Mladen je kancelariju zamenio stenom na Jadranu! "Lista čekanja za svetioničare bila duža nego za magnetnu rezonancu"

Splićanin Mladen Bartulović je već deset godina posvećen čuvanju svetla na svetioniku Struga. Osam sati u kancelariji zamenio je za mir i "solidnom kamenom stenom", odluka koju do danas nije zažalio. Iako je umoran od posla, nikada nije osećao usamljenost.

Mladen Bartulović i njegova supruga provode čitavu godinu na svetioniku, izuzev perioda godišnjeg odmora. Ipak, priznaje da ga je život u gradu umorio. Tokom prvih dve godine na Strugi, živeo je sam, ali usamljenost mu nije bila neprijatelj - umesto toga, umor od posla je bio jedini izazov.

"Bilo je to brzo. Rođen sam u Splitu i proveo trideset godina radeći tamo, a poslednjih sedamnaest godina bavio sam se uvozom i izvozom za Koka-Kolu. Onda mi je sve to jednostavno dosadilo i odlučio sam da promenim svoj život iz korena", priseća se Bartulović.

A kako je sve počelo

Nakon petnaest godina, Koka-Kola je 2011. godine zatvorila proizvodne linije u Solinu kod Splita: „Imao sam zdravstvenih problema. Kada je Koka-Kola odlučila da ugasi pogon, meni se to sve skupa smučilo. Onda sam odlučio da promenim svoj život. Rekao sam svojoj ženi tada, ako ostanem još šest meseci u uredu, ja ću umreti – i tako bi se to i desilo“.

Profimedia

Neizvesnost kapitalističke svakodnevice zamenio je solidnom kamenom stenom gde je spoznao da samoća nije preduslov usamljenosti: „Ja sam svetioničar samo poslednjih deset godina. Kažem "samo" jer mi je proletelo."

Sedeo je spokojno ispred kamene kućice koja se nalazi tik uz svetionik. Pogledom je pratio mačiće koji su osim njega i supruge jedini stalni stanovnici rta Struga. Dočekao nas je domaćinski, uz čašicu travarice, setnog osmeha s pitanjem da li Valjaonica bakra u Užicu još radi.

Mladen je prvobitno bio čuvar svetla na ostrvu Sušac, da bi po odlasku svog prethodnika Jurice Kvinte, bio prebačen na Lastovo.

"Nikada se nisam pokajao"

Iako je interesovanje za ovaj poziv koji se često doživljava kao beg od haotičnog gradskog života poprilično veliko, istrajan je bio u svojoj odluci: „Podneo sam molbu Plovputu i čekao jedno godinu dana. Sećam se da je lista čekanja za svetioničare bila duža nego za magnetnu rezonancu, a mislim da je i sada tako“.

Tokom deset godina provedenih u službi svetla, nijednom nije posumnjao u svoju odluku: „Ja sam mislio da dođem nakon rata ’96, ali nisam, pa sam došao kad su se stekli uslovi. Kad sam konačno rešio da hoću da budem svetioničar, drugo me ništa nije zanimalo – mogu reći da se do danas nisam pokolebao“.

Nije se Mladen previše obazirao na nekoliko turista koji su na Strugi boravili tek toliko da fotografišu svetionik i otvoreno mora koje se stapalo sa horizontom. Avgust je idealan za posetu Lastova – more je smaragdno, dani topli, ali ne i vreli, a tokom avgustovskih vedrih noći, „ostrvo kristalnih zvezda” sija punim sjajem.

Struga - druga kuća

Za Mladena kojem je Struga druga kuća, lastovska priroda iskonska je i jedinstvena cele godine; posebno uživa u septembru, oktobru i novembru kada „nema gužve, more je toplo, jesenje su boje i sve je lepo“.

Na kraju vijugavog puta iz uvale Skrivena luka, sa poslednjih stotinak metara makadama, gde kopno uranja u beskrajno more koje se pruža sve do Italije, nalazi se rt Struga. Smešten u središte strme kamene hridi, na oko devedeset metara nadmorske visine gde je vegetacija ređa, a miris mora intenzivniji, svetionik Struga gotovo dva veka osvetljava put pomorcima.

Za razliku od većine svetionika Jadrana na kojima svetioničari borave uglavnom mesec dana na radnom mestu, mesec dana kod kuće, lastovska Struga, zajedno sa svetionicima na Savudriji, ostrvu Susak i Velom Ratu, jedini je svetionik sa stalnom posadom.

Profimedia

Mladen sa suprugom živi u kamenoj kućici koja se nalazi tik uz svetionik. Po dolasku supruge na Strugu, obavljanje dnevnih poslova mu osetno lakše pada: „Sve je lakše u dvoje, polako“. Dve već odrasle ćerke žive i rade u Splitu – starija je inžinjer elektrotehnike, „tamo u tom svom aj-tiju“, a mlađa radi kao kozmetičarka. Obe rado svrate na Strugu, kada god mogu: „Znate i sami današnji ritam mladih ljudi – rade i kad treba i kad ne treba.“

Kuća je snabdevena strujom, vodom i grejanjem. Za grejanjem, kaže Mladen, nema preke potrebe, osim zimi kada duva mračna i hladna bura ili jugo: „To ljudi baš i ne veruju, kao Jadran je malo more, ali ti kad vidiš tu amplitudu, more ide deset metara gore, pa dvadeset metara dole; ti siđeš na liticu, za dvadeset sekundi si potpuno mokar od te morske pene, lanterna bude skroz u belom, rekao bi čovek da je sneg“.

Zime ovde nisu previše oštre i hladne, a poslednji sneg na Lastovu ostao je dobro upamćen: ,,Nemamo mi tu nešto ekstremno lošeg vremena – imali smo pre par godina desetak dana temperaturu ispod nule što je apsolutno neuobičajeno, pa je nekoliko puta pao i sneg, što i najstariji slabo pamte“.

Kako izgleda život na ostrvu

Život na ostrvu ume da bude oskudan, skup i pust. Lastovo tokom zimskog perioda ima jedva petsto stanovnika, a škola koju je nekad pohađalo dvesta đaka, danas broji svega četrdesetak.

Na ostrvu nema prodavnica garderobe, banki, bolnice, srednje škole ni fakulteta; mladi Lastovci danas sreću traže nešto bliže kopnu: „Svi otoke gledaju kroz tri-četiri meseca: život na visokoj nozi, cvrčci cvrče, Dalmatinci nose lančiće oko vrata, međutim, život na ostrvu je složen i težak – prisiljen si kopat’ u polju, ić’ na more i ako slučajno ima sreću izdavat’ apartmane, a ako ne, osuđen si na javnu službu“.

Izvesno je, međutim, da ovaj poziv menja pogled na svet i redefiniše koncept neophodnog za život: „Lastovo ima dva lekara, zubara, dva-tri marketa i poštu. Ako imaš neki teški problem, uz uslov da ti priroda i vreme to dopuste, pre ćeš doć' s Lastova u splitsku bolnicu nego onaj iz Splita, jer ovde helihopter doleti za četrdeset pet minuta i ti si za zlatnisat već u splitskoj bolnici“.

Profimedia

Nije se naš svetioničar u potpunosti odrekao ni tekovina savremenog života, iako njima nije previše oduševljen: „Ja sam odgojen u nekom drugom sistemu vrednosti gde smo izuzetno cenili kolektivno, a danas je individualno preraslo u neku vrstu mržnje, nepoštenja, samoću – ja Vam se pomalo grozim tog Fejsbuka“.

Najveću razonodu na Fejsbuku pronašao je u ovim impozantnim građevinama: „Meni je glavna zanimacija na Fejsbuku da tu lepim slike svetionika zbog čega pojedinci misle da sam opsednut njima”, priznaje Mladen uz smeh: “nisam opsednut svetionicima, ja tu radim neku komparaciju jer želim prikazati kako su koje države to gradile i kako čuvaju svoju baštinu”.

Čovek je mera svih stvari

Zanimanje svetioničara oduvek je bilo obavijeno velom tajni, a među čuvarima svetla bilo je od nepismenih ljudi do doktora nauka. Dok stariji dolaze iz ličnih razloga, mlađi svetioničari ljubav prema svetlu nasledili su uglavnom od svojih očeva: ,,Danas imamo nekoliko ljudi koji su se rodili na svetionicima, njima je to u krvi i oni taj život ne bi promenili ni za šta“.ako su svetionici danas automatizovani, posla na svetioniku uvek ima: „Sve što je čovek napravio, to se da i pokvariti. Nismo sad svi inžinjeri elektronike, ali kad se svetionik pokvari, a obično se pokvari usred mrkle noći,svaki svetioničar recimo mora biti u stanju da promeni matičnu ploču.“

U slučaju težih kvarova, nadležno je preduzeće Plovput iz Splita koje pomoću daljinskog nadzora prikuplja podatke sa svetionika: „Pre četiri godine bio je jedan masovni elektrčni udar kada je struja spalila svetlo, tada je došla ekipa iz Splita i oni su to zamenili. Postoji sistem dojave koji ti javi da nešto nije u redu u sred’ noći i to se sanira – u tom smislu je vrednost čovjeka neprocenjiva“.

Osim brige o svetlu, potrebno je pripremiti i apartmane unutar zgrade svetionika gde su nekad živeli svetioničari, a koji se danas izdaju turistima: „Pre sezone, moraš pregledati i urediti četiri apartmana, ofarbati sedamnaest prozora i okrečiti zidove, a plafoni visoki tri metra!“, pomalo uzdahujući govori Mladen. Dragoceno za očuvanje ovih spomenika kulture je i redovno povetravanje, jer ogromna količina soli u vazduhu sve nagriza – metal, drvo, kamen.

Posla ima i van zgrade svetionika, a želja našeg svetioničara je da zasadi baštu, što je na ovoj kamenoj steni Sizifov posao. Na pomen bašte, priseća se Mladen svog prethodnika Jurice Kvinte koji je na Strugi boravio punih dvadeset godina; svojim naslednicima u amanet Jurica je ostavio pustinjsku ružu bez koje bi Struga danas bila nalik kamenoj pustunji: „Posaditi jedno stablo to je teška muka – morate iskopati rupu u živom kamenu od dva metra, inače neće ništa uspeti.“

U kancelariji provodi najmanje vremena

Formalno radno vreme svetioničara je od četiri do jedanaest ujutru, a iako ima svoju kancelariju, Mladen u njoj provodi najmanje vremena – raspored i tempo dnevnih poslova određuje sam u skladu sa mesečnim planom rada.

Tokom prve godine boravka na Strugi smršao je petnaest kilograma – sređivao je put, parking, farbao ogradu, krečio i uređivao apartmane. Sada živi jedan lagodan i rasterećen život: „Udario sam sebi temelje za lakše godine – jednom kad nešto uradiš iz korena, onda to samo održavaš“.

Danas Mladen ima vremena i da u selu popije kafu sa nekim dragim čovekom, dok zimi posebno uživa u pecanju. Skromno, u svojoj majušnoj barki od pet metara, isključivo iz ruke, štapom, kao nekad, Mladen najviše lovi plavu ribu: „Takozvane prezrene vrste ribe su meni jako drage – svi pucaju na neke jastoge i škrpine, meni je sve to smešno“, kaže naš svetioničar i mirnog glasa dodaje: „more je veliko, riba nikad ne stoji na istom mestu – nekad imaš sreće, nekad nemaš“.

Dan je polako padao u suton. Otvoreno more stapalo se sa predvečerjem, pa je i horizont bivao sve nejasiniji. Ispred svetionika više nije bilo nikoga, osim mačića koji su se motali oko nogu svog gazde.

Uskoro će i Mladen napustiti svoju „solidnu kamenu stenu“ na kojoj je spoznao jednu novu filozofiju življenja. Iako pred prenzijom, budućnost ga ne opterećuje previše: „Imamo mi gde poć’, a imamo di i stat’“.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi