje nada da će Piksi biti dovoljno čvrst autoritet da sačuva ono što je mukom sklapao prethodnih deset meseci!

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi