Aleksandar Trifunović za 24sedam: Spreman sam da se vratim košarci

Kada pred navijačima Crvene zvezde izgovorite ime Aleksandra Trifunovića – većina stane mirno. A kako i da ne stane kada je reč o čoveku koji je bio kapiten crveno-belih i koji je svoju odanost crveno-belima pokazao i kao trener.

Kada ime Aleksndra Trifunovića stavite u kontekst svega što je doživeo u poslednjih 12 meseci – nema tog čoveka koji ne stane mirno. Čovek koga čitava košarkaška zajednica jednostavno zna kao Trifu, trenutno je u životnoj fazi o kakvoj verovatno pre godinu dana nije mogao ni da sanja. Pre više od 12 meseci, praktično tek što je preuzeo Igokeu, doživeo je moždani udar.

Izlišno je govoriti – čovek koji je nekada vodio Lijetuvos Ritas, Spartak iz Sankt Peterburga, Panionios, Žalgiris, Astanu, Ješirgirelsum i Karšijaku, i dalje je daleko od povratka nekadašnjoj profesiji, ali snove niko ne može da mu oduzme.

– Pre godinu doživeo sam moždani udar. Desilo se što se desilo. To smatram kao neku opomenu. Sada na neke stvari gledam drugačije nego što je to bio slučaj ranije. Shvatio sam to kao da sam dobio žuti karton, da treba da usporim malo život, da nekim stvarima dam veću pažnju nego što je to bilo pre. Hvala Bogu, sve je prošlo kako treba – počeo je razgovor za 24sedam Aleksandar Trifunović.

Da li ste imali neke simptome pre nego što vas je sve zadesilo?

– Možda sam imao znakove, ali ih nisam prepoznao. Mislio sam da je u pitanju nešto drugo. Bio sam pod terapijom zbog srca. Ispostavilo se da je možda ona imala neki uticaj, ali nisam siguran. Najvažnije je da sam prošao bez nekih velikih posledica.

Koliko je na to uticao i posao trenera, koji je prepun stresa?

– Svi su u stresu. Šta bi trebalo, da se zatvorim u praznu sobu, zaključam, i šta? Tada neću imati problema? Samo je potrebno da znaš kako da se izboriš sa tim stvarima. Sada je najvažnije da vodim brigu o sebi, jer mislim da o tome nisam vodio dovoljno računa ranije. Pažnja je sada na većem nivou, za život i neke stvari oko njega.

Da li vas posle svega toga možemo ponovo videti na klupi nekog kluba?

– Da li ću se baviti trenerskim poslom u budućnosti, to još ne znam. Sigurno ću ostati u košarci, a sada na koji način, to ćemo još videti. Ne zavisi to samo od mene, tu je i onaj faktor tržišta. Lično, sebe vidim kao trenera, želim da budem uz teren i da radim svakodnevno. Kad sam završavao karijeru, to mi je bio jedan od glavnih argumenata da postanem ono što sam sad. Mislim da me taj posao čini najsrećnijim, ali ne bežim ni od ostalih stvari.

Nova sezona će biti puna izazova zbog koronavirusa?

– Glupo je i diskutovati o tome. Jednostavno rečeno, oni koji se naviknu i nađu način da se što lakše adaptiraju i funkcionišu u ovim uslovima, najbolje će proći. Nemamo mogućnost da tražimo neke idealne uslove. Kako, kada oni i ne postoje. Nema publike, i to jeste problem, jer košarka se igra zbog nje. I tu nema šta da se polemiše. Naravno da su gledaoci najvažniji. Dok mi ovde pričamo, počele su sezone, igrao se NBA, i to su neke polazne tačke. Negde se čak i igra pred publikom. To je neka nova neminovnost, smanjen broj ljudi u dvorani, ali živimo u nadi da će u budućnosti sve biti vraćeno kao što je to bilo pre korone.

Kako gledate na organizaciju Evrolige u novim okolnostima?

– Teško je sve to organizovati. Od zemlje do zemlje pravila se razlikuju. Takva vrsta opterećenja može da bude velika opasnost, jer se baviš stvarima koje nisu vezane za košarku. Tipa, ima ili nema testiranja, da li treba nositi maske, distanca, kontrole, ali to mora da se shvati kao deo mera koje moraju da se primenjuju. Sve dok se ne pronađe rešenje za koronu. Naravno da je gazdama klubova i igračima prioritet da se igra pred navijačima, ili da barem bude 30 odsto publike. Mislim da je to neminovnsot u košarci u narednom periodu, samo je potrebno vreme. Sigurno da je ekonomski efekat katastrofalan i poguban za klubove.

Pratite li dešavanja u ABA ligi?

– Pratim, ali ne mogu da budem realan. Definitvno treba i mora da se igra. Košarka, igrači i stručni štabovi moraju da budu u medijima. Novinari moraju da se bave njihovim učinkom, a ne kao što je sada slučaj. Moraju da nađu najbolje rešenje i da se prilagode datim okolnostima. Sve ostalo treba ostaviti po strani. To vam je isto kao pri žrebu, izvučete nekog teškog protivnika i vi kukate zašto nije bio lakši. To je tako, šta tu može da se promeni. Ništa. Nikad kao trener nisam imao svih 12 igrača zadovoljnih, uvek je bilo i jednih i drugih, tako vam je i sa ABA ligom. Neće uvek svi biti srećni zbog nekih odluka.

Kako vam se čine timovi u refionalnom takmičenju?

– Zvezda je dovela pravog čoveka, u pravo vreme. Mislim da Saša Obradović zaslužuje da se nađe na mestu na kome je sada. I po trenerskom kvalitetu, ali i po tome gde se afirnmisao kao igrač, gde je odrastao. Smatram da je Zvezda napravila ozbiljan i respektabilan tim. Po mom su ukusu. Tu su još Partizan, Budućnost, koji su uz Zvezdu najozbiljniji, Cedvita i Mornar imaju dobre sastave. Naravno, ne bi trebalo zaboraviti ni Igokeu. Zadar sa Veljkom Mršićem je napravio bolji tim nego prošle sezone. Ova liga je za nijasnu izjednačenija u odnosu na prethodne godine.

Bilo je bure što je vaš sin Uroš postao igrač Partizana. Kako reagujete na takve priče?

– Sin je firma za sebe. Naravno da ima pritisak zato što sam mu ja otac, zbog toga pokušavam da se ne mešam u njegovu karijeru. Želim da mu pomognem da ne razmišlja o tome, ali je teško, jer se on sa tim suočava od malih nogu. Pričamo o nekim stvarima, ali on sam donosi odluku za sebe, sam bira svoj put. Moje je da mu kažem, a na njemu je da to prihvati ili ne. Jednostavno, davno je prošlo vreme kada je bio dete. S obzirom na to da je kasnopočeo fizički da se razvija, mislim da su mu se sada desile velike promene. Trebalo ga je sačekati, mislim da je je bilo očekivano da će neke fizičke predispozicije kod njega kasnije da sazrevaju, takav je tip čoveka. Dobro je što smo u jednom periodu zajedno bili u Turskoj.

Da li ste pratili samu završnicu NBA i kako gledate na partije Nikole Jokića u dresu Denvera?

– Jokić i Dončić su pravi igrači, pravi ljudi u pravo vreme. Mislim da su imali sreće da se nalaze u timovima koji su im dali te uloge, i što je najvažnije, to su njihovi treneri prepoznali. Nisam siguran da bi Dončić tako igrao u Sakramentu, ili da bi Jokić ovako briljirao u Bostonu ili Majamiju. Ne znam koliko centara sme da prenosi loptu, da bude plejmejke i centar, ne znam da li postoje u Americi. Moram da istaknem i da NBA nije isti u ligaškom delu i kad je plej-of. Denver nam je opet vratio nadu, kao u vreme Sakramenta. Ja se ne budim da bih pratio meč, čak i da mi nastupa neko iz familije. Danas postoje tehnologije, vratim nazad i gledam u miru.  Ali isto tako razumem ljude koji to gledaju.

Da li je tačno da volite da gledate fudbal i da ste znali da odete na utakmicu?

– Jesam fudbalski navijač, ali skoro nisam bio ni na jednoj utakmici. Ne idem više ni na fudbal, ni na košarku, prestao sam, mislim da više neću ni ići, imam prvi red kod kuće, ne moram da se guram i trpim navijače. Da budem iskren, poslednjih godina mnogo je utakmica na sportskim kanalima, sada u toku 24 sata imate 58 utakmica. To je previše, u moje vreme bio jedan meč za pet dana – iskren je bio Trifa.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi