Ekskluzivno za 24sedam: Saša Kengur Ilić otkrio sve tajne svog neponovljivog životnog puta

Iza sebe je ostavio dva meča u reprezentaciji Jugoslavije i status igrača engleske Premijer lige. Ni malo, ni mnogo, ali, kako kaže, njemu dovoljno. Ispunio je sve dečačke snove na fudbalskom terenu, a onda se u tišini povukao i posvetio drugom načinu života, daleko od lopte i reflektora javnosti.

Saša Ilić, bivši golman reprezentacije Jugoslavije, novobeogradskog Radničkog i legendarni čuvar mreže londonskog Čarltona, od 2005. godine ne stoji među stativama. Danas je vlasnik malog hotela u Perastu, živi sa suprugom i dva sina na crnogorskoj obali i o fudbalu priča tek ponekad. Najčešće sa iznenađenim engleskim turistom, koji nije očekivao da će mu na odmoru u Crnoj Gori koktele pripremati nekadašnji fudbaler Premijer lige.

– Uh, kakav sam majstor postao za koktele – počinje svoju priču za 24sedam Saša Ilić.

Otkud vi u turizmu, i to u Crnoj Gori?

– Sasvim slučajno! Živeo sam u Londonu posle završene karijere. Gotovo preko noći sam odlučio da ga napustim i da se nastanim u Crnoj Gori, gde sam 2000. godine, još dok sam igrao, kupio jednu staru kuću u Perastu. Dugo sam razmišljao tih godina o tome šta je to što bi me posle fudbala moglo učiniti srećnim i što odgovara mom „personalitiju“, da bih na kraju procenio da je ovo posao za mene. Uvek sam bio komunikativan, volim da pričam sa ljudima, da ih ugostim i osetim njihovo zadovoljstvo. Zato mislim da je hotelijerstvo bio pravi izbor.

Da li ste se, kako je to moglo da se pročita na pojedinim sajtovima, nakon igračke karijere bavili bankarskim poslovima?

– Kada sam 2005. godine završio sa aktivnim igranjem, morao sam da izaberem nešto od mnogobrojnih solucija koje su mi se otvarale zbog fudbala i mojih poznanstava s raznim ljudima od uticaja. Otvarala su mi se mnoga vrata, samo je bilo potrebno da pokucam na prava, pa sam tako, posle mnogo razmišljanja, odlučio da budem spona između engleskog tržišta i proizvođača u Srbiji, koji su imali kvalitetan nameštaj za hotele, vile i apartmane na Ostrvu. Bankari su procenili da su im potrebne moje poslovne veze, ali sve je to dobro funkcionisalo do 2000. godine i početka ekonomske krize. Onda je sve stalo ili nestalo preko noći, pa i moja firma.

Kako ste podneli taj period?

– Kriza je bila samo početak jednog teškog životnog razdoblja, jer već 2009. godine iznenada mi umire otac, već sam prolazio kroz razvod, a iz Perasta sam dobio vest da mi je izgorela kuća. Sve te stvari su me sustizale i ostavljale trag na meni, tako da sam se naredne tri godine „tražio” i tek 2012. došao sebi. Što bi se reklo, uradio sam „detoks“ i potpuno se „opasuljio“.

Da li ste razmišljali o povratku fudbalu?

– Ne! Ja sam svoje snove ispunio igrajući fudbal, slava i popularnost nikad nisu bili važni faktori u životu. Jednostavno, želeo sam život „ispod radara”, jer to me je činilo srećnim.

Ipak, snimljen je film koji je jednim delom bio inspirisan i vašom životnom pričom?

– Da (smeh), čak sam dobio i poziv od čoveka koji je učestvovao u stvaranju filma „Kad porastem biću Kengur“ da dođem na premijeru u Sava centar, ali tada sam još bio igrač. Da sam došao, možda bih ga jednom odgledao celog, u komadu, a ne deo po deo.

Koje su to sličnosti sa glavnim likom?

– Pa to što je golman, zovu ga Kengur, i što odlazi u Englesku da brani. Onaj deo gde ulazi u gol sa loptom zbog kačketa, to je pozajmljeno iz biografije čuvenog Petra Borote, koji je bio golman Čelsija. Imao sam priliku da se družim sa Kirkom Džounsom, koji je kao klinac u Čelsiju čistio Boroti kopačke. On mi je pričao o tome koliko je to bio jedan izuzetan čovek, zanimljiv fudbaler, i da je, uprkos tim nekakvim čudnim golovima, ostao omiljen među navijačima Čelsija.

Prva liga u Jugoslavije, pa pravac kod sedmoligaša

Kako ste vi devedesetih završili u Engleskoj?

– O tome bi možda mogao da se napravi jedan film. Ukratko, ja sam branio na golu Radničkog sa Novog Beograda i završavao sam treću godinu DIF-a. Onda sam, 1996. Godine, odlučio da se pridružim rođenoj sestri, koja je iz Australije došla u London da studira. Prilikom jednog noćnog izlaska, upoznajem čoveka koji je kao menadžer stvarao tim za sedmu englesku ligu. Ispostaviće se da on traži i golmana, a kada je video moj VHS, samo je rekao: „To je to, ti si čovek za nas“, tako da sam opet stao na gol, iako sam došao u Brajton da završim četvrtu godinu fakulteta. Sad kad čovek sluša o tome da sam iz prve lige u tadašnjoj Jugoslaviji došao u sedmu lige Engleske, prva pomisao je da sam napravio nekoliko koraka unazad. Ali zamislite to da sam u Radničkom dobijao 100 nemačkih maraka mesečno, dok sam u Engleskoj bio plaćen 480 funti nedeljno. Pa ja sam sebi tada izgledao kao milioner (smeh).

Kako ste prošli u konkurenciji sedmoligaških fudbalera?

– Prve sezone su me proglasili za najboljeg golmana lige, da bi se tokom leta pojavio u Aston Vili na probi. Bio je smešan taj prvi susret sa Savom Miloševićem i Đanijem Ćurčićem.

Kako su reagovali?

– Prvo je bilo: „Kengure, otkud ti ovde?“ Rekao sam im samo: „Ćutite i gledajte da ne zatežete previše kod šuteva na treningu.“ Odradio sam skoro cele pripreme sa Vilom, ali na kraju sam završio u Čarltonu. Toliko sam bio dobro utreniran da su moji novi poslodavci bili iznenađeni time kako potpuno nepoznat golman iz sedme lige tako dobro brani.

Da li je plej-of meč na „Vembliju” za ulazak u Premijer ligu postao vaša lična karta za Englesku?

– Verujte da je i meni čudno koliko je Englezima važna ta utakmica Čarltona u kojoj sam odbranio penale Sanderlendu. Oni su je proglasili za jednu od pet najboljih koje su odigrane na „Vembliju”. Zato, valjda, i 20 godina kasnije redovno dobijam pozive od novinara da komentarišem meč za promociju premijerligaša.

Borba za pravdu i cimeri za sva vremena

Ostali su zapamćeni i vaši intervjui dati britanskim medijima dok je trajalo bombardovanje Srbije 1999. godine?

– U jednom trenutku se pojavila inicijativa da se mi Srbi povučemo iz svojih timova i da ne igramo dok padaju bombe na našu zemlju. Da smo to prihvatili, samo bismo produbili problem, a verovatno bismo izgubili i ugovore, kao i šansu da kažemo nešto u odbranu sebe i svoje zemlje. Ja sam tada odlučio da učinim sve što mogu da budem najbolji na terenu, da makar na taj način skrenem pažnju medija na Srbe i Srbiju. Sećam se, igrali smo protiv Čelsija. Izgubili smo sa 1:0, ali su mene proglasili za igrača utakmice. Dao sam izjavu u kameru i dobio priliku da podržim Srbiju i svoje zemljake koji su u to vreme patili pod bombama. Osetio sam da je to najbolji način da pomognem kako bi se čula naša priča o Kosovu, a nisam propuštao ni priliku da zajedno sa ostalima odem pred Dauning strit 10 i protestujem protiv agresije. Bilo je i tamo intervjua za Si-En-En i Bi-Bi-Si, a na jedan skup sam doveo i legendarnog Džona Barnsa, s kojim sam delio svlačionicu u Čarltonu.

Kakav je bio Džon Barns, ako se zna da je reč o fudbaleru koji je deset godina bio igrač Liverpula i čovek koji je odigrao 79 mečeva za reprezentaciju Engleske?

– Moj cimer. Ja mu kažem: „Bio si moj heroj u detinjstvu, a sada delim sobu sa tobom“, a on se samo nasmeje. Normalan čovek po ponašanju, a kad ga upoznate shvatite da je reč o izvanrednoj ličnosti. On je pacifista, praktikuje budizam, ne voli nikakvo nasilje. Zato je bez pogovora krenuo sa mnom na protest ispred sedišta britanskog premijera kada su bombardovali Srbiju.

Igrali ste posle Čarltona u još nekoliko engleskih klubova. Koja je prva asocijacija na boravak u Portsmutu?

– Robi Prosinečki! I on je bio moj cimer! Veliki čovek i igrač, koji je jednim potezom mogao da baci u trans kompletan stadion.

Kako ste izdržavali u sobi pored tako strastvenog pušača?

– Hahaha, umeo je da me ispoštuje. Izviri dopola kroz prozor i duva dim iza zgrade hotela. Šalim se, naravno. Takvog čoveka samo slušate i nikad vam ne može biti dosadan, niti mu možete uzeti za zlo slabost prema cigaretama.

Kakav je bio boravak u Vest Hemu?

– Opet moram istaći jednog hrvatskog igrača. Reč je o legendarnom Igoru Štimcu. Ponovio bih sve što sam rekao i za Robija, iako sam svestan toga da ga je naša javnost na drugačiji način doživljavala zbog nekih izjava. Mene je prihvatio raširenih ruku u Vest Hemu.

Branim na „Marakani“ i čuje zvižde himni

U kakvoj su uspomeni ostali nastupi za reprezentaciju?

MN Press

– Jednom sam dobio poziv kada je selektor bio Milan Živadinović, a drugi put u vreme selektora Milovana Đorića. Igrali smo protiv Rusije na „Marakani“ kvalifikacioni meč. Meni se od početka činilo da sam došao tu zato što je javnost izvršila pritisak, jer sam tada bio jedini standardni golman koji je „preko“ branio u svom klubu. Prvi šok su bili zvižduci celog stadiona našoj himni. Znao sam za to, ali opet mi je bilo nerealno. Bilo je i nekih problema u ekipi i na kraju smo izgubili sa 1:0. Bez obzira na poraz, u mom srcu je ostalo zapisano da sam ja, momak rođen u Australiji, koji je celog svog života maštao o dresu reprezentacije zemlje svojih predaka, zaigrao za nacionalni tim i ostvario svoj dečački san.

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi