Strelac čuvenog Partizanovog gola sa Autokomande optimista pred derbi: Moja generacija je bila uspešnija zato uvek pozitivno razmišljam!

Ako je moguće da fudbaler podigne spomenik svojoj igračkoj karijeri, onda ga je dete Partizana Petar Vasiljević postavilo pre 28 godina, golom "sa Autokomande" u revanšu polufinala Kupa Jugoslavije protiv Crvene zvezde. 

Crveno-beli su tog 6. aprila 1994. godine doneli u Humsku 1:0 iz Ljutice Bogdana i činilo se da će posle dosuđenog penala u 77. minutu odlazak u finale predstavljati samo formalnost zbog starog UEFA pravila o većoj vrednosti gola u gostima, ali onda je krenuo preokret o kome i danas pristalice crno-belih sa velikim zadovoljstvom pričaju.

Prvo je Savo Milošević sa bele tačke vratio nadu (2:1), da bi Vasiljević u 89. minutu udarcem sa preko 30 metara doneo neopisivu sreću svim partizanovcima - 3:1. Na isti taj gol, ispod južne tribine, nekoliko decenija kasnije, pucali su i Raća Petrović i Miloš Jojić i golovima direktno osvajali trofeje za Partizan, ali Vasiljevićev gol ostao je poseban zbog važnosti, dramatike, lepote, kao prvi takav jednog generaciji navijača...

- Kada sam dao gol Zvezdin fudbaler Maza Vasilijević izjavio je na nekoj televiziji dan posle utakmice da će "malom taj gol biti najvažnije što je uradio u karijeri" i na neki način bio je u pravu ako gledamo samo moj fudbalski put u Srbiji. Ja sam ubrzo otišao u Španiju, u Osasunu, na neki način tim golom sam se preporučio budućim poslodavcima, tako da je sigurno bio važan i za moj dalji razvoj, a ne samo kao pogodak koji je odlučio finalistu kupa - priča za 24sedam Petar Vasiljević.

MN Press

Da li vam se ponekad zavrti taj film u glavi?

- Ma, kako da ne! Vrati se, nekada ga vrate drugi svojim doživljajima. Baš pre nekoliko dana kada sam bio u Srbiji sreo sam jednog zvezdaša koji mi je rekao da bi najradije iz sećanja izbrisao moj gol i još jedan koji je primila Zvezda.

Šta vam prvo padne na pamet kada ga se setite?

- Prvo mi padne na pamet da dan pre utakmice na šuterskom treningu nisam mogao da pogodim gol i da sam poslednji ostao da šutiram. Pravilo je bilo ko ga da, odlazi na istezanje i na tuširanje. Već su svi bili na istezanju, a meni nije išlo nikako, pa je i Tumba počeo da gubi strpljenje za moje šuteve.

MN Press

A kako je onaj završio gde treba?

- Nisam ja baš bio neko drvo koje nije znalo da da gol. Pre toga sam Napretku u jednom slalomu dao gol, ali ovaj je neuporedivo važniji, jer je bio derbi. Jedna luda utakmica, sa dva penala penali, tučom, isključenje Bate i Drobnjaka i onda posle svega toga dođe moj šut. Desilo se da se ona odbije do mene, lepo sam je poklopio, otišla je kao žabica i završila u maloj mrežici. Posle sam postao odličan prijatelj sa Đavolom Simeunovićem koji je bio tada na golu Zvezde. I dan-danas smo u kontaktu, ali tada sam sreo kompletnu Zvezdu na aerodromu. Ja išao da potpišem ugovor u Španiji i on mi kaže - "Đape, ja sam te proslavio, pola je moje". Putovao sam sa Ristom Vidakovićem, koji je isto išao da potpiše ugovor sa Betisom.

MN Press

Kakve su bile reakcije vaše okoline posle gola?

- Hahaha, moja žena, tada devojka, koja je navijala za Zvezdu kad je čula da je moj gol odlučio rekla nešto u stilu "uh, noga mu se osušila". A okolo - naravno, ludnica. Zvali su me novinari, intervjui, gostovanja na tv, ali sve sam to izbegao. Moja želja je bila i tada i sada da budem anoniman, da me što manje ljudi zna i zato sada normalnom idem Beogradom, malo je onih koji me prepoznaju. U Španiji je druga situacija. Ovde se fudbal toliko prati da jednostavno sve i da hoćeš ne možeš da izbegneš navijače. Svi te prepoznaju, zaustavljaju za fotografisanje, autograme, ali dobro. Vremenom sam naučio da se nosim sa time.

Da li vam je žao što nemate više takvih uspomena iz Srbije kao što je bio taj gol protiv Zvezde. Kratko ste trajali u Partizanu ...

- Da li mi je žao - nije! To je bio put svakog fudbalera. Odrastao sam u Partizanu i onda sam morao da čekam da dođe moj red da bih zaigrao u prvom timu. Recimo kad sam ja pokucao na vrata prve ekipe, Stanojković je bio desni bek, štopere su igrali Petrić, Milanič, tu je bio Buda Vujačić. Pogledajte koje su to igračke veličine bile, svi reprezentativci i jasno vam je odmah da ništa tu neće doći preko reda. Međutim, kad je otišao Petrić meni se na polusezoni otvore vrata, pa sam bio standardan celu sledeću sezonu i tek posle 50 mečeva za Partizan nastavio sam dalje. Nije mi žao, bili smo pod embargom, nismo mogli da se takmičimo preko, a i meni je bilo već 23. godina.

Koliko stižete da pratite Partizan?

- Stižem sve! Mislim da nikad nisam ni prestao da ga pratim! Malo i zbog prirode mog posla, a najviše jer je to bio i ostao moj klub. Pre sam kao sportski direktor Osasune stalno želeo da budem u toku sa svim što se dešava oko Partizana i srpskog fudbala, a danas kao menadžer isto tako.

I kako vam se čini to što vidite?

- U jednom trenutku sam pomislio da nas ništa neće moći da zaustavi do titule, ali izgubili smo prednost i ne treba se okretati za onim što je bilo. Činjenica je da Zvezda u svemu ima prednost, jači budžet, a taj deo priče o rivalstvu nikad ne treba potceniti koliko god da pronalazite primere u kojima budžet nije bio odlučujući. Veoma je važno koliko novca imate za stvaranje ekipe, uverio sam se to lično u Osasuni. Partizan već godinama mora da "izmišlja" pojačanja. Tako vam je bilo i sa Sadikom i sa Rikardom, ne sme da se omane, dok je Zvezda tu u dosta komotnijem položaju.

Šta očekujete od derbija u subotu?

- Optimista sam! Derbi je derbi! Kad počne sve iza postaje nebitno, razmišlja se samo o pobedi, daješ 120 odsto kao igrač. Nema favorita, ali moja generacija je bila uspešnija, pa i kada smo prešli u seniorski fudbal, valjda zbog toga uvek pozitivno razmišljam!

Danas ste fudbalski menadžer?

- Da, živim sa porodicom u Madridu, odlučio sam se za ovaj posao posle mnogo razmišljanja nakon što sam završio priču sa Osasunom, gde sam na kraju bio i trener prve ekipe. Želeo sam više vremena za sebe i porodicu i da pri tome ostanem u fudbalu. Nije lako, ali sam pravim svoju agendu, koristim poznanstva koje sam stekao u fudbalu i zasad moram biti zadovoljan.

Sinovi su krenuli vašim stopama?

- Stariji sin je kondicioni trener u Fuenlabradi, mlađi igra u malom klubu Rajo Mahadaondi i postoje indicije da će od leta početi da igra u većem klubu i na ozbiljnijem nivou. Videćemo!

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi