Dejan Cukić propadao kroz skoro svaku binu! A kad bi se i smirio, nebo i zemlja bi se naizgled spojili!

Scena je, po svemu sudeći, teško podnosila temperament Dejana Cukića. On je svojevremeno nekoliko puta, divljajući zajedno sa publikom na nastupima, propadao kroz binu! S druge strane, ukoliko to ne bi radio – snašlo bi ga takvo nevreme da ni sam svojim očima nije mogao da veruje kakav je maler.

– Kad mi se maler slučajno namesti, onda mi se neprilike dešavaju lančano i vezane su za istu stvar – počeo je on u ispovesti za domaće medije 1989, pa nastavio:

– Tako, na primer, nekoliko puta sam na koncertima propadao kroz binu. Bilo je to pre desetak godina, kad sam bio klinac. U to vreme ponašao sam se izuzetno temperamentno na pozornici. Imao sam običaj da dok pevam po bini trčim i skačem i još koješta izvodim. Tog koncerta u Vrbasu ću se sećati uvek. Bio sam sa svojom grupom „Bulevar”. Koncert u sali, pred oko petsto posetilaca, što je za ondašnje uslove bilo poprilično. Unutra – veselo i vatreno, sve dok nisam, skočivši jednom snažnije, propao. Pošto je sve bilo u stravičnoj buci od muzike, nije se čula lomljava dasaka. A onda – da puknem od muke: nije se naročito primetilo da me nema. Verovatno se sa svim tim mojim egzibicijama uklapalo. Imajući pred očima sliku sopstvene glave koja viri iznad poda, poput one mistične iz „Priča iz hiljadu i jedne noći” – jedino što je u svemu tome bilo grozno je što sam se osećao stravično glupo. Srećom, prostor koji mi se u prvom trenutku učinio kao bezdan, bio je meni do ramena. Nije bilo šanse da se izvučem iz rupe, pa je dotrčao naš tehničar i izbavio me. Pošto sam nastavio da pevam, odnosno nisam ni prekidao, mislilo se da je pesma samo nastavak mog „šou-programa”. Tada smo pevali neke inostrane, klasične rokenrol pesme. Srećom, nisam se povredio, jedino sam nekoliko meseci nosio na nozi poveću modricu.

– Drugom prilikom, kad smo bili u Osijeku sa Bajagom i „Instruktorima”, dogodilo mi se gotovo isto! A i ambijent je bio isti. Koncert u sali, na improvizovanoj pozornici. Naravno, opet sam skakao, lomatao se i – propao kroz patos. Od tada obavezno pre koncerta protrčim nekoliko krugova po bini – da bih je dobro „istestirao”, da me ne izneveri u datom trenutku.

– I kad sam priređivao solističke koncerte, bio sam takođe malerozan. Prvi sam održao u Beogradu. Bilo je to pre dve godine. Sve se odvijalo prema planu. Dobro smo se izreklamirali i sve ostalo na vreme obavili. Kad, baš na sam dan koncerta, poče da pada sneg. Kasnije, vreme se toliko pogoršalo: sve je bilo zavejano, počelo je da se ledi. I saobraćaj je gotovo stao. Naravno, ko je šašav da po toj „ludnici” ide na koncert! Bio sam uzbuđen i bilo mi je krivo što je tako moralo da bude. Ali, sve u svemu, koncert je održan. Posetilaca je bilo, ali ne onoliko koliko sam očekivao. Najavio sam i svoj drugi solistički koncert. Bio je mart, pa sam mislio: nema više kijameta. Biće sve u redu. Pošto smo svirali pod otvorenim nebom, pre koncerta grune na nas takva kišurina, izgledalo je kao da se sastavljaju nebo i zemlja. Dabome, opet ista stvar. Raja došla u malom broju, a mi mokri ko miševi. Da ne pričam o instrumentima i ozvučenju – sve je plivalo u vodi i moglo je svakog trenutka da uzroči tragediju, ili u najmanju ruku da zakaže. Tako je vladala opšta napetost u svakom smislu. Protiv prirode nisam mogao ništa da učinim i ostalo mi je da se pomirim sa sudbinom, to jest da čekam treći koncert – „proračunao“ je on.

– Kad sam pre nekoliko meseci zakazao i treći koncert, istog dana su bila zakazana još dva koncerta, a i na televiziji je bio film „Boj na Kosovu”. Pa ko da ne ode na „Boj na Kosovu”! i tako, ne samo što su beogradske ulice bile poluprazne, nego ni moj koncert u tom smislu nije bogzna koliko uspeo. Tek pre petnaest dana održao sam i četvrti. Najzad je sve fantastično profunkcionisalo, a na koncert je došlo četiri hiljade ljudi – zaključio je tada Dejan.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi