Za sedam godina umro četiri puta! Šok ispovest glumca o kliničkoj smrti i atentatu koji su pokušali da izvrše na njega

Radko Polič, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih glumaca kog publika najbolje zna kao kapetana Ditriha iz „Balkan ekspresa", progovorio je o tome kako je u poslednjih sedam godina čak četiri puta umro, a onda i o atentatu koji su pokušali da izvrše na njega tokom devedesetih. Inače, još uvek je aktivan -  protekle godine je izdao svoju autobigrafsku knjigu, snimao i za televiziju, ali otežano, priznaje - jer mu je, prema sopstvenom priznanju, zdravlje katastrofa.

Jedva su me spasli...

- Ja sam 24 sata na kiseoniku, a to još i ne bi bio problm nego ja moram na svakih šest sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to okej. Imam osam stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po četiri, pet paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih sedam godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasli... Najteže je bilo pre dve godine. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu pa su me ubacili nazad u stan gde su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspeli odvezli su me u Urgetni gde su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno. Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspeli da poprave pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati - počinje Polič, pa dodaje kako mu inhalacija najteže pada, jer je zbog nje vezan za kuću.

„Možda dogodine, ako ostanem živ"

- Šta da kažem, malo je komplikovano i za*ebano. Ja sam ranije svako leto išao u moju kuću na Unijama, a sad ništa. E sad, ima neka varijanta da se kupe neki aparati ali to je dosta novaca. Videću, možda dogodine, ako ostanem živ. Još uvek radim. Celu ovu moju knjigu sam snimio na disk, za dve nedelje ću imati i promociju. Radio sam nešto i za televiziju. Sledeće godine u maju bi trebalo da igram jednu veliku ulogu, ali se bojim da neće ići - priča dalje „Mondu" slavni Rac, pa nastavlja o kliničkoj smrti.

- Ma, sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo kada sam umirao da sam pomislio - ao majko, odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici... Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spasavali baš dugo. Umro sam negde između pet i šest ujutru i onda su me spasavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac - objašnjava oštro Polič.

Radko Polič Printscreen RTS TV lica, kao sav normalan svet

Na pitanje ima li istine u tome da čoveku kada umire ceo život prođe pred očima, rekao je:

- Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. „Blenduješ" zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekudni ti prođe – gotovo je, adio, ćao.

Poslednje želje?

Kada je trebalo da ide na operaciju, gde su postojale velike šanse da umre na operacionom stolu, glumac je rešio da pozove braću i sinove i da im kaže svoje poslednje želje.

- Sedeo sam na krevetu, gledao u zalazak sunca a kod sebe sam imao papire koje je trebalo da potpišem da pristajem na operaciju. Bila je to velika operacija. Sedeo sam onako jadan na krevetu i onda sam, pre nego što sam to potpisao, pozvao braću i sinove. Rekao sam im - Ja sutra odlazim na operaciju, hajde da se pozdravimo. Volim vas. Ako se ne vratim, nemojte da pravite probleme već me zapalite i bacite u more. Kad sam završio sa drugim sinom razgovoru u moju sobu je ušao doktor koji me je sutradan i operisao. On mi je rekao da će me on spasti sa stentovima. Ja sam prvi put čuo za to pa sam tražio da mi objasni o čemu se radi. Ali razlog zašto sam se odlučio je kada mi je rekao – znaš šta, kad bi ti bio moj ćale ja bih te spasavao na ovaj način. Rukovali smo se i sutra sam u devet bio na operacionom stolu - ispričao je, pa dodao kako je posebno imao želju da mu, ako umre, Oliver Dragojević peva „Dunju".

- Želeo sam, ako umrem, da mi Oliver Dragojević otepeva pesmu „Dunjo moja”. To je fantastičan tekst. Znam tu pesmu od pre ali me je posebno dotakla kada sam čuo kako je peva Dragojević. Njegov glas, misao. Sasvim drugačije zvuči kad Oliver peva tu pesmu. Znali smo se on i ja još kao klinci iz Dubrovnika - ističe.

Sa druge strane, na pitanje da li je tačno da je na njega devedesetih pokušan atentat, još jednom je šokirao odgovorom.

- To se dogodilo kod mene kući. Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vreme kada sam pušio. Nećete verovati eto tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagao da dignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijakulao kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk koji do tada nikad nisam čuo. Kad je on pucao probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu da opišem. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čoveka koji je nestao u šumarku. Vratio sam se i na prozoru video malu rupicu i video i rupicu na prozoru iza mene. Sve se to uveče dešavalo. Sutradan sam izašao po danu napolje i na jednom platou našao metak - zaključio je on.

Bonus video:

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi