Osećam miris krvi i metala: Dea Đurđević o psihičkim posledicama i susretu sa smrću

Voditeljka Jutarnjeg programa Dea Đurđević je 7. februara 2019. godine doživela udes u kojoj joj je otkinuta ruka. Danas, nakon dve godine velike borbe, voditeljka se priseća tog kobnog trenutka, prijema u bolnicu, ali i svih bolova i udaraca koji su potom usledili.

– Ja sam tog jutra krenula na posao, vozila se, usporila, zaustavila se kod trafike da uzmem šta mi treba zato što sam imala vremena još do posla. Međutim, mene devojka od pozadi udari, i ona negde kao da me je parkirala na trotoar. Ja sam izašla sa njom da se dogovorimo, klasika. Ona se meni izvinjavala, ja sam rekla okej, samo da pozovem producenta da kažem da ću kasniti jer mi je bilo najvažnije da stignem na posao. Sećam se da sam ja njoj rekla: „Hajde, dođi na trotoar da te ne udari nešto”. Ja sam došla na trotoar, pozvala koleginicu na telefon, ona mi je viknula: „Pazi!”, a u momentu kada je rekla pazi ja sam digla glavu, videla farove i sakrila se rukom. Krenula sam da bežim, autobus me je zakucao za zid i vukao me je. Znam da mi je došao do vrata i onda se vratio u rikverc. Sećam se da kad se on vratio u rikverc, ja ne mogu da pomerim noge ni ništa i vidim svoju ruku tamo. Mozak uopšte ne može da poveruje da ti se to desilo. Mozak misli da ga lažeš. Ja se sećam da sam se okretala samo da sebi potvrdim da je imam a u stvari je nigde nije bilo. I tu bih da savetujem ljude da kad vidite nekog tako, samo mu priđite da vam vidi oči jer ja sam taj prvi minut ležala sama, dok mi nije prišla devojka Marija Dimitrijević. Ja sam stvarno mislila da ću da umrem sama! Tu tako sama u krvi jer mi niko nije prišao.

Vodila je veliku borbu za život, a procene lekara da preživi su bile jedan prema million. Dok ju je doktor savetovao da se oprosti sa najmilijima, ona je i dalje imala nadu da želi da nastavi ono što je započela.

– Tog sedmog februara meni je doktor rekao: „Hajde da se ti ipak oprostiš”. Ja sam rekla od koga? On je rekao: „Od koga prvo hoćeš, svi su tu”. Ja sam ga opet pitala: „Kako misliš oprostim?” On je rekao da će dati sve od sebe, ali da ne može ništa da mi obeća jer kao nisam pala u nesvest pa bih mogla da se oprostim. Ja sam rekla: „Ma, nema šanse! Zovi ih da im kažem da mi kupe čokoladu kad se probudim”. Ja sam zaista bila sigurna da ću se probuditi. Ja sam zaslužila da živim, šta sam ja to uradila da umrem sa 27? To nije fer! Ja moram da živim! Ja sam sebe ubedila i sve druge ubedila da moram da preživim. Imam sjajnu ekipu lekara, i ja hoću, i šta sad tu treba više?! Prvo je bilo da nisu bili sigurni da ću da preživim, onda kad sam preživela, rekli su da nisu sigurni da ću moći da ustanem iz kreveta, ni da ću da pomeram ruku, ali kao živeće i to je dobro. Onda je bilo bitno je da smo joj prišili ruku, da ima ruku. I na kraju, ja sad pomeram prste. To znači da sve može!

Oporavak je kako kaže, bio veoma dug. Nakon šest meseci od saobraćajke, uspela je da napravi 25 koraka kako bi od šminkernice do studija sela u stolicu i vodila jutarnji program. Sve je to bilo veoma naporno za nju i za njenu porodicu, a voditeljka otkriva da su usled te situacije bile neminovne i psihičke posledice.

– Sa brojnim posledicama sam se susretala, a danas osećam samo miris krvi i metala. Sanjala sam nesreću i videla sam je na javi. Jedno vreme sam videla fleševe, joj Bože kad se setim! Ja radim Jutarnji program i u gostima mi je Aleksandar Vulin, i gledam u njega, a iza njega vidim crvenu sedamdesetosmicu koja prolazi. Sećam se da sam samo napravila čudnu facu, ja mislim da je čovek pomislio svašta, onda sam mu se posle izvinila. Prošli su i ti fleševi, to sam uspela vremenom da izlečim, ali imam i dalje taj miris krvi i metala – ispričala je Dea u emisiji „Realna priča”.

Pročitajte još

Dea Đurđević dve godine nakon nesreće: Smejala sam se smrti u lice, još se borim

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi