Elena Karaman je Peđi Mijatoviću rodila dva sina, a posle velike tragedije Luka joj je bio velika uteha i danas izgleda ovako! (FOTO)
Luka je, po mišljenju mnogih, isti otac
Ćerka modne kreatorke Verice Rakočević, Elena Karaman početkom devedesetih godina uplovila je u brak sa istaknutim golgeterom i nekadašnjim sportskim direktorom Real Madrida, Peđom Mijatovićem.
Živeli su u Španiji, tačnije u Valensiji, a ubrzo su i postali roditelji dvojice sinova Luke i Andreja, koji je rođen sa celebralnom paralizom, te je preminuo u 13. godini, 2009. godine. Poznati par je ovo teško podneo, dok se Elena, po sopstvenom priznanju, tada borila sa suicidnim mislima.
Njihov drugi sin, Luka, već godinama živi u Americi, gde je godinama pokušavao da uspe u tamošnjoj "frabrici snova", Holivudu, a u u septembru 2012. godine je igrao u predstavi "Beogradska trilogija" na Brodveju.
Studirao je glumu u Njujorku, a sa njim u klasi je bio i Savijer Ejveri Spilberg, sin reditelja Stivena Spilberga. Uprkos tome, sudeći po njegovim objavama na društvenim mrežama, Luka je danas sebe pronašao u profesiji di-džeja.
Pročitajte još:
- Jako sam ponosan na svoje roditelje. Moja baka Verica Rakočević je izuzetno mlada baka, tako da naš odnos nije bio stereotipski odnos unuka i bake koja živi u selu i bere deci sveže trešnje. Ali otkad znam za sebe uvek je bila tu da pomogne i da nas savetuje - kazao Luka, svojevremeno za "Stori".
- Ljudi obično misle da je život u Njujorku jedna velika bajka. Ja ga obožavam jer volim buku, žurbu i da se večito nešto dešava oko mene, ali život ovde nije kao onaj iz TV serija. Stres vlada gradom i u trenutku može bilo šta da ti se desi. Ja sam inače u zadnje tri godine bio prezauzet školom, tako da tek sad nakon maturiranja redovno mi se dešava da stanem i pomislim: Kako neverovatan grad - rekao je on tada za medije.
Podsetimo, traumatičan period kroz koji je prolazila, po mnogima jedna od fatalnijih beograđanki, Elena, vezan je pre svega za jednog od dvojice sinova, koje je dobila sa fudbalerom, a koji je bolovao i preminuo sa 13 godina usled cerebralne paralize. Ona je prvi put o toj tragediji pričala u intervjuu novinarki Vesni Radusinović, a to nije bila ni jedina teška situacija o kojoj je dala ispovest.
- "Nikad ne reci nikad", postala je moja životna parola. Iako mi ni na kraj pameti nije padalo da se udam, bila sam prva iz generacije koja je to učinila. Pa čak ni danas, posle takvog iskustva, sebe nikako ne mogu da zamislim unutar takve institucije kakva je brak. Jedino sam oduvek silno želela da imam puno dece, da razlika u godinama između njih bude mala i da ispod božićne jelke stoji brdo poklona - ispričala je tada, a zatim objasnila da joj život nikad nije tekao po planu.
- Moje dete se rodilo sa cerebralnom paralizom. Nikada nismo ni saznali šta se zapravo desilo. Koliko su lekari pogrešili, a koliko se sudbina poigrala sa nama, verovatno nikada nećemo saznati. Intimno mislim da je osnovni problem bio u tome što nisu našli za shodno da dete, koje je rođeno pet nedelja ranije, stave u inkubator, oslanjajući se na njegovu telesnu težinu. Kako sam ja proučila sve moguće medicinske leksikone i prošpartala sve svetske pedijatrijske klinike, ispostavilo se da lekari ne samo što odmah posle porođaja nisu odreagovali kako je trebalo, nego mu čak ni valbulu za hidrocefalos koji je naknadno dobio nisu ugradili na vreme. Kada je Andrea napunio osam meseci potvrdili su ono u šta sam ja odavno sumnjala - dijagnoza je bila cerebralna paraliza. Nisam morala da čekam da dete napuni osam meseci, da bih konstatovala da sa njim i te kako nešto nije u redu, jer možda ne umem što-šta, ali majka da budem definitivno znam.
- Od samog Andreinog rođenja sam primetila da nešto nije u redu, i kasnije da hidrocefalus nije njegov osnovni problem. Dete koje je hipertonično, koje nema instikt za sisanje, hrani se najmanje sat i po. Pri ruci sam uvek imala sondu za koju su mi objasnili kako se stavlja, kroz nosić u želudac. U bolnici su rekli da on može da živi sa nama jedino ako ne prestane da dobija na težini. Činila sam sve da se tamo ne vrati, naučila nekako da ga hranim i čak da mu radim terapije, misleći u svoj svojoj histeriji da to niko bolje od mene neće uraditi.
Lekari su nam govorili da moramo da se priviknemo i da je to krst koji ćemo ubuduće nositi na čelu. Bile su potrebne godine da svoj krst premestim na neki drugi deo mog tela i da shvatim da ako je, potpuno van svih moći prirode, Boga, kosmosa, religije - u startu uništen jedan ljudski život, da treba spasiti preostala tri - ispričala je Elena potpuno iskreno, dodajući da je bitka izgubljena u jednom trenutku.
Bonus video:
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari