Ivana Žigon o godini koja je prošla, porodici i velikom gubitku: Lekciju najvoljenijih sam i te kako upamtila

Ivana Žigon otkrila je kako se nosila s pandemijom, ograničenjima, te kako će pamtiti 2020. godinu. U razgovoru s „Blicom” glumica je konstatovala kako su se svi oduševili što se završila i što su bili u prilici da okrenu novi list, ali napominje da je virus i te kako prisutan, te da takođe i „veoma slikovito opisuje čoveka s početka novog milenijuma”.

– Svi smo se oduševili što se godina završila i što okrećemo novi list. Međutim, kako se meni bar čini – danas nije reč samo o tom jednom nevidljivom virusu. Iako je, kažu, nevidljiv, on veoma slikovito opisuje čoveka s početka novog milenijuma. Mi umetnici možda samo malo lakše prepoznajemo i čitamo simbole. Čovekova pluća ovaj virus uništava nalik na to kako čovek uništava pluća planete zemlje, karantin je samo vidljiva slika sebičnosti u kojoj smo već davno ogrezli, maska na licima bazična metafora obezličenosti, srce tahikardično od potrošačke hajke u kojoj trčimo ponižavajuću trku, čovekov poslednji dah u poljupcu sa aparatom za disanje slika našu potrebu da se sve više vezujemo za aparate, telefone, kompjutere umesto za najvoljenije… Teško je i videti na trenutak ovakvu sliku sveta, a kamoli doživljavati stvarnost.

Inače, Ivana je nedavno ostala bez tetke, koja joj je bila kao majka. Jagoš Marković pisao je o njoj, Božani Jovanović, kao o većoj i od najvećih umetnika Srbije.

– I te kako sam zapamtila lekciju koju su mi dali moji najvoljeniji. Božana je kao maestro među kostimografima tražila od materijala da se dematerijalizuje. Da til bude još providniji, organdin još nestvarniji, svila još prefinjenija… Tome me je i otac učio kao režiser u čijim sam predstavama, na svoju sreću, glumila. To i jeste umetnost, kada svaka stvar ili reč ili slika dobiju svoj oreol, svoje duboko značenje, svoj odraz u našem srcu. Mi ljudi zaista, svaki od nas ponaosob imamo neki svoj materijal. Svi ljudi, pa i oni van scene smo režiseri, kostimografi, koreografi naših sudbina.. Ljudi su danas sve više od sintetike, sve lažniji, krući i plastičniji, a ja sam bila srećna, tako kaže Grigorije – tata mog Stefana, što je većinu mojih uloga kreirala i Božana „svojim rukama od satena”.

Na pitanje čime se sada bavi Grigorije, te vestima da su ste se mirili i da su zajedno, kaže:

– Novinari prvo nešto izmisle, pa onda to objavljuju i to po nekoliko puta. Uopšte nisu kreativni, već isključivo profitabilni… Ali jedno jesu pogodili. Kao otac i majka deteta se jako dobro slažemo. Grigorije je u Vinči osnovao svoj teniski klub i Steva je veoma često sa tatom u sportskom fazonu. Vreme rastanka i tuga zbog njega davna je prošlost i sada sa radošću odem u taj njihov sportski klub. Pod brezama, u Vinči, na toj njihovoj prelepoj sportskoj terasi, posluže me zajedno sokom od zove. Meni je onda stvarno drago što Steva uči od tate ne samo teniske već i džentlmenske poteze.

Tokom korone, uspela je da nastupa i govori stihove:

– Nastupala sam na par događaja, govorila stihove… Ljudi su ih upijali više nego ikad. Gledali su me kao da sam pala sa Marsa. Nikada ranije nisam prepoznavala takvu zahvalnost za ono što sam umela da im pružim. Setila sam se tate, koji je govorio da su se u logoru svi oko njega okupljali jer je govorio poeziju. Tada je shvatio da je umetnost najpotrebnija kad je najteže. Pod mukama Mengele, a današnjeg svetskog logora, ubeđena sam da će nežnost opet dobiti svoje poštovanje. Ljudi sve više uviđaju šta su izgubili, i možda ih je samo ovako očigledna kriza mogla navesti da ponovo potraže izgubljeno blago. U ovakvoj krizi više ne prolaze zavaravanja. Traži se istinska vrednost. U tome vidim nadu i za sebe lično, jer sam te vrednosti anticipirala svim svojim umetničkim programima čitave dve decenije… Predosećala sam krah i tražila sam izlaz.

Na pitanje šta Žigonovima ne praštaju, odgovorila je:

– O meni je, recimo, fama da sam ja neka srednjoevekovna pojava i smeta im što sam nekako uvek van vinkla. Nema me, ja to priznajem, tamo gde je banalna sadašnjost. Meni nije bilo interesantno ono što je na površini, zanimala me je istina. Pravila sam svoje predstave kao velike avanture… Moje premijere su nekad bile daleko od očiju premijerskog beogradskog sveta dvojke – čak i kad su bile u prepunom Sava centru. Ali taj svet po meni kao da i nema da ponudi ništa novo.

Pročitajte još:

Stevo Žigon: Žigosan glumom i logorskim brojem 61.185

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi